ИЗЛОГ КЊИГЕ

Добрило Ненадић
Бекство из раја
Лагуна

Нови роман из заоставштине писца култног романа Доротеј. Духовит, ироничан, лексички пребогат роман стиже нам из заоставштине Добрила Ненадића, познатог арињског малинара и плодног романсијера који се попут метеора винуо у књижевне врхове новије српске књижевности већ својим првим романом Доротеј. Његов последњи роман „Бекство из раја“ представља неку врсту Ненадићевог тестаментарног омажа родном селу, а шире и метафорично – свом народу, којег су у прошлом веку, као и у овом роману, задесила разна чуда: рат, „ослобођење“, Информбиро, послератни откуп, социјализам и отрежњење, па љубав, завист, комшијске чарке и сеоске легенде, све оно што твори социјалну драму историјске и политичке реалности у којој се народ нашао у XX веку. Сажети, мудри и непогрешиви судови Ненадићевих јунака о својој махом трагичној судбини чине још уверљивијим глас приповедача: као да нарација тече из вековног колективног гласа који наставља да ведро и усправно надживљава недаће што га непрестано прогоне.

Казуо Ишигуро
Кад смо били сирочад
Дерета

Живе успомене, стазе и богазе којима тумарамо читавог живота, обмањујући се сентименталношћу и трујући се горким истинама и спознајама, аутентичан су простор скоро свих романа Казуа Ишигура. Оштар хумор, иронија и проницљивост и у овом роману стварају динамичну слику свеприсутне прошлости која мења стварносне слике. Кристофер Бенкс, енглески дечак рођен у Шангају, остао је сироче са само девет година. Отац је био умешан у трговину опијумом између Кине и европских земаља. Пошто су преварили генерала Ванг Куа, локалног господара рата, његовим родитељима се губи сваки траг. Кристофер је послан у Лондон на школовање, где постаје реномирани детектив. Иако је увек веровао да су му родитељи живи, у својим тридесетим враћа се у Шангај у коме бесни кинеско-јапански рат (1937–1945), спуштајући се у рушевине града и остатке властитих успомена, покушавајући да пронађе родитеље. У апокалиптичној атмосфери Шангаја, између арогантних становника Међународног насеља и кинеске сиротиње, Бенкс, прогањан успоменама у кафкијанским лавиринтима властитих спознаја и жеље да пронађе родитеље и „да искорени зло“ и „очисти свет од зла“, наивно верујући да ће спречити надолазећу катастрофу Другог светског рата, доспева у емотивну тмину која га све више удаљава од циља.

Владан Ракић
Вечно Косово и заискрења
Прометеј

Ова књига је настала након песниковог првог одласка на Косово и Метохију и познанства са песником Гојком Ђогом и академиком Матијом Бећковићем, с ким је 1989. направио први интервју (за Радио Приштину, где је послан из ТВ Београд на једногодишњу испомоћ). ,,А управо приликом тог свог првог душног контакта са светом и славном српском косовско-метохијском земљом“, ка којој ме је „нешто замагнетисано вукло“ осетио сам то „нешто“ и зашто сам тада дошао у ту колевку и душиште и срциште српства – у своје корениште и Прапостање. Био је то заправо неки волшебни унутрашњи глас и зов, који сам и раније некако дубоко занутрено осећао, али га нисам сасвим јасно разумео. А био је то заправо зов мојих предака…,, , пише поред осталог Ракић о својој збирци посвећеној Косову. Према речима Зорана Ђурића,поезија коју пише Владан Ракић, ,,поезија је некакве чудне опуштености, понекад и небриге за сваку реч и сваки стих, али оно што је Ракићу много важније то је осећање љубави. Поезија је овде изнад аутора, а љубав све превасходи. Поезија и постоји само као љубав, као сазнање љубави и откровење љубави, али и као љубав према сазнању, што је, иако наизглед не изгледа тако, у ствари умрежено, урезано у биће човека и неодвојиво од његовог развоја духовног, мисаоног и емотивног.
Читајући песме Владана Ракића имамо осећај као да смо на Литургији у Грачаници и хиљаде очију азурних са фресака обасјавају нам пут којим морамо проћи. О овоме говоре и називи циклуса у најновијој књизи песама Владана Ракића Вечно Косово и заискрења – Причешће историјом, Кроз пулсирање и претње, Слепа избијања, Заискрења.“