Ко је власник националних споменика у БиХ? (1.део)

Анђелина Ошап – Гаћановић је дипломирани инжењер архитектуре са научном титулом магистра рестаурације градитељских споменика. Основне студије је завршила на универзитету у Бањалуци, а магистарску специјализацију на политехничком универзитету у Барселони 2009.г. Бавила се пројектовањем и извођењем архитектонских радова, радила за међународне развојне агенције и пројектантске бирое, волонтирала у настави на Архитектонско-грађевинском факултету у Бањалуци и радила у Градској управи на локалном економском развоју, када је именована за члана Комисије за очување националних споменика из Републике Српске у БиХ у фебруару 2021. г. Говори енглески, шпански и португалски, служи се италијанским језиком.

 

Комисија за очување националних споменика успостављена је Aнексом 8 Oквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини (Дејтонски споразум). То је први пут да се заштита културног насљеђа нашла у неком мировном уговору. У складу са чланом 9 Анекса 8, Комисија  је 2001, одлуком Предсједништва БиХ, постала институција Босне и Херцеговине а Предсједништво БиХ је преузело обавезу и одговорност за њен рад кроз именовање њених чланова. Чине је чланови комисије, стручна лица која би требало да имају образовање и референце, научна или академска звања из области заштите наслеђа. Чланови комисије доносе одлуке о томе које непокретно или покретно добро ће прогласити националним спомеником, а то, према Анексу 8, може бити имовина „од велике важности за неку групу људи која има заједничко културно историјско етничко и вјерско насљеђе“. Чланови комисије бирају се на мандат од пет година. Актуелни сазив чине три члана Комисије,  представника три народа која живе у БиХ и именован је 2021. године.

Комисија има стручну службу у којој би требало да раде представници сва три народа у оном односу који по правилу представља однос народа који живе у БиХ. Надлежност Комисије, одлуком Председништва БиХ, као и њене процедуре, потпуно је иста као и у Анексу 8 Дејтонског споразума, а то је одлучивање по захтјевима- тзв. подстицајима – о проглашењу неког добра националним спомеником, а на основу његове културне, вјерске, историјске и етничке важности за неку групу људи. И остале одредбе одлуке Председништва БиХ, истовјетне су одредбама из Анекса 8. 

Интересантно је споменути да Комисија има надлежност да сама доноси прописе који ће јој помоћи да обавља свој мандат. Реч је о по много чему занимљивој институцији зато што она функционише само на одредбама Анекса 8 Дејтонског споразума и у низу административних процеса не уклапа се у стандардне системе. Осим одлуке Председништва БиХ, Анекса 8, Комисија има Пословник и Правилник унутрашње организације, и ово су основни акти на основу којих она функционише и који прописују њен рад и процедуре.

Одредбама прописа донесених у Комисији или Предсједништву, све активности Комисије у свему морају бити у сагласности са Анексом 8, као кровним прописом који дефинише рад Комисије.

Морам нагласити да је Анекс 8 дао одличан оквир за функционисање институције, но злоупотребе истог, а највише у преузимању надлежности која припада ентитетским институцијама, довеле су до бројних проблема током година, који су сада кулминирали, те је неопходно Комисију вратити на изворно слово Дејтона. Када у институцији имате 85 посто запослених Бошњака, немате Хрвата, а Срби су сведени на статистичку грешку од 15 посто, доста је тешко очекивати да ће институција функционисати онако како је прописао Дејтонски споразум.

У току свог мандата, уочила сам да је Комисија од самог почетка рада, утврђивала и обављање послова за које уопште нема надлежност, а нарочито оних послова који су Анексом 8 јасно дате у надлежност ентитетима на чијим територијама се национална добра налазе. 

На примјер, Анексом 8 јасно је прописано, да комисија проглашава добра од највеће важности за неку вјерску и етничку заједницу, и дужна је да уз своју одлуку, да образложење у којем треба да „наведе чињенице на основу којих неко добро проглашава националним спомеником“. Једном када комисија прогласи неко добро националним спомеником, ентитети, на чијим територијама се налазе добра, улажу све напоре да предузму све правне, техничке, научне, административне и финансијске мјере на очувању заштити и презентацији тог добра. Међутим, Комисија је од првог дана, уз сваку своју одлуку прописивала и техничке мјере за заштиту неког добра. Имамо око 1.000 донесених одлука о проглашењу, и у свим одлукама налазе се прописане техничке и правне мјере које су службеници Комисије прописивали, а чланови усвајали, а без стварних знања из пројектовања, рестаураторских техника, познавања просторних планова, урбанизма, и слично. Овим су ограничаване могућности стварне заштите стварном носиоцу имплементације заштите а то су ентитетска министарства културе и институције које се баве стварним радом са насљеђем. Овако се са ентитета надлежност преносила на Комисију која се утврђивала као врховна државна институција за заштиту насљеђа, иако јој нигдје у мандат то није дато, а за тако нешто нема ни експертизу, ни људске ресурсе.

 Комисија, у око 600 поступака проглашења добара споменицима, није укључила власнике непокретних и покретних добара што је по Анексу 8, а и по Закону о управном поступку Босне и Херцеговине обавезно када се пред институцијом води неки управни поступак који се окончава правним актом односно решењем (Одлуком о проглашењу). Тако се десило да се над непокретном имовином бројних власника уписани терети националног споменика и ограничење на коришћење ове имовине, без укључивања власника у ове поступке. Ово је у сукобу са свим правним актима Босне и Херцеговине, са чланом 5 Анекса 8 који прописује обавезно укључивање власника, што је и по Европској конвенцији за заштиту људских права. Такође, иако Анекс 8 јасно прописује да национални споменици могу да буду само добра од највеће, односно изузетне важности, Комисија је увела категоризацију националних споменика, што је примјер нечувен у свијету и непостојећи у пракси било које цивилизоване државе. Тако је отворен простор мање вриједним културно историјским споменицима да буду проглашени националним, што је, са своје стране, значило широко поље за злоупотребе статуса добара.

Међутим, двије највеће злоупотребе односе се на право подносиоца захтјева и на термин националног споменика. Анексом 8 у преамбули уговора су наведене Уговорне стране: Република Српска,  Федерација  Босна и Херцеговина и Република Босна и Херцеговина чији субјективитет је пренесен Републици Српској и Федерацији БиХ. У члану 5 Анекса 8, прописано да само уговорне стране или заинтересовано лице могу бити подносити петиције Комисији.

Будући да је Анексом 8 такође прописано да одлуке морају бити усклађене и проводиве са свим законима Босне и Херцеговине, ово би значило да само Република Српска и Федерација Босне и Херцеговине, односно владе или правобранилаштва ових ентитета, као и влада дистрикта Брчко могу бити подносиоци. Такође, то могу бити и лица која морају доказати свој правни интерес да се неко добро прогласе националним спомеником, односно морају доказати легалитет заинтересоване стране у поступку над имовином у институцији БиХ.

Међутим, комисија је преко 20 година запримала петиције разних лица, па чак и анонимне петиције, петиције од непостојећих удружења, па чак и данас их заприма од бројних физичких лица која подносе петиције и врше насиље над туђом имовином, а онда их Комисија, без увида правих власника у поступке, проглашава националним споменицима. 

Друга највећа злоупотреба Анекса 8 јесте коришћење непостојећег термина „национални споменик Босне и Херцеговине“. Наиме, Анекс 8 не користи овај термин, већ термин „национални споменик“ и наводи да су то добра која су од културне, историјске, вјерске и етничке важности за групу људи у Босни и Херцеговини. Јасно је да Босна и Херцеговина није једнонационална земља, и да она не може имати једнонационалне споменике, споменике некакве босанскохерцеговачке нације, већ се ради о националним споменицима свих народа који живе у њој и који су их стварали. 

Међутим, од првог дана Комисија добра свих народа у Босни и Херцеговини проглашава „националним споменицима Босне и Херцеговине“, утврђујући да они етнички припадају унитарно једнонационалној Босни и Херцеговини јер су права Босне и Херцеговине изнад права стварних власника, као да у Анексу 8 Дејтона пише да су то добра од важности за државу, а не за групу људи.

У цијелом свијету, и у свим међународним актима и конвенцијама о заштити насљеђа, културно-историјски споменици су везани за културни простор народа, а не модерних држава, јер се распростиру на територијама и географским просторима на којима живи народ који их је стварао. Сликовито говорећи, културни споменици српског народа у Босни и Херцеговини, уопште се културно, историјски, етнички и вјерски не разликују од културних споменика Срба у Србији, у Хрватској, Мађарској, Црној Гори, или било гдје друго гдје су живели Срби и стварали културно наслеђе свога народа. 

Комисији, рецимо, није проблем да користи националну одредницу код добара мањина у Босни и Херцеговини. Тако, на пример, јасно имамо прописана добра под називом „Јеврејско гробље“, „Пољско гробље“,“ јеврејска синагога, јеврејска Хагада (књига); међутим, код коришћења националне припадности „српски“ и „хрватски“ настаје проблем – јер се ту не користе ове националне одреднице, него се користи непостојећа одредница „босанскохерцеговачко наслеђе“. 

У Босни и Херцеговини живе три народа, и тако је у Уставу БиХ, а Анекс 8 је уставна дужност и он јасно одређује могућност и право свим народима у Босни и Херцеговини да своје стваралаштво заштите под својим националним именом. Будући да имамо доста споменика који су стварани без националне одреднице, попут античких споменика, споменика архитектуре из југословенског периода, праисторијска добра и слично, Анекс 8 неутрално користи израз „национални споменик“. Када сам тражила да се Комисија врати на Анекс 8 и израз из Анекса 8, настао је велики отпор и упорно блокирање рада Комисије, које још траје. 

Шта проистиче из такве бахатости унитарног „бошњакизма“ кад је наше културно  наслеђе у Босни и Херцеговини у питању? 

Проблематика оваквог приступа не огледа се само у, на први поглед наивном, термину којим се утврђује да је неко добро добро „национални споменик Босне и Херцеговине“, већ и у идеолошко-идентитетском настојању Бошњака за етничким стапањем српских националних споменика и културе, односно идентитета, у неки нови идентитет -„босанскохерцеговачки“. Није ријеткост, чак је и веома често, да чујемо у медијима изјаве бивших чланова, научника, политичара и данашњих актуелних чланова Комисије из Федерације да је наслеђе „босанскохерцеговачко“ и не може бити дјељиво, те да се сви „мали идентитети“ стапају у један већи идентитет – босанскохерцеговачки. Међутим, Срби нису новонастали идентитет, и ми не можемо стапати наш јасно дефинисан идентитет утемељен у преко хиљаду година постојања Срба у Босни и Херцеговини, у неки нови идентитет. На примјер, све српске православне цркве проглашене су само као „цркве“. Добра Српске православне цркве проглашавају се јеретичким ( богумилским), ћирилица се проглашава босанском (иако је наука тај мит о босанској ћирилици, такозваној „босанчици“, распршила још 60-их година), српске задужбине се штите под лажним именима из отоманског доба, фашистички називи објеката из доба НДХ промовишу се у називима одлука и тако даље. 

Наравно, највећа манипулација дешава се код мраморја, који се идеолошко-идентитетским креаторима нове нације чине погодним тереном за утемељивање „богумилског наратива“ о јеретичкој Босни и јеретичкој Херцеговини, које је, гле чуда, дочекала исламског освајача са олакшањем. Ово је, наравно, потпуно апсурдно, поготово што се највећи део мраморја налази распрострањен у Херцеговини, Црној Гори, Србији и Далмацији, односно у земљама које су у средњем вијеку припадале српским државама, а нарочито што се велики број тзв. стећака и данас налази у активним српским православним гробљима и на парцелама које припадају Српској православној цркви.

Смисао оваквих ствари јесте у потврђивању неког хиљадугодишњег континуитета државности и изједначавања авнојевске Босне и Херцеговине са средњовјековном ради утемељења постојања нације, баш као што је актуелни Бошњак изједначен са средњовјековним географским називом „Бошњак“ – човек пореклом из Босне. Финални циљ је, наравно, и стварање некакве једнонационалне унитарне културе од неке једнонационалне државе у којој се, како нам је то чак написао у једном допису службеник Комисије, „Срби, Хрвати и атеисти слободно се могу осећати као такви, али да су суштински они „етнички Босанци“, јер је етницитет „одређен државом гдје се родиш“.“

Можда је данашњим Бошњацима овакво размишљање једина  прихватљива опција из разлога што они заиста немају вишевјековни етнички континуитет идентитета као Срби, јер су га мијењали осам пута у двеста година, и коначно су, 1993, заспали као Муслимани, а пробудили се као Бошњаци. Сада им је изузетно важно утврдити и земљу као националну државу једнонационалних Босанаца. И данас је у идеолошко-идентитетској реторици, и свакодневној политичкој причи Бошњака, често кориштена флоскула да Срби имају своју националну државу, као и Хрвати, па је ваљда ред и да „Босанцима“ остане њихова босанска једнонационална држава. Коме се не свиђа, тј. ко не жели да се стапа, може да се одсели и, како би они то рекли „да понесе онолико земље из Босне, колико им остане на ципелама“. Међутим, Босна и Херцеговина је земља у којој живи три народа, чије се културе у потпуности разликују, као и добра која су стварали, тако да је утапање једног хиљадугодишњег идентитета у тридесетогодишњи идентитет немогуће, а нарочито зато што је Босна и Херцеговина одувијек била земља где су Срби били конститутивни народ, да се тако модерно изразим, тј. западна српска земља у којој су Срби одувијек били своји на своме.