РУГАЊЕ ЧАСНИМ НАМЕРАМА

РЕАГОВАЊЕ НА САОПШТЕЊЕ ОДЕЉЕЊА ИСТОРИЈСКИХ НАУКА САНУ

Симптоматично је да саопштење ОИН није уследило након Штрпчевог реаговања и није објављено у „Политици“, већ у „Печату“ после толико времена. Иако место и време већ по себи довољно говоре о овом саопштењу, његов срамни садржај као и његове ауторе можда треба игнорисати и препустити забораву као највећој казни. Међутим, због беспримереног ругања и претње судом, као поруке сваком шта га очекује уколико се усуди да критички мисли и говори, аутори објављеног саопштења заслужују можда и блажу казну која подразумева адекватан и аргументован одговор

Након готово два месеца од коментара „Историјска дистанца као неубедљив алиби“ у „Печату“ бр. 823 од 30. августа, написаног поводом текста председника Документационо-информативног центра „Веритас“, Сава Штрпца, а објављеног у „Политици“ као реакција на одлуку Одељења историјских наука САНУ (ОИН САНУ) да одбије предлог „Веритаса“ за организовање међународног научног скупа „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995‒2025“ крајем јуна или почетком јула 2025. године, поменуто Одељење се огласило својим саопштењем у „Печату“ бр. 831 од 25. октобра. Симптоматично је да то саопштење није уследило након Штрпчевог реаговања и није објављено у „Политици“, већ у „Печату“ после толико времена. Иако место и време већ по себи довољно говоре о овом саопштењу, његов срамни садржај као и његове ауторе можда треба игнорисати и препустити забораву као највећој казни. Међутим, због беспримереног ругања и претње судом, као поруке сваком шта га очекује уколико се усуди да критички мисли и говори, аутори објављеног саопштења заслужују можда и блажу казну која подразумева адекватан и аргументован одговор.
Изражена потреба за организовањем како изложбе о тоталном геноциду над Србима у НДХ, тако и научног скупа поводом тридесетогодишњице хрватске операције „Олуја“, исказана је примереним предлозима САНУ, која их одбија из процедуралних разлога чије је објављивање изазвало оправдано узнемирење и забринутост оног дела српске јавности која је у таквим реакцијама видела манипулативно замагљивање суштине и избегавање да се учини оно што је ургентна национална потреба. И управо је истицање свих процедуралних и суштински небитних разлога за неорганизовање изложбе и неодржавање научног скупа школски пример коришћења и злоупотребе широких могућности да се потребно не учини у циљу настојања да се оспори она једина прилика да се уради оно што је у одређеном моменту неопходно. Имати разумевање за одлуке донете под императивом прагматичности, а које подразумевају одустајање од научне и етичке принципијелности као одбране и заштите националног идентитета, значи бити нехуман према угроженима који су очекивали и очекују такву заштиту.
Будући да је истина о тоталном геноциду над Србима најефектнији начин одбране српских националних интереса, њено адекватно представљање требало би да буде основни задатак националних установа. Зато су предлози за организовање изложбе и научног скупа и упућени САНУ, као некадашњој најугледнијој и најзначајнијијој националној установи. Суштински су неприхватљиви разлози одбијања и неорганизовања предложене изложбе и немерљива је штета учињена таквим понашањем. Веома обимну и релевантну грађу за ову изложбу чине доступне фотографије, непосредна сведочења жртава, бројна докумената и књиге које упућују на болно колективно искуство геноцида. Такав материјал о највећем злу у људској историји просто тражи да се визуелно представи на аутентичан начин и истину о њему учини планетарно неоспорном. Уколико су и констатовани у рецензији концепта изложбе стручно-научно недостаци, они се отклањају под највишим захтевом за њеним организовањем, а не одбацује се предлог за њено одржавање. Зато смо поводом такве одлуке и констатовали: „Овакав тужни исход једне изузетно драгоцене иницијативе појачава чињеница да је, дубоко разочаран због отказивања ове изложбе, Динко Давидов умро 2019. године.“ Из ове констатације, аутори саопштења су извели крајње некоректан, малициозан и оптужујући закључак да су чланови САНУ „толико огрезли у нечасном и антисрпском деловању да изазивају смрт оних који мисле другачије“. Повезујући у свом саопштењу оно што је у нашем исказу значењски одвојено и без икаквим инсинуација да су својом одлуком узроковали нечију смрт, утолико пре што је одлука о неодржавању изложбе о тоталном геноциду донета 2017, а Давидов је умро 2019. године, аутори саопштења су у прочитаном тексту као пројективном тесту, препознали своју одговорност.
Време својим протицањем и трајањем није више пресудна одредница човека, његовог постојања и могућност сазнавања света и прошлости, јер данас он одређује време, па је и чекање тридесетогодишње историјске дистанце као услов организовања и одржавања научног скупа о догађају који се збио потврда да је само малим историчарима потребна историјска дистанца, док оним великим, од Тукидида до данас, она није била потребна. Да је непотребно чекати да протекне одређени период како би се дошло до релевантних истина о догађајима из недавне прошлости потврђују и дела појединих аутора. На основу досадашњих увида и знања о сецесионистичком рату Хрватске, историчари, управо из Одељења историјских наука увиђају тачно, не само његове узроке већ и последице изражене српским жртвама. Тако Љубодраг Димић у недавно објављеној књизи Срби и Југославија – Изгубљени век (догађаји, појаве, процесе), уверљиво и истинито пише о свим битним аспектима узрока и последица овог рата.
О већ постојећој обимној грађа, довољној за одржавање више научних скупова о страдању Срба у сецесионистичком рату у Хрватској деведесетих година двадесетог века, указују и двадесетак досијеа о злочинима Хрвата над Србима, које је припремио „Веритас“. Та респектабилна документација о заробљеним, погинулим и избеглим Србима, логорима и масовним гробницама у Хрватској, изгонима и злочинима у Славонији, Равним Котарима, Медачком Џепу, Мирловић Пољу, Малом Алану, вапи за одговарајућим представљањем на међународном научном скупу.

НАУЧНО ЛИЦЕМЕРЈЕ Колико год да су аутори саопштења ОИН САНУ хтели да се наругају часним предлозима најпре за организовање изложбе о тоталном геноциду над Србима у НДХ а потом и одржавања научног скупа поводом тридесетогодишњице од завршетка рата на подручју Републике Хрватске, толико их пракса научних скупова управо у САНУ оспорава. Ноторна је методолошка чињеница да се до целовитог увида и истине о неком догађају може доћи не само спољашњим приступом, већ и његовим сагледавањем изнутра. Тако су управо под кровом САНУ на научном скупу о академику, филозофу Михајлу Марковићу, одржаном прошле 2023. године, учествовао и позоришни редитељ, а на научном скупу „Култура основа државног и националног идентитета”, одржаном 2016. године, учествовали су не само културолози, социолози, антрополози, већ и новинари, уредници, књижевници.
Имајући у виду управо овакву праксу организовања научних скупова у САНУ, на којима учествују и аутори који нису научници, несхватљиво је згражавање аутора саопштења над предлогом да на скупу учествују „бивше војне старешине, припадници политичког врха Крајине, адвокати са судских процеса и новинари, који се по природи својих професија не баве научним радом“, па истичу: „Не може се ни помислити да се САНУ плаши другачијих тумачења, али под искључивим условом да буду научна и да их износе компетентни историчари, а не појединци који су у предлогу господина Штрпца најављени као „публицисти“ и „хуманисти“. Да ли треба ове ауторе подсећати да су текстови и књиге појединих публициста и хуманиста били значајнији за откривање и утврђивање истине о нашој недавној прошлости од многих научних радова компетентних историчара који су уместо истине под окриљем науке ширили комунистичке и титоистичке лажи.
Истицање важности стандарда и процедуре, потискује се значај управо оних сведочења која су у делима публициста и хуманиста битна за утврђивање научне истине. О погрому Срба као завршетку сецесионистичког рата који је нова усташка држава повела против тадашње заједничке државе и српског народа у Хрватској, треба на научном скупу да говоре и публицисти и хуманисти којима нису потребне академске титуле ни научна звања да би исказали своје виђење и допринели осветљавању истине о овом трагичном догађају. Њихово учешће на оваквом скупу није супротно, већ комплементарно свакој постојећој процедури заснованој на утврђеним стандардима у циљу долажења до научне истине. Уколико се не могу прихватити сви елементи предлога за одржавање поменутог научног скупа, онда се истицањем неважног и баналног у том предлогу маскира изговор његовог одбијања.

УЗРОЦИ ПРОМЕНА Зачуђени су аутори саопштења Одељења историјских наука САНУ због мењање односа према овој установи, па веле: „Требало би размислити и о томе како се лако мењају ставови о САНУ. Када јој се предлаже организовање научног скупа онда је у питању установа од угледа, најпозванија да својим ауторитетом подржи дискусију о кључним националним проблемима. Ако пак то не прихвати, јер се „усуђује“ да о поднетим предлозима има своје мишљење, онда…“ Три тачке на крају ове недовршене реченице и прекинуте мисли, осенчене сумњом у њену истинитост, дају могућност читаоцу да претпостави њен даљи исход који би требало да подсети историчаре на узроке тих промена. У сенци предложеног размишљања о томе како се мењају ставови о САНУ, значајније је питање зашто до тога долази. Када се упитним прилогом „како“ тражи одговор на који начин долази до промене, губи се из вида питање зашто се догађа таква промена. На ту упитност узрока одговарају управо недавна дешавања у САНУ, која откривају да негативна реакција не долази сама по себи, већ да је узрокована непримереним поступцима појединих академика. У том контексту треба подсетити да је први пут у својој историји српски народ протестовао против своје академије и њеног тадашњег председника због његовог непримереног става о Косову и Метохији. Сматрајући да је у том тренутку једина политичка мудрост како са „елементима достојанства“ напустити Косово јер оно није ни де факто ни де јуре више у рукама Србије, челник САНУ је кршењем Устава и позивом на урушавање постојећег правног поретка Србије испровоцирао искрене српске патриоте да испред зграде највише научне и уметничке установе искажу свој протест.
Уколико се има у виду ова реакција, онда је апсурдно свако чуђење на констатацију да ова национална установа више није оно што је била, јер је од ње „остала само сенка која бледи у летаргичној безвољности да одговори на битна питања и изврши своје обавезе.“ Овај наш закључак није изведен само на основу одбијања предлога “Веритаса” за одржавање наведеног научног скупа, већ и из недоличног понашања управо академика Одељења историјских наука приликом одлучивања о кандидатури за чланове Одељења друштвених наука 2018. године.
Због малобројности чланова Одељења друштвених наука у изборном процесу је учествовало и петоро академика Одељења историјских наука. О процесу и исходу изборне процедуре могу и лично да посведочим. На позив Одељења друштвених наука и с аргументацијом да као савремени представник идентитетски битне дисциплине, етнологије – антропологије за САНУ будем кандидат овог Одељења прихватио сам кандидатуру. На основу предлога и написаног реферата, као и у складу са постигнутим договором са академицима из Одељења историјских наука моја кандидатура је прелиминарно подржана у првом кругу гласања на седници одржаној у априлу 2018. године. Међутим, већ следећег месеца, не добијам потребну подршку да би се о мени гласало на Скупштини САНУ. Наиме, након другог круга тајног гласања се показало да је договор прекршен и да је уместо мене као кандидата предложеног из Одељења друштвених наука, изгласана менаџерка као далеко слабија кандидаткиња предложена изван Академије.
Огорчен оваквим резултатом гласања, секретар Одељења друштвених наука, академик Коста Чавошки је на основу обављеног истраживања утврдио да су академици из Одељења историјских наука изневерили претходни договор и своје гласове дали овој кандидаткињи. Јавно објављивање ових резултата није открило неку непознату појаву под сводом САНУ, већ је само указало на њену масовност. Изненадно и неаргументовано повлачење већ датих гласова једном кандидату да би се они волшебно дали другој, знатно слабијој кандидаткињи, показује како се нешто мења у околностима када је све мање поштења.

ПОЗОРИШТЕ СЕНКИ Изборна процедура је окренута у корист слабије кандидаткиње и противно вољи чланова Одељења друштвених наука којима се она настојала насилно да наметне. Оваквим понашањем избори су претворени у фарсу која је сардонским исмејавањем увећала трагичност и бол оштећених, не само кандидата већ и чланова Одељења који су га предложили Да ли би неко који држи своје етичности и честитости могао да подлегне таквом искушењу и без обзира колико оно било велико и донело личне користи тако се окрутно поигра са другима, поништи резултате кандидатовог деценијског научног рада и нанесе такву штету колегама који су га кандидовали? Резултати гласања су показали како у тој новоствореној реалности моралност и етичност губе свој значај и како се људи претварају у своје сенке којима оно тамно у њима постаје њихово доминантно обележје. Попут сваке представе и ова је била брижљиво припремљена да би након њеног извођења добила и своје адекватно значење. Виђена у том позоришту сенки, одиграна је под насловом „како наука и струка постају брука“, а због те огољене срамоте њених бестидних актера, поштени и часни људи су уместо њих осетили стид.
Слобода је човеку задата као императив самопотврђивања његове хуманости и добра, али када се она злоупотреби да би се други оштетили, да би им се нанела неправда и учинило зло, онда се и слобода своди на датост понизног извршења воље ауторитета силе која слама моћ аргумената. Кршење моралног закона и потврђивање своје слободе као неслободе указује да такво непоштовање другог има за последицу самонепоштовање због којег их и други не могу поштовати. Будући да духовно није и физичко самоубиство, после овог моралног харакирија, наши су академици остали у животу који отвара питање постојања њихове савести и коначних резултата таквог њиховог деловања.

БАЛ ПОД МАСКАМА Успостављање негативне праксе и низак степен одговорности омогућују појединцима да под маском лицемерја потврђују своју дволичност као битно одређење свог идентитета. Тад престају да буду оно што пред другима истичу да јесу и доказују се оним скривеним и непризнаваним делом себе. У овом позоришту сенки, у којем се учи и демонстрира лицемерје и неодговорност, постоје и честити људи који одолевају искушењима дволичности и критички гледају на понашање својих колега који се потврђују скривеним делом себе, тамном страном своје личностие. Један од тих био је и поменути академик Динко Давидов, који је дубоко доживљавао трагичну реалност српског народа у светлу чињенице да оно што није успело Хитлеровим савезницима у усташкој НДХ, да је пошло за руком Хрватима у новој усташкој држави у довршавању процеса елиминисања Срба са подручја те државе. Када су побили, протерали и похрватили готово све Србе на простору на који су претендовали да успоставе своју једнонационалну државу и остали некажњени за извршени геноцид, Хрвати настављају са агресијом. Недавна најава да би ракетама далеког домета могли да оборе авион председника Србије и тиме реше „српски свет“, још једна је у низу агресивних претњи које би требало да делују освешћујуће на све који спречавају да истина о тоталном геноциду над Србима постане неоспорна чињеница.
Предложено организовање изложбе о том геноциду и научног скупа поводом тридесетогодишњице од завршне операције тог пројекта заслужује знатно ширу пажњу од оне која се фокусира на рад наше некад, по свом угледу и значају, највеће научне и уметничке установе. О одговорности за нечињење управо оног што је ургентно у овом времену за опстанак српског народа показује се у светлу чињенице да раскорак између манифестног и скривеног одређује простор у којем говор о стварности засењује саму стварност и у којем се самообмањивањем безуспешно настоји да обману и истинољупци који увиђају и знају неистинитост објављеног саопштења. Имајући у виду да и сами аутори тог текста нису уверени у истинитост својих речи, јасно је да знају да се зна да не говоре истину. Упркос томе што се зна да они знају да се зна да не говоре истину, не сумња се да ће се и даље оглашавати неистинитим саопштењима.
Уместо благовременог одговора на захтев времена, они ће чекати временску дистанцу да учине оно што је требало да учине. За то време ће други писати српску историју и преокретати историју српског страдања у агресију Срба и Србије и представљати себе као жртву. Неће бити изненађење да због политичке коректности и мира са суседима управо таква историја буде наметнута и Србима да је уче. Реалност тог доба се ствара управо данас односом према нашој прошлости и нечињењем онога што би управо националне установе, попут САНУ, требало да раде.