ХРАБРИ МАЈОР НЕПОГРЕШИВИХ ПРОЦЕНА

Војни пилот Бориша Мандић, који се истакао и као летачки инструктор и по дејствима у време распада Југославије, познат је и по томе што је тачно предвидео колико ће трајати НАТО агресија на нашу земљу

Кaд је авијација НАТО-а, 24. марта 1999. године почела да бомбардује нашу земљу није се знало докле ће да траје та злочиначка акција. Бориша Мандић, тада војни пилот, а данас пензионисани мајор из Чачка, био је, међутим, врло сигуран. „Тачно 78 дана“, рекао је својим питомцима на разореном аеродрому у Батајници. А кад је агресија на СР Југославију окончана потписивањем Кумановског споразума, исти ти питомци саветовали су свог старешину, мислећи на његов одговор о дужини неравноправног рата: „Ви, мајоре, сад пустите браду, нађите негде воденицу и будите пророк.“
Ово је само једна од епизода из узбудљивог и часног живота мајора Борише Мандића који је, много пре тог догађаја, имао 78 врло тешких личних дана, Догодило се то 1977, када му умало није остала неостварена велика жеља да, по завршетку Војне школе у Мостару, оде на Академију и стекне звање пилота.

ПРВИ У КЛАСИ – На обавезном медицинском прегледу за упис на Академију, лекари су му саопштили да, због повишеног билирубина у крви неће бити примљен. Уздрмало га је то сазнање, али није желео да одустане од циља. Зато се запутио на Војномедицинску академију (ВМА) у Београду да и тамо провере његово здравствено стања и пресуде да ли са откривеном фалинком ипак може тамо где је наумио то јест на студије за пилота. Анализе и прегледи били су детаљни и дуги. А после тачно 78 дана, угледни доктор Луиђи Дибјађи је закључио да му је пронађени билирубин у крви урођен и да може да настави школовање и постане пилот.
Бориша Мандић је у том тренутку био најсрећнији човек на свету, јер је то значило да ће и у стварности једнога дана изгледа као на једној фотографији на мостарском аеродрому где се, држећи пилотску кацигу, коју му је позајмио један пилот, сликао поред његовог авиона. МИГ 21 који је на репу имао евиденциони број 17126. Живот је удесио да је, неколико година касније, Бориша Мандић читаву деценију пилотирао тим истим авионом. Сада, пошто је та летелица још жива, али је у „пензији“, Бориша намерава да је откупи и са аеродрома у Батајници „пресели“ у свој Чачак.“Не могу без мог 17126“, каже.
Академију у Задру Бориша је завршио као први у класи и могао је да бира аеродром и јединицу у коју ће отићи као пилот. Није, међутим, желео да искористи такву могућност, нити га је привлачила било каква привилегија. Зато је у захтеву кратко написао „По потреби службе“. Упућен је назад у Мостар, у Центар за обуку припадника страних оружаних снага.

МАЈОРОВИ ЂАЦИ Бориша Мандић је одшколовао доста пилота. Његови ђаци су и генерали Бране Крњајић и Гордан Павловић, а Александар Пиповски је на путу да им се придружи по чину. „Са Пиповским сам имао несрећу 1993. док смо над Банатом радили лупинг, ја у првој ‘птици’ он у другој. Дошло је до механичког квара на његовој машини и изгубио је управљивост. Наредио сам му искакање што је он и учинио, али тек са неких стотинак метара због чега се добро угрувао. Кад смо се после нашли у Батајници захваљивао ми је да сам му спасао живот.

„НЕСВРСТАНИ“ ПИТОМЦИ – Тамо је извео четири класе Ирачана, Палестинаца, Замбијаца и Либијаца са којима је доживео низ незаборавних догађаја. Иза њега је 1600 надзвучних сати лета и мноштво вратоломија у ваздуху. Радо се сећа својих „несврстаних“ питомаца, а нека од тих сећања звуче и као врло духовите анегдоте.
„Либијац Елакрами ми је двапут долазио пијан на лет па сам затражио да га ‘скину’. Томе су се успротивили генерали Антон Тус и Звонко Јурјевић захтевајући да мени ‘лети глава’. Образложење је било да својом строгошћу државу лишавам драгоцених девиза. Спасао ме мој старешина Предраг Вујић предочивши генералима да ме неће склонити ни по коју цену. Запамтио сам тог човека као пример правог старешине“, истиче Бориша. Занимљив случај имао је са још једним Либијцем, Омаром, ког је, такође, скинуо са лета због кикса у ваздуху. „Кад смо се први пут дигли, Омар је, на хоризонталном лету, све време управљачку палицу упорно вукао само удесно, а ја га исправљао. Кад смо слетели, наредио сам му да нацрта вертикалну линију кредом на табли, а он је нацртао линију нагнуту 25 степени. Када сам му казао да повуче хоризонталну црту у нивоу мирног мора, поново је направио ‘талас’ од 25 степени. Упутивши га код офтамолога, на ванредни преглед, установили смо да има поремећај очног вида за отприлике 25 степени“.
Имао је Бориша и драматичних и умало трагичних летачких тренинга са својим „несврстаним“ питомцима, али и невероватних дијалога. Једном питомцу се, због неадекватне обуће – од интенданта је добио чизме број 45 јер није било његовог броја 39 – па му се нога заглавила на гасу због чега није могао да „дигне“ авион па су „миловали“ крошње дрвећа све док Бориша није реаговао. Никад неће заборавити ни момка који му је, на упозорење да су могли настрадати због његове грешке, прилично мирно, узвратио да би се тада нашли – међу девицама, како прокламује њихова вера.
Напомињући да ове његове приче можда звуче „политички некоректно“ Бириша је додао: „Ти млади људи из несврстаних земаља били су амбициозни али слабије потковани знањем. Неки су, када би, рецимо. видели дугу на небу бежали од ње, јер тамо одакле су долазили пролазак кроз дугу значи да ће се „преметнути“ у женско. Имао сам и оне који су, док смо били у ваздуху, скидали кацигу, чизме и рукавице да би се помолили ако је време за молитву. Иначе, након успешне обуке, бивали су врло срећни, а у знак захвалности нудили су ми и златна пенкала или скупоцене сатове, што сам, наравно, одбијао, упркос њиховим сузама због тога. Од њих сам чуо да француски и руски инструктори нису одбијали бакшиш“.

РЕКОРДЕР Бориша Мандић је рекордер ЈНА у висини лета са својим МИГ-ом 17126. Рекорд износи 20.340 метара, а достигао га је брзином од 2.880 на сат. Каже да су ови авиони по доласку из СССР- а 1961. имали „проверен плафон лета“ који је био око 18.000 метара, а да су наши пилоти одлучили да утврде да ли је то тачно. Боришин рекорд је из 1988. године, из времена док службовао у Пули, Био је то, како рече, полутајни подухват у коме су му помогли синоптичари, метеоролози и колеге пилоти.

МЕЂУ „НАДЗВУЧНИМ“ ПИЛОТИМА – Године 1985. Бориша Мандић је примљен у Југословенску Топ-ган школу у Пули са авионима МИГ 21. То је била чувена 129 Ловачко школска ескадрила која је стварала најквалитетније пилоте, такозване „надзвучне“. Шест година касније почео је грађански рат у Југославији, који је окончан распадом земље. Прва етапа била је сецесија Словеније. Тада су он и још један Србин добровољно јавили за борбени задатак. „Хрвати и Словенци су тада главе држали ниско“, сећа се Бориша. Тај борбени задатак био му је први као и надзвучној авијацији ЈНА у целини у ратовима 90-их. Одредиште му је био реон Љубљана-Марибор, а команда да се руши све што лети. Од 22. јуна 1991. до краја службе 2000 године, уписао је 100 борбених операција и 26 борбених дејстава.
Пулу је Бориша запамтио по сјајном професионалном искуству, али и по првој лажи коју је, као официр, чуо од надређених. Њему и његовим колегама на Пулском аеродрому генерал Благоје Граховац је рекао да издрже јер је, како је нагласио, договорено да Истра остаје у Југославији. „А тада је већ била отишла Лика и пола Баније“, напомиње Бориша. Исто је, каже, доживео у Тузли следеће године када је генерал Милутин Кукањац дошао са вестима „да Тузла остаје“ и да издржимо свакодневна минобацачка гранатирања док се „постигнути договор не реализује“. Изнад Загреба су га гађали стингерима, а то је било и време кад су им фреквенције биле у рукама непријатеља коме их је неко продао. .
Бориша Мандић је међу ваздухопловцима, а и у широј јавности, запамћен и као човек који је „скинуо Кикаша“. Реч је о заробљавању угандског авиона, пуног оружја, које је Канађанин хрватског порекла Антон Кикаш покушао да испоручи властима у Загребу, У авиону је било 18 тона оружја вредног више од милион долара. Кад се летелица спустила на војни део аеродрома Плесо, који је био под контролном федералних власти, снаге Збора народне гарде су покушале да униште авион, али су их пречили припадници Падобранске бригаде из Ниша. Бориши и колеги који је био с њим у овој акцији у њиховој бази у Пули приређен је свечани дочек. У знак сећања на дан кад је пресрео „Кикаша“, Бориша још чува своју пилотску кацигу.
После Пуле нашао се у Бихаћу у највећој икад скупљеној групи ваздухопловаца на овим просторима. На Бишћанском пољу било је око 700 ваздухоплова и хиљаде људи вољних да окончају рат. „До сад се о томе није причало али тврдим да смо ми пилоти имали свој план дејства по Словенији, Хрватској, Босни и били смо сигурни да можемо да донесемо мир пошто уразумимо неразумне“, каже Бориша. Али, пошто је почело да се шушка о њиховом науму, названом „Пилот пуч“, у Бихаћ су долетели генерали Вељко Кадијевић и Благоје Аџић, челници ЈНА, и запретили да ће све заверенике похапсити, ако се не одрекну те идеје. Бориша још памти Кадијевићев узвик „Шта ће свет рећи“,

ХАПШЕЊЕ ЏОНА СМИТА Пошто пилоти МИГ 21 током НАТО агресије нису летели, Бориша је улетео у медијски рат против Алијансе због чега је и ухапшен. Са својим младим пилотима осмислио је лажну причу о заробљаваљу једног америчког пилота чији је авион, наводно, срушен на Фрушкој Гори. Потом су позвали РТС да сниме ту „ексклузиву“ у којој је амерички пилот Џон Смит био њихов колега који је био плав и одлично говорио енглески. Он је, пред камерама, испричао да је оборен на Фрушкој Гори, а при том је позвао Американце да престану да бомбардују Југославију. Убрзо након што се касета са снимљеним „заробљеником“ нашла у РТС, војна полиција је ухапсила Мандића од, ког је тражено да преда пилота. После 39 минута, за које време су на Мандићевим рукама биле лисице, случај је разјашњен. Лажни Џон Смит је сада наш официр у мировној мисији у Либану.

ПРОВОЦИРАЊЕ ШЕСТЕ ФЛОТЕ – После тога, Бориша Мандић је са својим МИГ-ом 17126 слетео у Батајницу. Одлуком Команде из маја 1992. чувена 129 Топ ган ескадрила ЈНА је расформирана. На придошлице се у Батајници није баш благонаклоно гледало, а Мандић каже да је разлог томе била чињеница да су били бољи летачи од оних код којих су дошли. Пилоти из Пуле углавном су добијали специјалне задатке као искуснији, а међу тим задацима Мандић се добро сећа оних најсложенијих.
„Са аеродрома Сјеница, који је направљен за ‘одговор’ на инвазију Руса, имали смо задатке да тестирамо НАТО, конкретно Шесту флоту. Сјеница је писта на висини и по лошим метео условима са кратком пистом веома је ризична за полетање и слетање. И ја сам се у неколико наврата нашао на задатку да узлетим оданде и кренем ка Отранту да би наши ракеташи измерили колико НАТО пилотима треба да реагују. На једном таквом задатку, при великој врућини, једва сам уздигао авион изнад кровова Новог Пазара.
Најтеже слетање у каријери Бориша је имао на Подгоричком аеродрому, када је под крилима авиона имао шест подвешаних ракета. „Тестирали смо поново НАТО са Голубовачког поља али кад сам поподне слетао, комплетно наоружан, чекале се ме залеђене барице па сам једва успео да избегнем хаварију“, испричао је овај искусни пилот.
У агресији НАТО из 1999. наши МИГ-ови 21 нису летели јер нису имали шансе против надмоћнијих непријатељских апарата, али Бориша јесте тако што га је једна непријатељска бомба дигла неколико метара у ваздух. Два пута је на аеродрому у Батајници за длаку избегао смрт од непријатељских пројектила. С тим у вези сећа се да се још „у време Слобе“ говорило да ћемо се са НАТО помирити тек кад све који „миришу на барут“ одстранимо из војске. Он је био у првој групи таквих официра. Имао је свега 39 година кад је поднео захтев за превремену пензију.