ИГРЕ МУЗИЧКИХ ВЕЛИКАНА У СНУ И НА ЈАВИ

БЕМУС 2024.

И као што рече Душко Радовић, дођосмо до самог краја све бежећи од почетка, БЕМУС се заврши, велике одјеке у медијима није имао, музичке критике у Политици није било, сале често нису биле пуне, иако је организација ЦЕБЕФ-а све урадила како треба. Лични жал аутора овог осврта је што није било барокне и/или старе музике, као да тај део музичког колача не постоји

Царски је завршен овогодишњи БЕМУС назван Игре музичких великана, 26. октобра у сали Коларца. У Бетовеновом Клавирском концерту број пет, названом Царски, и Брамсовом другом Клавирском концерту чули смо изванредног пијанисту Симона Трпческог уз оркестар Вируози, вођени диригентском палицом Бојана Суђића. Овај концерт ће се памтити не само као завршни једног фестивала, већ као један од најузбудљивијих концерата године. И све захваљујући невероватном пијанисти, који уз врхунску технику и владање свим бојама клавирског тона, чак и оним за које нисмо знали да постоје, музику доноси свим својим бићем. Гестикулација и покрет у служби музике, и у оркестарским деловима, су природни одраз његовог доживљавања музике као тоталитета, све време негујући дирљиву љубав између оркестра и соло клавира. Посебан је његов пијано, суптилан, етеричан, певајући, али увек чујан и одређен, што је ретко код пијаниста. Трећи став Брамсовог концерта (са лирским солом виолончела) и други став Бетовеновог били су вилински нежни и очаравајући. Том приликом Трпчевски поседује и снагу потребну за форте одсеке, никад не прелазећи у грубост. Велики музичар и пијаниста. Наравно да су сви добили овације, дуго се поздрављали диригент, оркестар и солиста, а публика два одлична биса. Како кажу Немци, Ende gut, alles gut. Истог дана у скоро преклапајућем термину у Крипти Храма Св. Саве Хор РТС са диригентом Владимиром Горбиком извео је Литургију Светог Јована Златоустог Павела Чеснокова. Можда је могло боље да се испланира.
Сам почетак фестивала 1. октобра је такође био импресиван – наступ чувеног тенора Јонаса Кауфмана са Војвођанским симфонијским оркестром у Сава Центру. Диригент је био Јохен Ридер, који је одлично водио компликован програм састављен од популарних арија и оркестарских интерлудија. Уз ударне нумере које су се ређале, на срећу је пао у заборав млади секретар у Министарству културе који је одређен да одржи говор на почетку. Млако и непотребно. Кауфман је приказао своју уметност кроз различите форме, од оперских арија до филмске музике, великим и заобљеним гласом који плени бојом и изразом, фразирањем и сенчењем, смирено и скромно. Тако се понашају велики уметници. Врхунац је била арија из опере Тоска, која је хит нумера за теноре. Оркестар је био одличан, а цело вече као веома успешан почетак великог музичког фестивала поздрављено је овацијама.
У међувремену имали смо три вечери савремене/српске музике. Чини се да се СОКОЈ, у сусрет својој прослави 75 година, активно укључио и у БЕМУС. 13. Октобра у Коларчевој задужбини оркестар Опере и театра Мадленијанум, диригент Дејан Савић и солисти Јасмина Јанковић, клавир и Душан Здравковић, контрабас извели су дела наших музичара академика, Христића, Божића, Радића и Јевтића. 16. Октобра у сали Београдске филхармоније ансамбл Метаморфозис посветио је омаж недавно преминулом композитору Зорану Ерићу, а у истом простору 22. 10. наступиле су Јулија Хартиг, глас и виолина и Рајнеке Брукханс, клавир, са савременим програмом. Петог октобра у Етнографском музеју изведен је концерт изворне музике у савременим аранжманима који је селектовала етномузиколог Мирјана Дробац.
Два изванредна виолончелиста приредила су два изванредна реситала на једном концерту 5. 10. у Коларцу. Млад и веома перспективан Петар Пејчић са пијанистом Дмитром Семикрасом и Маја Богдановић праћена Нином Гветадзе заслужили су своје посебне реситале, а не половине програма. Класичним програмом представио се 18. 10 на Коларцу камерни дуо Трусов – брат и сестра Кирил Трусов, виолина и Александра Трусова, клавир, где смо опчињено слушали Брамсову де-мол и Бетовенову Ес-дур сонату, Виталијеву Чакону и Циганске мелодије Сарасатеа. Трусов свира на Бродски Страдиваријусу из 1702, али не свира виолина него виолиниста, који је из дивног инструмента извукао све нијансе које постоје, и више. Расни виолиниста без позе и претварања, стилски је савршено одредио сваку нумеру програма, меким тоном који је могао бити и моћан и скоро нечујан, и контролисаним вибратом. Пијанисткиња нимало није заостајала у квалитету и изражајности, посебно у Бетовеновој Сонати од које је направила мало ремекдело, те смо добили вече уживања у камерној музици два одлична уметника, звучно и визуелно.
У суботу 19. 10. на Коларцу Симфонијски оркестар РТС са својим новим шефом, диригентом Србом Динићем и солистом Силвијом Кареду (флаута) извео је дела Жака Ибера – Концерт за флауту и оркестар и Рихарда Штрауса – Алпску симфонију. Можда је тај предпразнични термин могао бити искоришћен на пригоднији начин. Војвођански симфонијски оркестар још једном је наступио, 24. 10. на Коларцу, са диригентом Сергејем Смбатјаном и младом пијанисткињом Евом Геворгјан у делима Рахмањинова (Концерт бр. 3 у де молу) и Шостаковича – Симфонија бр. 10. Мушки концерт крхка девојка је свирала мушки, са чистом радости музицирања. Младост и радост у музици, нема ничега лепшег. Искричаво, шармантно, духовито, пијанисткиња је преобразила понекад туробну музику у нешто оригинално и само њено. Као Рапунзел у бајци, забацивала је дуги непретенциозни коњски реп и уживала у сваком тону, а и публика са њом. Оркестар и диригент су је надахнуто отпратили. На бис, такође Рахмањинов.
И као што рече Душко Радовић, дођосмо до самог краја све бежећи од почетка, БЕМУС се заврши, велике одјеке у медијима није имао, музичке критике у Политици није било, сале често нису биле пуне, иако је организација ЦЕБЕФ-а све урадила како треба. Мој лични жал је што нема барокне и/или старе музике, као да тај део музичког колача не постоји. Бах, Хендл, и остали велики барокни, никад превазиђени композитори, публика их увек воли. Неком другом приликом, нада последња умире. А београдским посетиоцима саветујемо да у мањем броју долазе болесни на концерте и неконтролисано кашљу у најсуптилнијим музичким моментима. Није пристојно. Њујоршка филхармонија је против оваквих атака делила бомбоне на улазу у салу. Можда и ми размислимо…