НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ОПОЗИЦИОНАРЕЊА

НАЦИОНАЛНЕ ТРАГЕДИЈЕ И ПОЛИТИЧКА ЗЛОУПОТРЕБА

Политичко лешинарење поводом најгорих трагедија које су погодиле нашу земљу постаје већ ствар традиције у држави Србији којој се здушно прикључују и дојучерашње присталице власти

Међу верним народом познат је феномен ватрених „новохришћана“. Људи који су јуче открили веру, али жар који се разгорео у њима и ревност у демонстрацији своје привржености Христу. Такви људи често постану толико обузети својим новим погледом на живот да умисле да нико боље од њих не познаје православље, па почну да моралишу свима око себе. На овај феномен у несрећи која нас је задесила прошле недеље у Новом Саду подсетило ме је понашање двоје бивших присталица власти који су „прогледали“ и приклонили се већ успостављеним традицијама прозападне опозиције у Србији фанатичније од оних који се ових обичаја држе већ дуже од деценије. Мислим пре свега на бившу министарку и чланицу Извршног одбора Српске напредне странке Зорану Михајловић и бившег члана Главног одбора ове странке Драгана Шормаза. Њих двоје су прошле године, са још једним отпатком СНС-а, Станиславом Пак, основали покрет „Увек за Србију“ (у овом подухвату неоправдано је изостао такође бивши министар Раде Баста), али ту, из неког разлога, нису дуго остали заједно, али то је нека сасвим друга прича.

ПРАВЕДНИЧКИ ГНЕВ БИВШЕ МИНИСТАРКЕ Бивша министарка рударства и енергетике (од 2020. до 2022) и грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (од 2014. до 2020), Зорана Михајловић неко време је тиховала ван очију јавности јер је, како је рекла у фебруару, повлачи из политике за коју сматра да „има само једну сврху – рад у корист грађана“, а како то у Србији није случај, „овакву каква је“, оставља је другима. Крајем октобра, међутим, Михајловићева је решила да устане из поллитичког гроба и то, из визуре прозападне опозиције, јеретичким хвалоспевима рударењу литијума. Чак је изразила и амбицију да постане директорка у Рио Тинту, ако би могло. „Волела бих (да постанем директор у Рио Тинту) јер је ово најважнији пројекат за генерације које долазе, па ето можда чују у компанији ваш предлог“, рекла је она за луксембуршки „Данас“ претпоследњег дана октобра.
У овој прелести није, међутим, дуго остала и несрећа која нас је задесила рушењем надстрешнице на новосадској железничкој станици која је однела 14 живота, омогућила јој је да се врати у правоверје прозападне опозиције високоморалном осудом свог наследника на месту министра грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Горана Весића. „Да сам ја на месту министра Горана Весића оставку бих поднела још у петак на железничкој станици у Новом Саду, одмах након трагедије и ставила бих се на располагање државним органима. Да, ја бих то урадила“, рекла је она за горенаведени луксембуршки дневник.
Шта би било, кад би било, али није. А није ни било кад је могло да буде, јер Зорана Михајловић овако висока морална начела није показивала када је била у могућности, ономад док је била министар рударства и енергетике и када се у њеном ресору догодила трагедија у руднику Соко код Сокобање. Тамо је 1. априла 2022. године погинуло осам, а повређено 20 рудара, али њој због тога на крај памети није било да се одрекне министарске функције јер, како сада каже, то „није ни приближно иста ситуација као са трагедијом на Железничкој станици у Новом Саду“. Није исто, јер није држава градила рудник, нити је она отварала рудник као безбедан, објаснила је она за „Данас“ своју рационализацију. „Наравно, сваки људски изгубљени живот тражи од нас који смо били, или јесмо на јавним функцијама да покажемо одговорност“, додала је она, очигледно изузимајући себе из тог правила. А себе је изузела и из било какве одговорности и за овај несрећни догађај у Новом Саду, иако је управо у време њеног вођења сектора грађевинарства саобраћаја и инфраструктуре, 27. фебруара 2018. године, између тог министарства и Саобраћајног института ЦИП потписан уговор о изради идејног пројекта за реконструкцију станице. Комерцијални уговор о модернизацији и реконструкцији мађарско-српске железнице на територији Републике Србије потписан је 7. јула исте године и према њему је, како је најављујући своју оставку рекао Горан Весић, извођач радова конзорцијум кинеских компанија Чајна рејлвеј интернешенел компани и компанија ЦЦЦЦ, инвеститор је Инфраструктура железнице Србије, а финансијер Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре“.
Особи која никада није поднела оставку због несреће која се догодила у ресору који она води, дакле, смета што министар којем се десила иста ствар није довољно брзо поднео оставку. А Весић је оставку поднео упркос томе што верује да „ни он, ни људи који са њим раде, немају ни трунку одговорности за трагедију која се догодила“. Није меч баш врхунских такмичара, али у овом моралном надметању Весић, ипак, води са 1:0 у односу на морализаторку Михајловић.
Слично њој, са високоморалног становишта у ситуацији која делује као да би могла бити од некакве користи наступа и њен бивши колега из две странке, Драган Шормаз. Он је у смрти четрнаесторо грађана Србије видео изванредну прилику за поновну промоцију својих идеја. Каква прилика, такве и идеје – сумануте: „Оставка целе владе и избор прелазне про-ЕУ владе до децембра 2025, избори; санкције Русији, прекид свих односа и национализација НИС-а; увођење пореза на огроман екстрапрофит свим кинеским инвеститорима; завршетак дијалога с Косовом; апликација за чланство у НАТО“. Укратко, ако се (између осталог) одрекнемо Косова и Метохије, неће нам се више дешавати трагедије, а некакав фермански избор „про-ЕУ“ владе је врхунска тековина демократије.

СТАРИ КАДРОВИ Ни стари опозициони кадрови нису пропустили ову прилику да поново покажу да нико „нема тапију на бол“, како то ономад рече Мариника Тепић када су се родитељи деце побијене у „Рибникару“ усудили да имају другачије мишљење од оног које одговара њеном политичком интересу. Поново се најављују и организују протести против насиља који треба да доведу до насилне промене власти (и остварења Шормазовог сна о „избору“ про-ЕУ владе). Тако проверени активиста Никола Ристић не одустаје од традиције и позива на насиље против „насиља“. „Нови Сад је тачка, из Новог Сада мора да пукне. Доста је више, доста је крви. Чекамо да прође жалост у Новом Саду, а онда шта буде“, казао је Ристић на протесту испред Владе Србије у понедељак. Доста му је крви, али чим прође жалост у Новом Саду „шта буде“. Ристић је позвао и „све добронамерне грађане“ да крваве трагове оставе на сваком ћошку, подсете Власт „да је крв на њиховим рукама“. „Оставите им крваве трагове на сваком ћошку! У Суботици, Лесковцу, Врању, Димитровграду, Лозници, свуда! Крв је на њиховим рукама“, рекао је овај добронамерни младић. И саборци су га одмах послушали – у духу борбе против насиља које није њихово и за демократију у којој се ферманима „изабира“ влада, нападнуте су (поново) просторије Српске напредне странке у Новом Саду, гађане црвеном фарбом, баш како је Ристић то затражио, уз натпис „убице“.
А „убицама“ власт у Србији сматрају и они из нашег суседства који су нам увек желели само најбоље, посебно у периоду 1941-1945. и 1991-1995, па тако Индекс.хр обавештава нас који живимо у држави са „потпуном цензуром медија“ да „Вучићева диктатура сад и убија људе“. Да би нам помогли, ваљда као ономад Степинац када су његови свећеници покатоличавали Србе да би избегли јаму, позивају нас да им се јавимо „ако имамо важна сазнања везана уз трагедију у Новом Саду“. За сада поуздано знамо да им се јавио уредник „српског“, како кажу индексовци, портала Нова.рс Ратко Фемић који је за нецензурисани ХРТ изјавио да ће грађани (ваљда ови „добронамерни“) „имати снаге да истрају у тражењу одговора“.
„Само у Србији“, лајт мотив домаћих аутошовиниста кад год нас задеси нешто лоше или нека несрећа (за који, иначе, верујем да не може да изговори нико паметан ко је било где у иностранству провео више од 15 дана ван неког фондашког семинара или добро организованог годишњег одмора) у овом случају се показује као тачан. Заиста, мостови и зграде се руше свуда у свету, укључујући и параметре „нормалности“ САД, Немачку, или Италију. Масовна убиства се, нажалост, такође дешавају свуда, али до сада нигде нисам видео да се те и такве трагедије на овај начин злоупотребљавају у политичкој борби и за блаћење сопствене државе. Нико није тражио оставку Бајдена због најмање 70 убијених у масовним пуцњавама које су се десиле у САД од кад је он на власти. Нити је било ко тражио оставку немачког канцелара Олафа Шолца због рушења моста у Дрездену 11. септембра ове године. Овога има само у Србији.