Кинеско-индијски договор о граници у духу БРИКС-а

Објава да су Кина и Индија постигле договор о у вези пограничног спора у духу је праксе коју промивише БРИКС, а то је тежња ка афирмацији толеранције и разумевања у међудржавним односима, а пре свега међу чланицама овог савеза

Једна од најважнијих, а дугорочно посматрано можда и најважнија вест са самита БРИКС-а одржаног у Казању, јесте објава да су Кина и Индија, пред овај скуп, решиле питање међусобне границе. Реч је о договору о патролирању дуж међудржавне међе ове две економске и нуклеарне војне силе која је дуго представљала зону напетости. Споразум је утаначен након више рунди разговора дипломатских и војних званичника Индије и Кине, одржаних током неколико минулих седмица. Обе стране верују да ће учињени напредак у разумевању осигурати повратак мира у пограничним областима какав је постојао пре 2020. године

ДОБИТАК ЗА БРИКС ГУБИТАК ЗА С А Д – Објава да су Кина и Индија постигле договор о у вези спора око границе у духу је праксе коју промовише БРИКС, а то је тежња ка афирмацији толеранције и разумевања у међудржавним и међународним односима, а пре свега међу чланицама овог савеза. За разлику од САД и њихових савезника, БРИКС од својих чланица и партнера не очекује послушништво и подаништво. Кинеско-индијски договор о граници значајан је и због тога што је реч о Ахиловој пети нове организације на коју су САД и те како рачунале. Њиме је срушена још једна америчка централноазијска „комбинација“ конструисана на тактици завади па владај.
Сукоб у Централној Азији најпре су избегле Кина и Русија, јер се показало да две земље и те како умеју да решавају међусобна питања, а сада се појавило коначно решење решење кинеско-индијског граничног спора. Може се рећи да је тиме санирана Ахилова пета БРИКС-а. Испоставило се да је Параг Кана чувени аналитичар и аутор књиге „Будућност припада Азији“ и те како био у праву када је наводио да азијске земље поседују мудрост и за избегавање сукоба.

НАГЛИ НАПРЕДАК У РЕШАВАЊУ СПОРА – Истини за вољу, мало шта је до краја овог лета указивало да је решење кинеско-индијског граничног конфликта на помолу. Свет се и те како сећао инцидената који су се дуж границе две земље догађали 2020. године (Ладак) и у децембру 2022. године. У првом је, према наводима индијске владе, страдало 20 индијских војника, а касније су били врло видљиви и други знаци затегнутости два велика суседа. Си Ђинпинг није лане отишао на самит Г20 у Њу Делхију, а Моди се није појавио на самиту ШОС-а у Кини, па је изостало Сијево присуство Модијевој инаугурацији у индијској престоници. Изгледало је тада да се две најмногољудније земље света, при том и кључне земље БРИКС-а из прве петорске ове организације, све више удаљавају једна од друге.
Да следи заокрет видело се крајем лета, када је у Њу Делхију саопштено, а у кинеским медијима потврђено да је Индија увела низ олакшица компанијама из Кине, наглашавајући значај ширења економских веза две земље. Вредност те сарадње снажно је наглашена и у кинеским гласилима.
Непосредно пред одлазак Нарендре Модија у Казањ, када је постало јасно да ће се нови – стари индијски премијер и кључна политичка фигура те земље наћи на истом скупу са Си Ђинпингом, Индија је саопштила да је са Кином постигнут споразум о патролирању дуж спорних делова границе, први након што је 1996. године постигнут споразум о некоришћењу наоружања и експлозива у пограничном подручју. Већ тада се могло наслутити да је до неке врсте договора о граници између две земље дошло, али нико још није ни сањао да ће у Казању бити саопштено да је договор постигнут.

КИНА И РУСИЈА НАЈАВИЛЕ НОВЕ ГЛОБАЛНЕ ВЕТРОВЕ – Ваља подсетити да је први велики гранични спор међу кључним чланицама и оснивачима БРИКС-а решен крајем прошлог и почетком овог века, закључно са 2006. годином. Реч је о граничном спору Русије и Кине који је односе две земље – раније СССР-а и Кине – оптерећивао током читавог 20. столећа, али и у претходним вековима.
Такозвано ангажовање такозване међународне заједнице на Балкану средином и у другој половини деведесетих година допринело је уздизању геополитичке свести и у Москви и у Пекингу. Управо су крајем деведесетих постигнути први споразуми о решавању проблема дуж руско-кинеске границе, да би администрација Владимира Путина са кинеским партнерима тачку на овај проблем ставила 2006. године споразумом који је потписан у Пекингу.
Тада се први пут показало да су две силе, једна долазећа, а друга у процесу консолидације и новог успона, способне да међусобно на миран начин решавају спорове, избегавајући сценарио у ком се због „килограма меса“ жртвује живот читавог „вола“.
Поменута два нерешена погранична проблема, руско-кинески и кинеско-индијски, представљала су тектонске, дакле стратегијске напуклине било ког облика удруживања незападних сила и изградње мултиполарног света. На евроазијском простору, уколико питање кинеско-индијске границе заиста буде решено онако како је најављено, земље БРИКС-а суочаваће се само са спољним пограничним питањима, од Донбаса до питања која су још на неки начин увек отворена у области Јужног кинеског мора, при чему не треба заборавити ни јапанско незадовољство руско-јапанском границом. Свет до тада може само да се нада да је Параг Кана у потпуности био у праву када је помињао мудрост азијских нација да избегну сукобе и подстичу међусобну сарадњу упркос присуству САД у региону.
То не значи да су сва важна питања унутар БРИКС-а решена у погледу стабилности ове организације. Питање решења украјинског питања, које, поред осталог, обухвата и будућу границу Русије и Украјине, остаће као кључно, али и највећи изазов јединственог наступа БРИКС-а.