(К)ВАРЉИВО ЕВРОПСКО КЛАТНО

Србија, БРИКС и ЕУ

Председник Србије није испунио очекивања велике већине Срба да оде на самит БРИКС-а у Казањ јер је његов став да Србија остаје на европском путу, док Европски парламент шаље јасну поруку
да од тога нема ништа

Председник Србије Александар Вучић иначе није тајновит у својим намерама и планираним активностима, тиме је одбијање да саопшти своју одлуку, да ли иде или не на догађај светског ранга какав је несумњиво Самит БРИКС-а, било интригантније и изазивало већу пажњу, не само медијских професионалаца, него и обичних људи, било да су присталице или противници његове политике. Сви су ценили да жели да избегне медијска разaпињања, било шта да одлучи, што би сигурно ометало његову дуготрајну дипломатску офанзиву током које је посетио или примио у посету велики број светских и локалних лидера. Очекивања су била тим већа да иде јер се одлазак на самит БРИКС-а потпуно уклапао у његове активности, са приликом да контактира са десетинама светских лидера највишег ранга. Ипак, то се није догодило. Иако је већ договорене значајне посете важних личности навео као разлог, Вучић се није иза тога крио, него је јавно саопштио да на самит не би ишао ни да има довољно времена јер би такву његову одлуку на Западу протумачили као одустајање од европског пута.
Међутим, оно што се након тога догађало било је веома важно ако се правилно разуме и протумачи, што у перфидним дипломатским играма није увек лако. У маси активности реализованих уместо одласка у Казањ издвајају се два важна (најважнија) догађаја која много тога објашњавају без коментара, јер су елегантно амортизовала евентуалну љутњу и дистанцирање Москве и осталих чланица БРИКС-а од Србије, што су неки очекивали.
Први догађај је разговор председника Србије Александра Вучића са председником Русије Владимиром Путином, а други, сусрет веома посебне трилатерале у Словачкој – премијера Мађарске Виктора Орбана и премијера Словачке Роберта Фица са Вучићем. Разговор са Путином, иако је Вучић одбио његов позив, био је неочекивано пријатељски и пун разумевања за Србију и став њеног председника. Да би се то разумело, потребно је мало дубље промишљање. Да ли је за такав Путинов став довољно што Србија није и неће да уведе санкције Русији? Можда, а можда има нешто дубље од тога, а то је провокативно питање, да ли председнику Путину и Русији у овом тренутку више одговара да Србија уђе у БРИКС или у Европску унију?

ТРИЛАТЕРАЛА НЕЗАВИСНИХ Ту долазимо до састанка трилатерале – Фицо, Орбан, Вучић, након Вучићевог одустајања од одласка у Казањ, како би тим поступком избио све аргументе државама и личностима које ометају и минирају улазак Србије у ЕУ. Ради се о сусрету три европске личности који једини воде независну и суверену политику својих држава и због тога су на жестоком удару западних моћника, у циљу политичке, па чак и физичке елиминације.
Добро су нам познати центри планирања и финансирања преврата у Србији и довођења прозападних послушника који би испунили све њихове захтеве, пре свега признање „Косова“ и гашење Републике Српске „као геноцидне творевине“. Међутим, иста ствар се дешава и са Словачком где је на премијера Роберта Фица изведен атентат, и са Мађарском, где мађарски премијер тврди да је Брисел уложио силне милионе евра ради његовог уклањања и наметања марионетске владе. Значи, ради се о истој врсти угрожености и истом начину угрожавања, што је подстакло повезивање ове тројице државника, њихову међусобну подршку и још јачи отпор захтевима и диктатима из Брисела и Вашингтона. Има и јасних порука са овог састанка, конкретних да конкретније не могу бити – Словачка укида своју канцеларију на „Косову“ коју су на Западу тумачили као неку врсту амбасаде и сигнал да ће Словачка признати „Косово“.
Састанак два лидера држава ЕУ и једног чија је држава пред вратима ЕУ и који договарају и планирају даљи отпор Бриселу и диктату великих западних сила (НАТО) уопште, постаје све већи проблем западним моћницима јер то је отпор, не само према потчињавању и диктату, него и према вештачком продужавању рата у Украјини и генерално неприхватљивом ставу према Русији на Западу.
Председник Путин није иницирао, нити му одговара, прекид свестраних, посебно економских веза са европским државама. То је став и наметнути диктат САД који није успео да у већој мери нашкоди Русији али је уништио Европску привреду. Поента је у томе да вероватно председнику Путину и Русији треба јачање тих снага унутар ЕУ које схватају и траже обнову сарадње са Русијом. Могуће је да њему зато више одговара Србија у ЕУ или пред вратима ЕУ у чврстој сарадњи са Мађарском и Словачком, него Србија у БРИКС-у, што иначе стоји као могућност и оствариво је у сваком тренутку. То наравно не значи да између двојице председника, Путина и Вучића, постоји некакав договор у том правцу. То сигурно није могуће јер би у том случају Србија била инструмент Русије, што је неприхватљиво као што је за Србију неприхватљив диктат Запада. Ако је уопште та теза прихватљива, у питању је само разумевање и одобравање актуелне српске политике од стране Путина и ништа више од тога. Уосталом српска делегација на самиту БРИКС-а је високог ранга, делегацију предводи Александар Вулин, потпредседник владе, веома цењена политичка личност од стране Русије као домаћина и осталих чланица Брикса. У делегацији су и три министра, два чију важност нико не може да порекне, министар одбране Братислав Гашић и министар привреде Адријана Месаровић, а са њима је и министар без портфеља Ненад Поповић. Пажња коју кључне чланице БРИКС-а посвећују Србији и након одлуке председника Вучића да не путује на самит види се и по томе што је потпредседник Александар Вулин за кратко време имао сусрет са председником Русије Владимиром Путином, председником Кине Си Ђинпингом, председником Белорусије Александром Лукашенком, председником Египта Абдел Фатах ел-Сисијем, и председником Боливарске Републике Венецуеле Николасом Мадуром.

НАМЕРНА ПРОВОКАЦИЈА Након веома тешке одлуке српског председника Александра Вучића да не прихвати позив председника Русије Владимира Путина да лично присуствује самиту БРИКС-а у Казању, како би европским факторима и на крајње практичан, очит и недвосмислен начин показао опредељење Србије, уследио је „хладан туш“ и још практичнији, очитији и јаснији одговор да од уласка Србије у ЕУ нема ништа. Намерно провокативно постављење баш Хрвата Тонина Пицуле за сталног известиоца Европског парламента за Србију у наредних пет година смањиће, не само број значајних личности и држава ЕУ које прихватају Србију за свог члана, него ће тај увредљив и понижавајући потез смањити и број Срба који су до сада били присталице уласка Србије у ЕУ. Након ове поруке коју су сви разумели, од председника до обичних грађана Србије, ствари су постале далеко јасније и већ се поставља логично питање – да ли је БРИКС алтернатива европском путу Србије, или је европски пут преко ноћи постао алтернатива БРИКС-у.
Након поруке под шифром „Пицула“ европски фактори који нам не желе добро као да су се тргли и схватили да су гадно погрешили па су на почетни пламен који је спаљивао идеју европејства хитно послали „ватрогасце“ – прво пољског и грчког премијера, а затим, као да то није довољно, и Урсулу фон дер Лајен лично, као шефа „европске владе“. Они су нас хвалили као никад, наше економске успехе и наше тежње, као да су то тек сада видели и да је то за њих велико и „пријатно“ изненађење. Урсула је рекла да је Србија најнапреднија у односу на друге државе у процесу придруживања и да се припремају нови кластери (наравно, не и пријем). Мало је вероватно да је Урсулу и друге „ватрогасце“ изненадило постављење Пицуле. Биће да се ради о старом трику западних моћника из сенке, који и њима диктирају шта ће да раде, да најпре сами створе велике проблеме Србији, а онда се појављују као „добронамерни“ помагачи и спасиоци.
Све је то само наставак дипломатских игара и надмудривања која је, бар се тако чини, наш председник прихватио покушавајући да сачува мир и бар овакву позицију Србије, којој ништа не фали јер Србија има далеко бржи развој од свих држава ЕУ, па тако и од ЕУ у целини. Зато, иако ће многи Срби то тешко разумети, његова изјава да „док је он председник Србија остаје не европском путу“ и те како има смисла и резона. Јер, зна се да на Западу постоје струје које нам преко ноћи могу иницирати изолацију, санкције, кризу и сукобе и веома је важно оставити их без аргумената да то и остваре. У том правцу упозорава и генерални секретар УН, Антонио Гутереш, који каже да је ситуација на „Косову“ напета и да може ескалирати.

ЦРВЕНИ УСТАША Усташки покрет који управља „модерном“ Хрватском, не би био то што јесте када не би знао или бар покушао да искористи нову историјску прилику коју је добио преко ЕП и Тонина Пицуле. Неки ће рећи да Тонино Пицула није усташа, што је у неку руку тачно, али је он још гори од њих јер је ради очувања својих позиција спреман да испуњава све њихове налоге. Он је оно што зовемо „црвени усташа“ јер је припадник партије која је потекла из Савеза комуниста Хрватске а коју је основао Ивица Рачан. Нико није у тој мери преварио и обмануо Србе у Хрватској као ова партија током отимања власти у Хрватској од стране ХДЗ и усташког покрета. Србима је сугерисано да не гласају за своје националне партије него за Рачана и његову Социјалдемократску партију јер су им тако веће шансе да се одбране од усташких планова и намера. Преварени су јер су се касније ови хрватски кадрови утркивали ко ће се више додворити усташама. Око питања права и опстанка Срба у Хрватској, иако су Срби гласали за њих а не за своје националне странке, били су чак гори и од класичних усташа из емиграције. ЦИА се ослањала на усташе из емиграције и није веровала Туђмановим кадровима и уопште онима који су настали из комунистичког миљеа. Можда ЦИА има право јер док сви мисле да су Срби свестрани ослонац руским интересима на Балкану, руски обавештајни прозор у западни свет увек су били хрватски политички кадрови.
Реална опасност од постављења Пицуле није само јасна порука да Србија неће постати чланица ЕУ, него покретања територијалних претензија Хрватске према Србији које сигурно предстоје. Већ његове прве изјаве су претеће и иду у том правцу. Он енергично и љутито каже да за улазак Србије у ЕУ није довољно само то да призна „Косово“ – „то је не само неопходна ствар, већ недовољна“. На шта је конкретно мислио тек ћемо видети али није тешко претпоставити. Наравно да ће он енергично и упорно заступати хрватске интересе који су одавно постали изворни стратешки циљеви усташког покрета дефинисани у емиграцији, а то је „стварање нове независне Хрватске, етнички чисте, и у границама што ближим границама усташке НДХ“. Прва два циља су остварили, остао је трећи, територијални.
Зато су хрватске обавештајне службе толико заинтересоване за подривање и дестабилизацију Србије, посебно њене северне покрајине Војводине према којој иду територијалне аспирације. Управо због тога „нова проусташка Хрватска“ никада није признала границу на Дунаву, него желе да контролишу обе обале ове моћне реке од мађарске границе до Бачке Паланке, а даље докле стигну у својим покушајима. Зато јачају војску, али знају да то не могу остварити силом без директног ангажовања водећих западних сила и НАТО-а. Штавише, надају се да ће бар део аспирација остварити политичким уценама у прилици коју им даје ЕП.
Јер, притисак на Србију од стране европских фактора врши се и на друге перфидне начине, тренутно, на пример, и преко форсирања естонских кадрова на европским дипломатским функцијама које су посебно битне за Србију. Зашто баш естонских? То је стара пракса коју форсира ЦИА у Европи. Као што злоупотребљавају уцењене немачке кадрове да перфидно заступају америчке а не немачке интересе, ту праксу сада преносе и на мале балтичке државе, потпуно зависне од воље западних моћника. Зато су, поред Тонина Пицуле, и три Естонца на за нас изузетно важним положајима у ЕУ – Каја Калас је шеф за безбедност и спољне послове ЕУ; Аиво Орав је шеф Европске комисије, односно ЕУ на „Косову“; а Рихо Терас је нови известилац Европског парламента за „Косово“. Како рече председник Вучић, добили смо поруку и биће занимљиво.