Хрватски кројач Пицула

Европски парламент и Србија

Избор известиоца ЕП за Србију само је утврдио да ЕУ и не мари много за приступање Србије Унији, мада из Брисела шаљу Београду хвалоспеве и обећања али у виду фраза и парола, не и конкретних и видљивих акција

Европски парламент је за првог човека за сарадњу са Србијом именовао социјалисту, политичара из Хрватске Тонина Пицулу, и тиме гурнуо „прст у око“ Београду, шаљући му поруку да се Србији „неће гледати кроз прсте“ јер је Пицула наводно у претходном периоду у први план стављао владавину права, мада ће упућени овај чин прокоментарисати као провокацију, с обзиром на Пицулину антисрпску реторику, његову прошлост и то одакле долази.
„Поруку Европског парламента смо добро разумели“, била је прва реакција председника Србије Александра Вучића на избор Пицуле. Сарадњу не искључује, а на том трагу је дан касније био и премијер Милош Вучевић. „Нећу да правим штету својој држави. Свашта смо могли да очекујемо и разумели смо поруку. То је све што могу да вам кажем. Разумели смо поруку, то је то. Ми остајемо на европском путу, радимо свој посао“, поручио је Вучевић.

ЗЛОГУКИ ГЛАСНИК О стању у Србији, Пицула ће једном годишње у име Европског парламента припремати извештаје који се касније усвајају у форми резолуције. Његова политичка афилијација може утицати на тон и оштрину самог извештаја, али њену важност не треба преувеличавати јер је коначна резолуција увек резултат дијалога и компромиса између група у Европском парламенту. Са друге стране, известилац има и одређену улогу „гласника“ Европског парламента у држави коју покрива, те због тога својим јавним критикама или похвалама има утицај који превазилази његове формалне надлежности.
Позната је чињеница да парламент као институција стварно није први у хијерархији државних органа. Формалноправно, парламент је највиши орган власти, али у свакодневном животу државе по стварној политичкој моћи ефикасности па и угледу, он заостаје за органима извршне власти – владом и председником републике. Шта тек рећи за Европски парламент? За разлику од неке националне скупштине која је „пун“ законодавни орган власти, Европски парламент је део законодавства Уније, попут једног од домова парламента. Мада најважнији узрок ове разлике лежи у чињеници да је национална скупштина орган власти државе, а Европски парламент институција политичке и економске заједнице која није држава.
Посланици Европског парламента подељени су у двадесет сталних одбора, а један од кључних у наводном креирању спољне политике ЕУ је Одбор за спољне послове – АФЕТ-а. Једна од посебних одлика рада овог одбора јесте „систем“ известиоца, сачињен од изабраних чланова који имају задатак да прате развој односа ЕУ с трећим земљама, посебно у случају преговора о чланству или уговора о придруживању тј. приступању.
На основу тих извештаја ЕП одлучује и о томе како се користе европски фондови у циљу промовисања интереса и вредности ЕУ у иностранству. Њихова подршка је „неопходна“ за све међународне уговоре који дефинишу улогу ЕУ широм света, а посебно за уговоре о приступању.
Известиоци утичу, управљају и обликују дијалог са релевантним властима земаља које су у процесу прикључивања, али су исто тако важни за промоцију дубљег разумевања тих земаља. Известиоци у ЕП су, између осталог, одговорни за писање извештаја о стању у државама кандидатима, о којима се најпре разматра на седници Одбора за спољне послове, а потом и на пленарном заседању Европског парламента, где се и гласа о извештајима.
Последњи пут су заступници Европског парламента у Страсбуру усвојили резолуцији о ситуацији у Србији после избора. У извјештају се наводи да су парламентарни и локални избори, одржани 17. децембра, одступили од међународних стандарда, и да су актуелни званичници Србије упорно и систематски злоупотребљавали институције и медије. За то су наводно послужили докази организације ЦРТА о незаконитој и нелегалној миграцији бирача, као и „бројни други докази међународних и домаћих посматрача“ о активностима које су, како се истиче, озбиљно угрозиле легитимност парламентарних избора и утицале на исход избора у Београду. Због свега тога, Европски парламент позвао је на независну међународну истрагу, са посебним нагласком на београдске изборе. Међутим, од тога није било ништа јер њихове никога не обавезују (све у зависности од тренутних политичких праваца и деловања Европске уније).

БАЛАСТ ИЗ ЦРНЕ ГОРЕ Пицула је у претходном мандату у име ЕП био задужен за Црну Гору а београдске „Новости“ наводе да се током свог мандата истакао у кампањи против просрпских странака у тој држави, а последњи потез те врсте уследио је пре непуних месец и по дана, уочи локалних избора у Подгорици, када је врхушку у Бриселу јавно упозорио да би споразум Црне Горе и Србије о двојном држављанству допринео „изборном инжењерингу“, односно да би Београд на тај начин могао да се директно меша у изборне процесе Монтенегра. Такође, отворено је критиковао усвајање резолуције о геноциду у Јасеновцу коју је усвојио парламент у Подгорици. Био је и против закључивања споразума у Црној Гори са Српском православном црквом, иако је исти такав споразум закључен са католичком црквом.
Остале су упамћене варнице на релацији Абазовић – Пицула, после његових критика потписивања Темељног уговора са СПЦ, севале су и раније. Критиковао је потписивање Темељног уговора са СПЦ, тадашњи црногорски премијер у техничком мандату Дритан Абазовић му није остао дужан, истичући да је то била најбоља одлука која је елиминисала тензије. „Замислите шта каже Пицула да је та одлука изазвала тензије. Које тензије? Ево ја вас као пријатеља само подсећам, да проверите јер је лако… Варнице на релацији Абазовић – Пицула севале су и раније. Критиковао је потписивање Темељног уговора са СПЦ, али му тадашњи црногорски премијер у техничком мандату Дритан Абазовић није остао дужан, истичући да је то била најбоља одлука која је елиминисала тензије. „Замислите шта каже Пицула да је та одлука изазвала тензије. Које тензије? Ево ја вас као пријатеља само подсећам, да проверите јер је лако, као новинара…Дакле, пре темељног уговора, ми смо имали протесте у Црној Гори, ауто-литије, блокаде, разне ствари…“, одговорио је Абазовић.
Директно је ишао наруку дукљанским круговима оличеним у ДПС-у Мила Ђукановића, и његовим медијским батинама, попут дневног листа „Вијести“ и магазина „Монитор“ који су месецима уочи гласања у главном граду Црне Горе ширили неистине о „увозу бирача“ из Србије и прекрајању изборне воље, а што је био и дежурни наратив Шолакових медија у нашој земљи.
Такође, бескрупулозно је својевремено у ЕП злоупотребио рат у Украјини упоређујући га са „српском агресијом на Хрватску“, тражио је да се унапреде права хрватске заједнице у нашој земљи, наравно не помињући никада у каквим условима живе Срби у Хрватској, а којима су сви добро познати (довољно поменути само лупање ћириличних табли). Био је и аутор резолуције у ЕП у којој се од наших власти тражи да уведу санкције Руској Федерацији. 
Именовање Пицуле је својеврсна порука нашем руководству и држави. Тим више што је су за известиоце за Косово и Метохију одредили естонског посланика Рихо Тераса, посланик из Словеније Марјан Шарец потврђен је за сталног известиоца Европског парламента за Црну Гору. Аустријски европосланик Томас Вајц именован је за новог известиоца за Северну Македонију, док је његов земљак Андреас Шидер изабран за известиоца за Албанију. Многи ће рећи да је то без сумње непријатељски гест према Србији који доказује да нас Брисел гура од себе и све више приближава пријатељским државама у БРИКС-у.

СВЕСТРАНИ АНГАЖМАН Пицула је најпознатији је као министар спољних послова у влади Ивице Рачана (2000-2003), али и као члан хрватског Сабора, представник Сабора у Парламентарној скупштини ОЕБС-а, градоначелник Велике Горице. У последњем сазиву Европског парламента радио је као координатор СД у Одбору за спољне послове (АФЕТ), био председник Радне скупине за Западни Балкан у АФЕТ-у, стални известилац ЕП за односе са САД и са Црном Гором. Радио је и као известилац ЕП за препоруке о Западном Балкану уочи загребачког самита, али и као члан делегације за односе с Босном и Херцеговином и такозваним Косовом и заменик члана делегације у Парламентарном одбору за стабилизацију и придруживање ЕУ и Србије.
Пицула има вишедеценијску политичку каријеру која је почела је 1997. када је постао одборник у Загребачкој жупанији. У биографији на свом личном сајту хвали се да је био учесник „домовинског“ рата 1991-1995. године, све са сликом у униформи. Из тог периода има и једну бизарну успомену: „Из њега има и живу успомену: пса којег је, заборављених од неких српских избеглица које су наврат-нанос напуштале Крајну спасио од судбине која је – како се касније установило – затекла многе који нису кренули у избеглиштво“, писало је у биографији, у међувремену измењеној, али је траг о њој остао на сајту „Времена“ у тексту из 2002. године. Поента би, ваљда, требало да буде у томе да је Пицула тиме што је био учесник етничког чишћења Републике Српске Крајини, када су плански протеривани и убијани Срби, своју хуманост показао према псу којег су „нехумани“ Срби оставили бежећи пред наоружаним Хрватима?
Подсећајући на ову причу, РТ Балкан сугерише да би порука могла да буде да су животи Срба мање вредни од живота једног пса?! Истовремено наглашавајући да се мора признати да Пицула ипак у овој причи није био оригиналан, извесни познати певач је већ раније популарисао причу о псима и „злим“ Србима.
Новинар Ратко Дмитровић, пореклом из Хрватске, подсетио је да Пицула на једној друштвеној мрежи назвао „урбаним усташом“, да се, како каже, то усташтво не своди само на нож и грло. „Партија из које он долази добила је преко 60 посто гласова који долазе од Срба. Његове идеје усташког покрета стварају другачију изведбу. Његовој категорији припадају они који неће да стрељају, али ће окренути главу од оних који то раде, односно неће реаговати“, рећи ће Дмитровић за Курир.
После именовања за сталног известиоца Европског парламента за Србију Пицула је најавио да ће у оценама напретка Београда инсистирати на испуњавању захтева који се за прикључење Унији постављају пред земље кандидате. Али, одмах на почетку истиче да Срби неће моћи да приступе тек тако Европи, него ћемо морати да покажемо темељне западне вредности, што ће рећи да западна Европа себе сматра једином Европом. Зато указује да није довољно само да Србија призна Косово како би напредовала на европском путу, ни да уведе санкције Русији, већ да постоји низ специфичних политика које мора да испуни, пише хрватска „Хина“.

ЗАБОРАВЉЕНА ПРЕПОРУКА Пицула ћути и намерно пренебрегава да је Парламентарна скупштина Савета Европе још 2006. године усвојила препоруку у којој се тражи да Срби буду враћени као конститутивни народ у Устав Хрватске. Чак ни Загреб се тада томе није противио. Наравно, било је то пре него што је Хрватска постала чланица ЕУ (2013). Од тада се та препорука и не помиње, а камоли разматра.
Са првим вишепартијским изборима 1990. године у Хрватској је дошло је до крупних друштвено-политичких промена — измењени су државни симболи, укинуте су Заједнице општина, а Срби у Хрватској су престали да буду конститутиван народ, што је био један од разлога за избијање рата у Хрватској. Срби су тврдили да, ако су конститутивни народ, Хрватска се не би могла отцепити од Југославије без сагласности њихових представника, јер су само народи (конститутивни народи у републикама) по Уставу из 1974. године имали су право на самоопредељење и отцепљење.
Хрватски сабор је 25. децембра 1990. усвајајући Устав Републике Хрватске одузео Србима суверенитет и прогласио Хрватску националном државом хрватског народа. На одлуку Хрватске од 21. фебруара 1991. да у њој не важе савезни, југословенски закони, општине Српске Аутономне Области Крајине донеле су одлуку о издвајању из Републике Хрватске. Уставотворна скупштина је у Книну 19. децембра 1991. усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину. РСК као држава, створена је у сложеним условима разбијања СФРЈ, сецесије Хрватске и непосредног угрожавања националних права и егзистенцијалних интереса српскога народа.
Срби као суверен народ на простору авнојевске Хрватске имали су своје историјско утемељење у Војној Крајини, у којој су вековима имали национална, верска, политичка и друга права. Срби су на властитој земљи проглашени за агресоре и терористе, иако изложена аргументација недвосмислено указује да Срби на простору Крајине нису могли бити агресори јер је то територија на којој су живели као аутохтони, суверен и конститутиван народ са дугом историјском традицијом. Богата споменичка баштина то и потврђује. Па ипак, без обзира што је РСК била под заштитом Уједињених нација током 1995. уследиле су завршне операције „Бљесак“ и „Олуја“ у којима је убијено око 2.500 Срба, а прогнано више од 250.000. На тај начин укупан број Срба на територији данашње Републике Хрватске, у односу на њихов број од 1990, смањио се за више од две трећине.

Тако је данас и у периоду Пицулиног извештавања. Мада је време чудо. Оно што је некада било незамисливо, већ се дешава широм света. Хрвати, па и сам Пицула су у тим дешавањима некако увек били на погрешној страни. Слутње наговештавају да ће тако бити и у будућности.