РАТ И МИР ПО ВАСИЛИЈУ НЕБЕНЗЈИ

Нико рационално не може да објасни зашто би се чекало још пола године или годину да би се признало оно што је већ сада очигледно – да Кијев на челу са Зеленским неће однети победу у овом рату

Што дуже кијевски режим буде саботирао споразум, то ће мање територије остати Украјини, поручио је прошле недеље руски шеф дипломатије Сергеј Лавров. Са овом оценом тешко је не сложити се, било да сте пријатељ Русије, или не. То, својим речима, признаје и сам главнокомандујући Оружаних снага Украјине Александар Сирски, који оцењује да руска армија спроводи најјачу офанзиву од почетка Специјалне војне операције у Украјини. „Информисао сам чешке колеге о ситуацији на линији фронта, која и даље остаје сложена. Активна борбена дејства захтевају сталну обнову ресурса украјинских јединица“, навео је Сирски. Како и одакле обнављати потпуно исцрпљене украјинске ресурсе, питање је на које нико нема одговор. По свему судећи, овим питањем бавиће се нови амерички председник, али је већ сада сигурно да за њега ту доброг одговора нема. Једини начин да се Украјини заиста помогне, јесте да се заустави руска ратна машинерија која се захуктала као никада до сад. И не намерава да стане, баш како је рекао и Лавров. Али како је зауставити?

„УКРАЈИНА УЛАЗИ У МРАЧНУ ФАЗУ“ Како истиче амерички „Блумберг“, последња недеља октобра била је, са 200 квадратних километара, најуспешнија за Русију, по количини освојене територије. Укупно, од августа 2024, руске снаге заузеле су 1.146 квадратних километара, што је за четвртину више него у првих седам месеци ове године. И други утицајни амерички медиј, „Њујорк тајмс“, предвиђа црне дане за режим Владимира Зеленског. „Због руског напредовања, САД страхују да Украјина улази у мрачну фазу“, стоји у наслову текста америчког дневника. Како процењују, Украјина ће овим темпом имати војника за још шест до 12 месеци борбе, наводи „Њујорк тајмс“, позивајући се на извор из Пентагона, и додаје да је Кијев пребацио на курски правац бригаде планиране за одбрану југа и истока, као и за попуњавање резерви за контраофанзиву 2025. године. Јасно је да ће успех бити ако Кијев изгура још који месец.
Мада нико рационално не може да објасни зашто би се чекало још пола године или годину да би се признало оно што је већ сада очигледно – да Кијев на челу са Зеленским неће однети победу у овом рату? Зашто би се још месецима мрцварили грађани Украјине, стопирао политички дијалог Истока и Запада, док цела Европа пати због међусобних блокада и санкција? Једино, ако то и није прави циљ америчке „украјинске кампање“. Како је нагласио заменик председника Савета безбедности Руске Федерације Дмитриј Медведев, „Никакве специјалне операције не би било да су САД имале мозга да закључе са Русијом споразум о безбедности.“
Исто је и сада. Разум налаже да се са Русијом закључи мир што пре, али не мора нужно да значи да они на Западу који о томе одлучују, заиста у овом тренутку то желе – или могу да ураде. Сувише су велики профити западних, пре свега америчких компанија у овом рату, да би неко сада тек тако рекао да је крај. Мора још која десетина или стотина милијарди долара да се обрне. А посебно је питање – зашто Европљани и даље пристају да у томе учествују, ако се зна да њима припада неупоредиво мањи део овог колача. А већину, или готово сав ризик и штета пада на њихова плећа. „Немачка се од државе у процвату претворила у ‘ђаво ће знати шта’, одбацујући сарадњу са Русијом“, оценио је Медведев.
Према његовим речима, „светски поредак заснован на правилима Запада, ускоро ће се срушити“. „САД греше када очекују да Русија неће прећи црту у погледу употребе нуклеарног оружја, ако дође до претње њеном постојању. Греше на Западу када сматрају да Русија неће прећи одређену границу, бранећи себе“, поручује Путинов заменик. Тако се наставља ситуација где ниједна од сукобљених страна, ни Русија ни НАТО, не желе да одустану од својих зацртаних циљева. Па докле Украјина издржи. Чудно је можда једино то, зашто се још није искристалисао неки снажан антиратни покрет, који би и Зеленског и све оне који гурају украјински народ у пропаст, поставио на место. Могуће је да, са руског аспекта, још није дошло време за такав преокрет.

ПОЛИТИЧКИ СУПЕРСТАР ПОСТАО БОКСЕРСКА ВРЕЋА Запад и даље у руци држи врућ украјински кромпир, са којим не зна шта би урадио. Ако је на почетку рата Зеленски, праћен овацијама, наступао као политички суперстар, Тејлор Свифт са брадом и зеленом мајицом, и изгледао као идеална тољага за млаћење Русије, сада и он и Запад више наликују на боксерску врећу. То је још један доказ, ако се послужимо теоријама академика Драгана Симеуновића, да се у политици често оно што делује као реалност – на крају покаже као илузија. Зеленски и Украјина у америчким и западним рукама, као прототип „идеалног непријатеља“, добро су дошли Владимиру Путину да ојача и очврсне Русију и њену економију, војску, војну и цивилну индустрију, пољопривреду, науку и све остале области живота и рада.
А вероватно је најважније то што Русију многи, сада и званично признају за најјачу војну силу света. Чак и амерички „US News and World Report“ то истиче. Њихово рангирање земаља односи се на 2024. годину и узима у обзир величину војске, технолошки ниво опремљености и економске и стратешке ресурсе државе. Русија је по овом рангирању на првом месту, док су САД и Израел на другом и трећем. На четвртом и петом месту налазе се Кина и Јужна Кореја, а затим следе Иран, Велика Британија, Украјина, Немачка, Турска, Француска, Индија, Јапан, Белорусија, Саудијска Арабија… Србија је на 18, а Хрватска на 53. месту. Не улазећи сада у детаљну анализу методологије по којој је Русија испред Америке у војном смислу, ваља напоменути да је то први пут да се неко са Запада, одважио да тако нешто уради.
А суштина је проста. Русија и Украјина су једине две земље чије војске имају искуство вишегодишњег, интензивног високотехнолошког сукоба нове генерације. То искуство које су накупиле сврстава их у сам врх оружаних сила данашњега света. Разумљиво, Украјину значајно ниже од Русије, јер су њени ресурси и технологије далеко испод руских, а уз то Кијев нема, као Русија, могућност да вишеструко уништи читав свет. И нико на Западу данас, осим евентуално Американаца, нема ни приближно могућности, а поготово жеље, да води такав рат какав букти на истоку Европе. То је и разлог зашто моћни НАТО „тихује“, бави се „зеленом агендом“ и прави се невешт док му Русија на комаде растрже савезника – кога су они деценијама хушкали на ту исту источну браћу. НАТО је моћан да искаљује бес на малим, недовољно наоружаним земљама попут Србије, док на Москву и Путина могу само да шкргућу зубима. И посматрају како им опадају друштвени и економски показатељи.

УПОЗОРЕЊЕ ВАСИЛИЈА НЕБЕНЗЈЕ Сламку спаса поједини међу њима, мислећи да могу поново Русе да преведу жедне преко воде, траже у некаквим привременим „мировним аранжманима“ под западним условима, где би Украјина добила време да предахне, поново се наоружа – и онда крене у нови бој! Таквима је поручио руски амбасадор при УН Василиј Небензја да се пробуде из сна – тога више неће бити. „Желимо одмах да упозоримо да никаквог понављања сценарија са Минским споразумима, никаквог замрзавања фронта да би режим Зеленског могао да залиже ране, неће бити. Као што неће бити приступања Украјине, у овом или оном облику, у НАТО“, поручио је Василиј Небензја на седници Савета безбедности УН.
А фамозно „приступање НАТО-у“ било је прва тачка неуспелог „плана победе“ Владимира Зеленског. И сад га неће бити. Портпарол мађарског шефа дипломатије Петера Сијарта, Мате Пацолај, био је крајње јасан: „Улазак Украјине у НАТО био би раван почетку трећег светског рата“! Огласио се, говорећи о Зеленском и његовом плану за улазак у западну војну алијансу, и руски министар иностраних послова Сергеј Лавров: „Пре неколико недеља, овај грађанин обнародовао је не мање шизофрен ‘план победе’. Разуме се, ни формула, ни план, ни фантазије о приступању Украјине која је под контролом Кијева, што у НАТО, што у Европску унију, не приближавају мир у Европи“. Да би било јасније, Лавров Зеленског назива „грађанином“, зато што је председнику Украјине одавно истекао мандат, али он не жели да организује нове изборе, нити да преда своја овлашћења парламенту, Врховној ради, што би морао по уставу.
И заиста се опет намеће исти закључак – да НАТО „савезници“ желе да ратују за Украјину, они би то одавно учинили, и без формалног чланства ове земље. Али, они не желе изгибеније у сукобу против руске војске, која је показала застрашујућу чврстину и одлучност. Као што не желе ни да приме Кијев у НАТО чланство. Разлог је објаснио Мате Пацолај. Зато ће овај врућ кромпир предати новом америчком председнику у руке. Па нек трља главу. И пред њим ће бити два избора – да плаћа нове милијарде и чека руску завршницу у Украјини, или да покуша нешто да уради. И у овом другом случају имаће избор: да увуче и себе и читав свет у рат, или, много прагматичније, да приволи Москву на мировни споразум. А у том случају, нека прочита Небензјину поруку.