ЈОШ ЈЕДНА ЖРТВА РАТА У УКРАЈИНИ?

СМРТ ВИШЕГРАДСКЕ ГРУПЕ

Вишеградска група, формирана као додатна полуга за уједињавање европских земаља, ускоро би могла да престане да постоји због све израженијег јаза између две најважније чланице – Пољске и Мађарске, али и Чешке и Словачке. Главна, али не и једина тачка раздора је однос према Украјини и рату у тој држави

Од свог оснивања, 1991. године, Вишеградска група, односно Вишеградска четворка коју чине четири државе чланице бившег Варшавског уговора – Пољска, Мађарска, Чешка и Словачка (у време формирања блока, Чешка и Словачка су још биле једна држава) – прошла је кроз више фаза. Од великог евроентузијазма с почетка деведесетих, који је био и главни мотив за окупљање, јер су ове државе желеле да се што брже прикључе „европској породици“, што се коначно и десило 2004, дошло се до нечега што суштински јесте евроскептицизам и јасно супротстављање и противљење бројним бриселским политикама, највише оним које задиру у конзервативне и суверенистичке сентименте који доминирају овим државама. Ово је најочигледније постало од 2015. услед таласа илегалних миграција које су запљуснуле Европу, јер су чланице овог блока неретко блокирале иницијативе из Брисела којим су се, према њиховој оцени, превише угрожавали идентитет и структура њихових народа и држава.
Ни бриселска администрација није остајала дужна овим државама, посебно Мађарској и Пољској стално блокирајући исплату новчаних средстава, претњом и увођењем санкција због потеза Будимпеште и Варшаве који јој се нису свиђали, или су процењивани као недовољно прогресивни и либерални, попут питања законодавства или права на абортус.

ВЕЛИКА ПОРОДИЧНА СВАЂА Украјинска криза и однос Европске уније према Русији, посебно од почетка Специјалне војне операције унели су, међутим, раздор и у саму Вишеградску групу, поделивши је на пола – док Пољска и Чешка готово безрезервно подржавају режим у Кијеву и желе свако зло Москви, Мађарска и Словачка су много умереније и трезвеније, те не презају да јасно укажу не само на „проблеме“ режима у Кијеву, него и на мањкавост, па чак и погубност бриселске политике спрам Русије, пре свега безумних и суицидалних санкција. А о њиховим позивима на мир, који су у ЕУ постали јерес, да и не говоримо.
Иако су Словаци и Чеси убедљиво највећи део своје историје провели живећи у истој држави, Пољаци и Мађари су ти који су последњих деценија имали изразито присан, братски однос, а управо на тој релацији данас највише и шкрипи. Када је мађарски лидер Виктор Орбан посетио Краков, други највећи град у Мађарској, 2016. истицао је посебност односа двају народа, изражавајући чак уверење да не постоје народи на свету који се међусобно толико уважавају, колико се уважавају Мађари и Пољаци, те да, „иако нису слепи на туђе мањкавости, њихово пријатељство је такво да су спремни да их једни другима опросте“.
Мање од осам година касније, у говору у Румунији, Орбанов приступ Пољској био је знатно другачији: „Политика Пољске је најморалистичкија и најлицемернија у читавој Европи. Нисам видео такав ниво лицемерја у европској политици у последњих десет година“. Наравно, Орбан је у овом обраћању говорио превасходно о ратоборном односу Варшаве према Москви. Варшава му је узвратила небираним речима из уста заменика шефа дипломатије Владислава Теофила Бартозјевског: „Зашто Орбан не оснује савез са Путином и неким другим ауторитарним државама тог типа? Ако не желите да будете члан одређеног клуба, увек се можете повући“. Он је Орбанове ставове описао не само као антиевропске и антиукрајинске, него и као антипољске. „Некада смо говорили да су Пољак и Мађар два брата, али данас имамо велику породичну свађу“, рекао је Бартосјевски.
А ова велика свађа ескалира из дана у дан. Иако су Орбанов Фидес и странка Права и правде Јарослава Качињског имале специјалан однос, већ и то пријатељство је било угрожено ратом у Украјини, а долазак на власт либерално-центристичке странке Грађанска платформа бриселског миљеника Доналда Туска је ствари само погоршао. Док је Мађарска под Орбаном, како то кажу многи у ЕУ, постала најближи европски савезник Русије, Пољска је отишла другим путем и постала најбољи пријатељ Украјине у Европском блоку (мада ни тај однос није баш потпуно хармоничан и вероватно би се разбио у парам парчад чим би нестало „руске претње“) примајући милионе избеглица, шаљући Кијеву широкогрудо оружје, муницију, па чак, и мање-више тајно, велики број добровољаца. Није изостало ни мешање у унутрашње ствари друге земље, које је добродошло када је у складу с интересима Колективног запада, па је Туск 2022. отворено подржавао мађарску опозицију и позивао Мађаре да свргну своју „пропутиновску“ власт.

НЕОЧЕКИВАНА УЛОГА СРБИЈЕ У овој ситуацији велике свађе међу четворицом браће игром случаја, или неким промислом, појављује се пети, сасвим неочекивани, играч који би могао да помогне да се ствари побољшају. А тај пети играч је Србија, односно њен председник Александар Вучић. Јасно је да постоје бројни други аспекти и разлози за његове недавне сусрете са Орбаном и Фицом, с једне стране, и Туском и (предстојећи) са чешким премијером Петром Фјалом, са друге стране. Најочигледнији за састанак са Орбаном и Фицом, „европским отпадницима“ могао би бити својеврсно слање поруке тројице лидера који су, по свему судећи, желели да учествују на Самиту БРИКС-а у Казању, али нису смели. Њих тројица су, ипак, тим трилатералним састанком послали својеврсну поруку и показали јединство оних ретких и усамљених гласова у Европи који позивају на мир и разум.
Вучићев састанак са Туском (и грчким премијером Киријосом Мицотакисом) показао је да је Српски лидер спреман да разговара и са онима са којима се у већини ствари не слаже и који врше притисак на њега да промени своју политику пре свега спрам Русије, али и према Кини. Туск је овакав приступ и демонстрирао током боравка у Београду поновивши му током разговора у четири ока, како је то Вучић пренео јавности, захтев да се Србија „усклади са политиком“ ЕУ, односно да уведе санкције Русији. Поред притиска, Туск је, међутим, рекао и једну важну ствар која се у данашњем поларизованом свету ретко чује – да „има разумевања“ за однос који Београд има према Москви.
О томе какав ће бити предстојећи разговор Вучића са Фјалом можемо само да нагађамо, али сама чињеница да до њега долази после сусрета са Орбаном, Фицом и Туском, указује да би Београд могао да у будућности (ако већ није) одигра посредничку улогу у мирењу завађене браће и допринесе да се чланови ове породице помире и, ако већ не могу да се сложе око тога да је излаз из сукоба у Украјини мир, а не константно доливање уља на ватру, макар разумеју, као што су се разумели и Вучић и Туск. А то би било одлично за све актере, укључујући и Београд, који би тиме постао знатно приснији са „бољим“ делом шире европске породице, што би му, опет, омогућило и да ефикасније и лакше води спољну политику на још суверенији и несврстанији, односно неутралнији начин. На крају, можда, тако и Вишеградска група не постане само још један леш проистекао из трагичног рата у Украјини, него васкрсли Лазар и одговор на позив да се љуби брат свој.