КРИТИКА КАО ПРЕСУДА

Телевизијска серија „Нобеловац“ и њени актери

Висока цена љубави (до заљубљености) према владици и песнику „Горског вијенца“: Исидора Секулић је беспоштедну критику (тада) неупитног политичког моћника Милована Ђиласа о њеној књизи о Његошу доживела као инквизицијску пресуду – ноћима је, без сна, ужаснуто стајала крај прозора очекујући да је ухапсе

Исидора Секулић се, нимало случајно, појављује готово у свим епизодама телевизијске серије Тихомира Станића „Нобеловац“: с главним јунаком серије, Ивом Андрићем, најумнију Српкињу, везивало је вероватно најдуже, иако дистанцирано пријатељство („знак“ њихове природе и карактера) од свих осталих актера ове (веома гледане) серије.
Једно другом су, годинама, били драгоцени саговорници и „саветници“. Андрићу је увек било веома стало до Исидорине речи и суда о његовом делу. Исидори су били важни (више политички) савети и упозорења искусног дипломате у неким деликатним ситуацијама.
Умела је, међутим, и она да упозори Андрића на политички опрез. У олујним временима непосредно после рата саветовала му је, кажу, да не штампа (одмах) „Проклету авлију“. Стрепела је да ће га „прочитати“. Иако је тему ове изузетне књиге „гурнуо“ (веровала је: очигледно, смишљено и „андрићевски“ лукаво) у далека, турска времена, „Авлија“ је за Исидору, и не само за њу, била, као што то обично и бива с великим делима, савремена и свевремена.

БЕЗ НУШИЋЕВЕ ЗАШТИТЕ О томе колико је Исидори значило Андрићево дипломатско искуство, и „осећај за тренутак“, упечатљиво говори једна епизода из „Биљешки о Андрићу“ (мењао је неколико пута наслов овом тексту) Радована Зоговића.
У Београду је, бележи Зоговић, крајем 1937, „пошто су савладане многобројне препреке које је чинила полиција“, основано антифашистичко Удружење научника, уметника и писаца. За почасног председника Удружења изабран је Бранислав Нушић. Иако већ стар и болестан, одржао је, на оснивачкој скупштини, „оштар говор у прилог демократији и слободи као предуслову сваког напретка и стваралаштва, поготову умјетничког“.
Само неколико дана после оснивања Удружења, умро је Нушић. Удружење је остало без заштите коју му је, угледом, популарношћу и антифашистичким ставом, велики комедиограф могао пружити пред властима и полицијом. Секретар Удружења надреалист Душан Матић показао се, по Зоговићу, као слаб организатор. „Помирио се са првим полицијским сметњама и потпуно умртвио Удружење.“
Пред „полуилегалним одбором“ интелектуалаца, радника и студената, поставило се питање како га оживети облицима активности које би биле прогресивне (на партијској линији) и антифашистичке, а „да их полиција не пресијече“. Већ тада познати, лево оријентисани, композитор Војислав Вучковић имао је план „комбинованих приредби“ на Коларцу: свака би била посвећена једном великом делу светске књижевности по којем је написана опера, илустровали га мајстори графике и, евентуално, снимљен филм. Уз кратко предавање о том књижевном делу и писцу, читали би се делови из тог дела, приказивали одломци из филма чланови Београдске опере (сви су пристали) изводили би оперске арије.

АНДРИЋЕВО УПОЗОРЕЊЕ ИСИДОРИ За прву приредбу одређен је (смишљено) „Дон Кихот“: шпански народ, пише Зоговић, крварио је у ослободилачкој борби и „ми смо сматрали за прву своју дужност да му, у свакој прилици, на било који начин и који год средством, пружимо подршку“. За првог предавача на тој приредби, предвидели су Исидору Секулић. Не само због „њене ерудиције“, били би тако „јачи пред полицијом“.
Вучковић и Зоговић су , с том намером, отишли на Топчидерско брдо, ка Исидори. Она се, примећује Зоговић, у то време (иако су се већ познавали) држала према њему „новајлији и дошљаку, суво толерантно“. Према „уљудном, лијепо, укусно одјевеном“ Војиславу Вучковићу Исидора је испољила „пријатељство и поштовање“, „пренаглашено колико је било потребно да се нанаговијести разлика у ставу према двојици присутних“.
Иако је Вучковић истицао да је реч о заједничкј идеји и плану, Исидора је рекала:
– Лепа вам је замисао, господине Вучковићу!
Прихватила је да говори о Сервантесу и његовом делу, принципијелно. Тражила је, ипак, пре коначног одговора, три дана „да промисли о свему“.
Кад су Вучковић и Зоговић поново дошли, „побочки окренута столу на којем је држала лијеву руку“, рекла је, „као нешто сасвим обично“, обраћајући се опет (само) Вучковићу : „Предавање, господине, не могу прихватити“.
И одмах објаснила: „Мој пријатељ Иво Андрић ради у министарству спољних послова. Ја сам га питала за савет о Вашој идеји, он је ту верзиранији од мене. И он ми је објаснио да је Ваша приредба инспирисана из шпанског посланства…Не, не могу. Жао ми је, али не могу…“ Рекла је то гласом, и гестом, који су говорили: нема поговора.

ДВА РАЗЛИЧИТА СЛУЧАЈА И ИСКУСТВА Било је то време када је Зоговић био још веома далеко од власти и моћи. Кад су Милован Ђилас и Радован Зоговић постали политички и партијски моћници, ситуација се, кад је реч о Исидори, променила. С потпуно различитим искуствима, и последицама, у ова два случаја. Са Зоговићем се једно време дружила и била (чак) у пријатељским односима. Посебно са Радовановом супругом Вером, директорком, у то време, издавачке куће „Култура“, где је Исидора бивала, повремено,уредник, редактор и преводилац. Посећивала их је, једно време, и кад је Зоговић пао с власти. Све док је агенти тајне службе, који су стално бдели пред капијом његовог дома, нису претресли, испитивали о чему разговарају и – уписали у неку „црну књигу“. Кад је стигла кући, одмах је телефонирала Зоговићу. Објаснила му је шта јој се догодило и одсекла:
– Господине, ја имам храбрости да вам директно саопштим, нећу више долазити!
И никад више, заиста, није дошла.
С Милованом Ђиласом случај је био драматично друкчији. За Исидору веома болан. Иако је новој (комунистичкој) власти, као и Андрић, Исидора била потребнија него она њој, ситуација се радикално променила с изласком њене сјајне, аутору овог текста веома драге књиге о Његошу. Своју љубав према владици и песнику „Горског вијенца“ (која је, кажу, ишла до истинске заљубљености) платила је високом ценом. У том часу човек неупитне и беспоговорне политичке моћи, Милован Ђилас се немилосрдно обрачунао с њеним (заљубљеничким) делом „Његошу књига дубоке оданости“.

УТУК НА УТУК Учинио је то, „утуком на утук“, својом књигом „Легенда о Његошу“. Оштро као мачем. Знатно касније признаће (у загребачком „Старту“) да је био „неправедан према Исидори Секулић као писцу“. Уз објашњење: бранио је тада партију и партијску идеологију. И констатацију да је „појава тако сугестивне, лиричне књиге, каква је била Исидорина, имала јак утицај ван непартијског (грађанског) интелектуалног круга“.
Ђиласа је, међутим, посебно узнемирила, и узнемиравала, чињеница да је Исидорина књига о Његошу „била упливна“ и у левичарским, партијским интелектуалним круговима. А непосредан повод да крене у енергичан обрачун са Исидориним тумачењем Његоша, нашао је у разговору са писцем (такође великим и знаменитим) Михаилом Лалићем, који је, пред њим, хвалио Исидорину књигу.
Ђилас је реаговао љутито. Како можеш, рекао је Лалићу, да хвалиш једну „идеалистичку књигу“ која велича „некакве мистичне, националне митове“. А у књизи коју ће убрзо написати, констатовао: „Исидора Секулић је концентрат и пад свега онога што је српски идеализам рекао о Његошу“. И: „Његошевим песимизмом образлажу свој реакционарни идеализам“. Мислио је при том, очигледно, и на књигу владике Николаја Велимировића „Религија Његошева“.

БОЛАН УДАРАЦ Исидора је Ђиласову беспоштедну критику доживела трагично болно, као беспоговорну инквизицијску пресуду. Пријатељима је испричала да је успаничена и ужаснута, „ноћима без сна“, стајала крај прозора и „чекала да је ухапсе…“
Из тих дана потиче, никад сасвим потврђена, прича да је Исидора, у паничном страху и озлојеђености, наводно спалила већ готову, другу књигу о Његошу. Овога пута о „Горском вијенцу“. Једино сведочанство о томе је оставила Исидорина пријатељица, сликарка и (некадашња) дворска дама краљице Марије, Беба Павловић. Њој је, наводно, Исидора читала („читав дан, с малим паузама“) текст који ће потом, опет наводно, спалити…
Сигурно је једино да друге Исидорине књиге о Његошу нема. И да је велику списатељицу, најумнију и најобразованију Српкињу Ђиласова критика натерала на ћутање. Признајући да је његова књига страшно деловала на њу, Исидора је рекла пријатељима да се не „слаже са Ђиласовим схватањима“. Уз опаску: ја знам седам филозофија а он само једну, мислећи, очигледно, на ону догматску, комунистичку. И што је најгоре, пожалила се, ја сада не могу да пишем. Управо, могу, али нико неће смети да штампа моје рукописе. Спалила сам свој дневник који сам годинама писала…

ПРОПАО ПОКУШАЈ ИЗМИРЕЊА Исидорина колегиница по перу Јара Рибникар била је (истина знатно касније) сурово директна у квалификовању Ђиласовог чина и „огрешења“: Ђилас је узео секиру и убио једну старицу. И учинио да се она, на заласку своје списатељске каријере, изолује „ у „страху од комунистичке инквизиције“.
Ево и Добрице Ћосића: Исидора је написала једну јако емотивну, песничку, заљубљеничку књигу о Његошу која је по Ђиласовом мишљењу, и мишљењу Агитпропа, била поповска, прејако религиозна. Тумачила је Његоша из религијског кључа. И Ђилас ју је жестоко напао…
Ћосић је, уз Матију Бећковића, остао, иначе, до краја велики Ђиласов пријатељ. Увео га је у (повлашћени) круг „симиноваца“, где је, очигледно, настала идеја о измирењу Милована и Исидоре. Покушај је пропао. Посредник је био, и требало да буде, Жика Стојковић који је одржавао контакте са Исидором, која је енергично одбила иницијативу „симиноваца“.
Сам Ђилас је покушао да се чује са Исидором. Позвао је своју „жртву“ телефоном. И даље гневна, Исидора Секулић је суво одсекла:
– За Вас нисам код куће…