НЕМАЊИЋИ НА ЕВРОПСКОМ ПУТУ

НАША ТЕМА l СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ: ПОГЛЕД ИЗ НАШЕГ ДОБА

Српски владари, од првог до последњег, гледали су како да сачувају независност и слободу без обзира на сва обећања, бескрајне преговоре и преварна зарицања. Све може али никако у Унију, симбол понижења и губитка националног етоса. „Све им обећај што траже, али ако ишта тамо потпишеш – обесићу те“ рекао је стари, већ ојађени деспот Ђурађ свом архипастиру када је овај одлазио на једно од исцрпљујућих и несносних ватиканских заседања. Тако је и данас. Сачувати златну сувереност и слободу одлучивања историјске су константе нашег постојања. Изгледа да смо, за дведесет векова, у барем у томе успели. Јелена „Анжујска“ је ту осмишљавала и успела да осмисли своју нарочиту деоницу

Приморска држава краљице Јелене „Анжујске“ борила се на размеђу два света у веома опасно време, када Србији није било друге него да помно прати сукоб супростављених двају цивилизација. У том смислу, она је била наш савременик јер је увиђала да међу тим цивилизацијама неће бити мира и договора, него је једино важно како доскочити, како искористити најмању слабост противника, све у циљу потпуног пораза оног другог. Од примања хришћанства Србија је била у сфери православне екумене, још дубље од времена Светог Саве, који је засвагда укрепио етичку вертикалу српског света. То није била само Византија, са којом је Србија била час у рату, час у варљивом миру, настојећи да колико је могуће не наруши вредности заједничке вере и у томе углавном успевала по цену неизбројних довијања и мука, кад треба и ратова. Запад јој није давао мира све и да је хтела да ишчупа своје дубоке православне корене и призна супремацију папе, који је током двадесет столећа предводио тај арогантни и безобзирни свет. Српски владари, од првог до последњег, гледали су како да сачувају независност и слободу без обзира на сва обећања, бескрајне преговоре и преварна зарицања. Све може али никако у Унију, симбол понижења и губитка националног етоса. „Све им обећај што траже, али ако ишта тамо потпишеш – обесићу те“ рекао је стари, већ ојађени деспот Ђурађ свом архипастиру када је овај одлазио на једно од исцрпљујућих и несносних ватиканских заседања. Тако је и данас. Сачувати златну сувереност и слободу одлучивања историјске су константе нашег постојања. Изгледа да смо, за двадесет векова, барем у томе успели. Јелена „Анжујска“ је ту осмишљавала и усела а осмисли своју нарочиту деоницу.

КРАЉИЧИН ВИТЕШКИ ДУХ Зашто пишем „Анжујска“ под наводницама? По свему судећи, Јелена није баш припадала најужем кругу моћне средњевековне династије d’Anjou (ако је уопште и припадала), али су је јужноиталијански краљеви, као моћни Карло I и Карло II Анжујски, називали „најдражом рођаком“ („consaguinea nostra carissima“). Нема сумње да је имала и царске и краљевске крви, као вероватни потомак последњег крсташког латинског цара Балдуина де Куртенеа (1217-1273), који је и сам припадао „побочној“ француској лози, док је највероватније рођена као унука византијског василевса Исака II Анђела (отуд вероватно и забуна око презимена) одомаћеног на угарском двору и француске грофице Матилде из такође моћне крсташке породице Де Вијан; дакле, потицала је из густо испреплетане генеалошке матице средњовековне Европе, која сеже све до Меровинга и предања о Светом Гралу, што је за нас нарочит куриозум. Аутентични дух витештва красио је ову одлучну жену. Игуманија Јеленине задужбине и гробне цркве, манастира Градац, мати Ефимија, не пропушта да истакне ову црту: „Краљица Јелена имала је витешки дух и то није нешто што је само део њеног француског порекла, већ нешто што је она као велики човек у себи носила и зато се њена историја уклапа у ту витешку причу. Она је и владала и своје синове умела да помири, усмерава, да их васпита тако да постану два света краља. Умела је да гаји добре односе и са Истоком и са Западом. Данас јој то многи замерају, али мислим да је то она права хришћанска дипломатија, то није некакав сада прокажени екуменизам, него је заиста умела да покаже љубав према свима и да све споји у једно и када бисмо то данас умели, много бисмо лакше живели и дошли до мира за којим сви чезну“. Шта јој је друго преостало у часу у коме је преузела управу над српским Поморјем, које је и данас „Запад Истоку и Исток Западу“, један живи, велики знак који спаја и раздваја два различита света, две тешко спојиве парадигме под једним те истим хришћанским небом. Хајде, добро, можда ово није рекао или написао Свети Сава – али јесте сушта истина! Бог је поставио на ово размеђе медитеранског човека како га види писац Владимир Пиштало, по свему судећи одговоран за парафразу, која је толико наједила професора Радића (Политика, 15. јули 2011).

„Римљани су Балкан називали куцавицом света – Catena Mundi. Свети Сава је овај простор назвао западом истока и истоком запада. Врло је слична културна позиција Венеције. Црква Светог Марка је византијска црква, прозори и балкони Серенисиме су арапског порекла, гондола је била турски чамац, крилати лав је, по пореклу, вероватно кинеска химера. Ради се о граду који се никад није одрекао иједне форме уљуђености; о граду који је, као и Балкан, од бога створен за посредовање“. (Владимир Пиштало, Политика, 7. јули 2011). Витез – Јелена била је вечити посредник. Посредник између свог ћудљивог и тешко предвидивог мужа Уроша Првог и Дубровника, против кога је ратовао, посредник између „старог“ и сина му „младог краља“ Драгутина (што супруг Јелени никада није опростио), посредник између браће Милутина и Драгутина и кад су заједно владали и кад су се међусобно хватали за вратове, посредник између папе и дубровачких и барских прелата око примата на Поморју, јединствена веза између римског бискупа и српске државе (што је сам папа Никола IV високо ценио и са Јеленом одржавао личне контакте), стрпљиви посредник између шампиона верске несношљивости – дубровачке општине (република је званично постала тек у XVI веку) и њеног српскоправославног залеђа, које је упорно терало своје, посредник чак између унука Владислава и његове млетачке беснуље Морозини, док јој све то, изгледа, једном није додијало и на крају пригрлила монаштво као искрено и побожно прибежиште. Православно монаштво. Иако биготна католкиња за живота је себи саградила православни одар по најпобожнијој могућој процедури у детаље израчунатој и испуњеној. „Немогућа мисија“ Јелене „Анжујске“ догађала се и онако како нам приповеда један од најугледнијих духовника и писаца западне Србије, владика далматински др Никодим Милаш, у својој повести о немилосрдном сукобу православног и католичког света.

QUID EST PAPA? „За владавине Уроша Првог, српски римокатолички поданици толико су слободе уживали и управо штићени били да, у спору дубровачког и барског латинског архиепископа о јурисдикцији – јер је и римски папа био на страни дубровачког архиепископа – Барани у глас одговорише, по ријечима једне у латинском језику сачуване листине: „Quid est papa? Dominus noster rex Urosius est nobis papa“ („Шта је нама папа? Наш господар краљ Урош је наш папа“) .Никодим Милаш, 1914.

ЗА СРПСКО ПОМОРЈЕ „Фрањевац Себастиано Долчи пише да је Светоникољски манастир у Стону дала саградити краљица Јелена, жена Стевана Уроша Првог, године 1260. за православне калуђере и да су у том манастиру били ти калуђери, док не дођоше у Стон фратри фрањевци, да су тада они монаси били истјерани, а дубровачка општина тада порушила и наново саградила нови манастир. Позната је велика побожност оне српске краљице Јелене, која је многе цркве и манастире подигла у српским земљама и према томе ништа необично не би могли наћи у томе да је она дала саградити и онај православни Светоникољски манастир, управо 1260, године, кад се зна да је мало година прије тога Стон готово сасвијем разрушен и опустошен био“ (Др Никодим Милаш, Стон у средњим вијековима, Београд-Шибеник, 2016, Православна Далмација, Београд, 2023).
Милашеве студије крцате су доказима о православном исходишту целе хумске, требињске и нарочито стонске земље до тренутка док Стефану Душану није однекуд пало на ум да престоницу Хума, град Стон и Стонски Рат (Пељешац) не прода, него изда Дубровнику за суму од 6000 перпера, плус 500 перпера трибута годишње. Питање суверенитета се није постављало до краја постојања, тј. пада Републике под Наполеона, с тим „да се не сме дирати у верска права нити имовину православних“. (у Душановој повељи од 19. маја 1334. наглашено је да „српски поп поје у Стону, како је заповедило краљевство ми“). У уговору постоји клаузула да се најам има исплаћивати сваке године манастиру Св. Арханђела Михаила у Јерусалиму. И ако њега нестане „Стонски трибут (доходак)“ имао се исплаћивати оном Небеском Јерусалиму, који се помиње у наведеној парафрази светосавског предања. Шта би Душану да дође на идеју о издавању српске земље „краљевства му“ и то за ону бедну суму тешко је данас рећи. Добио није ништа, а изгубио драгоцени черек јадранске обале са верним православним народом, који је ускоро полатнњен и расрбљен. Звучи ли вам познато?

ПОУКЕ СТОНА „За вријеме цара Ираклија (610-641) хумску кнежевину заузимљу Срби, од којих кроз VIII i IX вијек добар дио пријеђе на Стонско полуострво“ подсећа Никодим Милаш „све док српски велики жупан Стеван Немања није успио да уједини под своју власт српске земље. Тада кнежевска власт над Захумљем пријеђе на дом Немањића и ту су власт, непосредно и посредно Немањини потомци задржали све до српскога цара Уроша (Петог, последњег, Б. З.). Добивши Захумље, Немања постави за кнеза свога брата Мирослава, чије је редовно сједиште било у Стону (где је и писано његово Јеванђеље, прва и најважнија књига у Срба). Први пут се спомиње овај српски кнез 1181. приликом сукоба његовог са папом Александром III“ који је избио због кнежевог одбијања да се покори католичком архбискупу у Сплиту „пошто тада ни у Стону ни на свему полуострву није било римокатолика… У првој четврти XIII вијека установљена је била у Стону српска православна епископија за хумску кнежевину. Основао је ту епископију Свети Сава, први архиепископ српски. Љета 1219. Сава постави Иларија ‘в поморскјем градје Стоње при храмје прјесвјатија Богородици во епископа хлмскија земли’. … Никакав римокатолички није могао пријечити да се у граду, чије је становништво одавна било само српско и православно оснива српска епископија. Послије Иларија столовали су у тону српски епископи Методије и Теодосије, и то је било најсјајније доба у историји православне цркве у Стону и Стонском рату када су у томе предјелу биле саграђене многе православне богомоље у разним мјестима“ (исо, 13-15)….Послије Мирослава 1199. примио је кнежевску власт син му Андрија, који је око 1250 умро, те је сахрањен био у стонској цркви св. Богородице. Великог кнеза наследио је син Богдан, који је пренио кнежево сједиште из Стона у унутрашњост кнежевине“ због ратова које су против српског краља повели обласни великашии Бранивојевићи и босански бан Стеван Котроманић. Све Срби. „Српски краљ Стеван Дечански дигне 1326. војску на те насилнике, савлада их и отјера са Стонског полуострва“. Већ тада је Дубровник тражио од српског краља да му преда или прода Стон и Пељешац, на шта је Дечански одговорио оружјем. Умешао се и босански Котроманић, а већ 1331. седео је на српском краљевском престолу Стефан Душан, потоњи српски цар и „као што кажу Дубровчани, велики пријатељ Дубровника“ (исто, 18 passim).
Дубровчани су из Босне на Пељешац и Стон довели фрањевце (тада су, 1334. године, „мала браћа“ први пут виђена у српском Поморју), а недуго после тога, саставила хвалисави меморандум у коме се наводи „да за три стотине година прије доласка фратара, дакле од 1044. године, није било у стону ни на Стонском рату ниједног римокатолика, него је сав народ исповиједао православну вјеру (курзив мој), да је Стон са свим полуострвом уступљен био Дубровнику под условом да ту имају право да и даље остану православни калуђери у својем манастиру“ (Милаш, 43 passim). Ништа од овога није испуњено, него је одмах по ступању Дубровчана на тло краљевог Стона почео жестоки прогон „шизматичких Срба“. „За пола века фрањевачке мисије (у години писања овог меморандума, 1394) ни у граду Стону ни уопће на Стонском полуострву, иједног калуђера нити свештеника православног, тада ту више није било, ни православног народа“ (исто, 74). Тиме је, ето, завршен један европски пут.

СРЏБА ДУШАНОВА „Чим је народ опазио да се његови свештеници почињу прогањати и да му се ускраћује слобода вјере, дигао се одмах јавно глас протеста и почео се махом бунити“ пише даље Милаш. „У исто вријеме пошаље неколико својих старијих људи краљу Стевану Душану, да му се пожале на прогонство православне вере и да моле да Стонско полуострво буде одузето Дубровнику и повраћено у пређашње политичко стање. Краљ Душан примио је врло озбиљно ту жалбу Стоњана и то га је толико озловољило на Дубровник да је исти час издао наредбу, да му се без сваког оклијевања одузме све Стонско полуострво и да краљевски жупан има примити управу земље. Усто, краљ је дознао о нелојалном поступању републике и у политичком односу, јер је давала склониште у Стону неким незадовољним краљевим поданицима, те га и ово одлучи да свом енергијом поступи противу Дубровника. Краљева срџба уплаши републику те она брже боље пошље краљу три нарочита своја посланика (Жуња Вукасовића, Жуња Журговића и Николицу Мартинушевића) да би га умилостивили и дали му свечану заклетву да ће извршавати све што краљ заповиједи, како би тијем била отклоњена опасност што је републици на прагу била. Краљ Душан прими те дубровачке посланике и пошто је чуо како га моле за милост и да је република готова да изврши ‘све краљево хотјеније’, при томе је видио да су му се исти посланици ‘заклели’ да српски свештеници ‘поје у црквах, које су у Стону и у Рату, како јест повељевало краљевство његово’ смилује се на Дубровник и опозове издану наредбу, остављајући му Стон у даљи посјед. Ово све дознајемо из повеље краља Стевана Душана од 19. маја 1334. године и из других извора. Послје тога, српско свештенство у Стону престало је да буде узнемиравано од стране републике бар за тада“ (исто, 26-28). Није много прошло и Дубровник је наставио да тера по старом, све док није сасвим искоренио своју, народну веру и увео туђу, латинску.
Зашто је Душан овако поступио и да ли је био баш толико наиван у погледу ноторне праксе лацмана да дају тврду веру и да је чим прилике дозволе изврдавају и чине сасвим супротно, друго је питање и задире у шири контекст европских прилика као и Душанових политичких намера и амбиција, у које овде не можемо улазити. Али су две ствари извесне: Душан је, иако и сам на европском путу (и он је папи нудио Унију, али са јако подигнутом лествицом политичких и војних захтева, које римски бискуп није могао испунити) на време прочитао прозелитску политику Запада као вековну константу и доцније је санкционисао у свом Законику, безусловно штитећи православље од детаљно описаних насртаја. И друго, ојачао је своје амбиције према западу и западним границама Србије, на шта ћу се потпуније осврнути у следећем наставку.
Искуство са Стоном и Пељешцем, као и Крајином и острвима, дакле са православном Далмацијом уопште, улази са првим српским царем у нову епоху. У том искуству немањићко присуство на западу српског света игра кључну улогу све до доласка Турака и нарочито после њега. Српство, разуђено на бескрајна трвења обласних српских господара и босанских краљева, осуђено је да се до наших дана хрве и са Истоком и са Западом у борби за опстанак. Краљевско Требиње и данас је оса ове истрајности. Пред вратима богоборног Запада звоне наглас сви херцеговачки манастири и народ се у окупља у православљу, попут оног требињског кнеза Војислава Војиновића, који никад није признао предају Стона него је сто мука задавао дубровачкој републици, терајући је да живи у сталној стрепњи и несигурности. Течајем времена, требињска луча постала је светлост целе Херцеговине, а затим је Херцеговина постала једна велика, проширена Србија, што излази на видело у средишту српског света са залихом од хиљаду и двеста година.