ГЕНИЈИ ПОПУТ ДОСТОЈЕВСКОГ НЕ РАЂАЈУ СЕ У СВАКОЈ ГЕНЕРАЦИЈИ

Јован Попов

Достојевски је и даље актуелан управо због дубоких увида у скривене кутке човекове психе, која се мења много мање и спорије него друштвени обичаји, закони и норме понашања. Рекао бих да се не мења уопште, мада се све чешће говори о постхуманој епохи која је већ наступила и која ће и у тој области донети битне промене. Али, док до њих не дође, појмови гордости и понизности, достојанства и понижења, остају итекако релевантни у друштву, па и у уметности, каже аутор студије Горди и понизни: парадоксалисти Фјодора Достојевског, објављене у плавом „Колу“ СКЗ

Када је почео рат у Украјини, западни универзитети отказивали су курсеве и предавања о Достојевском. Међутим, утицајни западни мислиоци попут Роберта Каплана, тврде да се руска култура и руски идентитет, а тиме и њихова геополитичка улога, не могу разумети без читања руских класика. У том смислу, интересовање за аутора Злочина и казне и Браће Карамазових не јењава како године пролазе, већ добија другачије елементе. Тако је и у српској култури. Достојевски је прво био посматран као религиозни писац, па и мислилац, да би након Другог светског рата био сагледаван из филозофско-психолошке тачке гледишта, али увек као аутор који никада није само приповедач. Свакој генерацији читалаца и тумача Достојевски поново открива истине о човеку и свету, и док је културе и цивилизације, интересовање за његово дело неће престати. Упркос забранама и инструментализацијама.
Као последња у том низу, у издању Српске књижевне задруге ове, 2024. године појавила се студија проф. др Јована Попова Горди и понизни: парадоксалисти Фјодора Достојевског, објављена у чувеном плавом „Колу“ СКЗ. Књига је изазвала лепу пажњу стручне, а на Сајму књига и шире јавности. То је био повод за наш разговор с аутором поменуте вредне студије.

Савремена мисао о Достојевском, у Срба, као да је поларизована између наслеђа Николе Милошевића с једне и Амфилохија Радовића са друге стране. Колико простора остаје између њих?
– Ако се под наслеђем Николе Милошевића мисли на секуларна тумачења Достојевског, оно би се могло поделити на три главне критичке оријентације: антрополошко-психолошку, књижевно-херменеутичку и филозофско-идеолошку. Претпостављам да се наслеђе Амфилохија Радовића односи на наша религијска читања, при чему никако не би требало заборавити на доприносе његовог учитеља Јустина Поповића и Јустиновог другог ученика Атанасија Јевтића. Све заједно, то су четири магистрална правца српске, и не само српске, достојевистике. И унутар и између њих увек остаје довољно простора за истраживање и писање, што потврђују значајне студије и текстови домаћих аутора који су се појавили након 1983. године и „Дијалога о Достојевском“ између Амфилохија и Милошевића.
У уводном делу Ваше студије помињете инхерентну парадоксалност ликова у романима и приповеткама Фјодора Достојевског. Како сте и зашто одабрали да се фокусирате баш на ову тему? Шта Вас је највише инспирисало у анализи овог аспекта његових ликова?
– Почетни подстицај била је потреба да, када сам се већ упустио у бављење Достојевским, пронађем неки иоле оригиналан угао гледања, у мери у којој је то уопште могуће након свега што је у протеклих век и по написано о његовом стваралаштву. Онај скривенији разлог, вероватно и пресудан, крије се у мојој склоности ка мешовитим, прелазним књижевним феноменима. У историјском смислу привлачиле су ме гранична раздобља између великих епоха, рецимо између барока и класицизма или романтизма и реализма, а у теоријском мешовити жанрови, попут трагикомедије или романсе. Тако су на ред природно дошли и амбивалентни, противречни јунаци, они у којима се сусрећу добро и зло, узвишено и ниско, тужно и смешно, гордост и понизност, садизам и мазохизам.
Садејство гордости и понизности је окосница Ваше интерпретативне перспективе. Да ли је овај дуалитет универзалан за све људе, или је специфичан само за ликове Достојевског, узевши у обзир да је његова проза само условно реалистична, реалистична у једном вишем смислу?
– Нећу рећи ништа ново када кажем да је људска душа поприште сталне борбе између анђеоског и ђаволског порива, и да одатле проистичу све поменуте антиномије, па и гордост и понизност. Достојевски је, у складу са сопственом визијом реализма, ту унутрашњу борбу противречја истакао у први план и од ње начинио капитални предмет своје прозе. Бахтин је његове романе назвао полифонијским, указујући на њихову суштинску дијалогичност, која се очитује чак и у неким формално монолошким текстовима, попут Записа из подземља. И код Достојевског, наравно, има много уобичајених сукоба у мишљењима, речима и делањима између супротстављених јунака, али његову главну специфичност, по мом уверењу, представљају управо расколи унутар ликова.
Посветили сте посебно поглавље слугама у делима Достојевског. Како видите улогу слуге као парадоксалне фигуре која се креће између понизности и одређене врсте моћи?
– Реч је о занимљивом социјалном феномену на који је, у једном високо филозофском тону, указао још Хегел у Феноменологији духа. Преведено на свакодневни језик, слуга је подређени члан у симбиотској заједници са господаром, али због своје неопходности, а у неким случајевима и захваљујући манипулативној вештини и личном ауторитету, уме да се наметне као фактички господар. У поглављу које помињете, ликове слугу у делима Достојевског посматрао сам у ширем књижевноисторијском контексту руске прозе 19. века, укључивши јунаке Гогоља, Гончарова, Тургењева и Толстоја. У анализама су се издвојила два типа слугу: они традиционални, из времена кметства, који су били својина својих господара, и они модерни, писмени и самосвесни, који су плаћени и слободни. Код Достојевског има и једних и других, у широком распону варијација. Тензија у односу са господарима увек је присутна, а приметно је, без инсистирања на некој праволинијској еволутивној нити, да слуге новог доба постају све доминантније, закључно са Смердјаковом који убија свог оца-господара.
У поглављу о лакрдијашима истражујете њихову улогу у стварању различитих контраста – између људи, појмова, вредности… Који лакрдијаш у делима Достојевског Вам је био најфасцинантнији и зашто?
– Ликови лакрдијаша се својом бројношћу и разноврсношћу намећу као једна од најоригиналнијих типских фигура у делу мајстора из Петрограда. Носиоци су његовог особеног, ироничног хумора, који је недовољно примећиван у досадашњим тумачењима, али умеју да буду и обесни, опаки и демонски застрашујући. За моју тему од највећег значаја је било то што су управо у њима гордост и понизност сједињени до гротескних размера. Важно је и то што их писац у својим великим романима често групише и сучељава, као у неком лабораторијском експерименту, постижући изванредно духовите ефекте. Издвојио бих можда Лукијана Лебедева из Идиота, нијансирани карактер пун парадоксалних противречности, а ипак жив и уверљив.
У посебном, важном поглављу пишете о еротичарима код Фјодора Достојевског. Ове ликове, што пасионирани читаоци руског класика знају, одликују и концепти љубавног мазохизма и садизма. Како се ови феномени допуњују, да ли је са њима у истој групи и фетишизам?
– Садизам и мазохизам посматрао сам у склопу еротографије Фјодора Достојевског, а пре свега различитих видова љубавне и сексуалне патологије. У тај круг проблема спада и фетишизам који сам анализирао из двоструке херменеутичке перспективе, књижевне и егзистенцијалне. Што ће рећи да сам на овом терену највише залазио у детаље из пишчеве биографије, а нарочито из његове преписке која открива једну занимљиву, у нашем времену прилично безазлену еротску опсесију. Иначе, још је Фројд у садизму и мазохизму видео лице и наличје истог феномена, дефинишући, поред сексуалног, и морални мазохизам – Фром ће га звати социјалним – онај који се испољава у човековој потреби за самоунижавањем и потчињавањем другој особи. Управо то је својствено многим јунацима Достојевског.
Шта је Фројд писао о Достојевском и зашто се то мора узети са резервом?
– У познатом тексту „Достојевски и оцеубиство“ Фројд је изнео две тезе: о пишчевој епилепсији, коју није сматрао клиничком, органском, већ афективном, хистеричном, и о његовој латентној хомосексуалности проистеклој из јаке феминине компоненте личности због које је његова бисексуална диспозиција била наглашенија од уобичајене и узроковала неурозу. Обе тезе биле су касније вишеструко оспораване, а ја сам се осврнуо на полемичку реакцију најприљежнијег Достојевсковог биографа Џозефа Френка, усредсређујући се на онај део противаргументације који се тицао пишчевих мушких пријатељстава и попустљивости према љубавним ривалима. И овде сам, наравно, настојао да упориште пронађем и у његовим књижевним јунацима.
Колико су Вас филозофска и религијска учења о људском достојанству усмеравала при писању књиге, с обзиром на то да често спомињете и ову тему у контексту прозе Фјодора Михајловича?
– То је тачно запажање, будући да питање достојанства и његове угрожености стално искрсава у суочавању са гордим и понизним карактерима. Радни поднаслов моје књиге заправо је и био „О достојанству код Достојевског“, али сам од њега одустао када сам схватио да би ме то неминовно скренуло с главног пута тумачења књижевности и одвело у правцу филозофских, правних и политичких аспеката тог појма.
Који ликови у делима овог писца су најпарадоксалнији? Да ли се ова особина повећава како је његова списатељска каријера напредовала?
– Најпарадоксалнија су, вероватно, два антиподска јунака која су, истовремено, и најмање замислива у стварности: кнез Мишкин из Идиота и Николај Ставрогин из Злих духа. У књизи је много више пажње посвећено овом последњем, јер он има и лакрдијашку и донжуанску црту, горд је и воли да понижава друге, да им се подсмева, али зна да се подсмехне и самом себи, па и да се јавно понизи. Квантитативно гледано, он је можда и главни јунак моје студије. Један је од парадоксалиста који с временом у делу Достојевског постају све бројнији и маркантнији, што је и логично с обзиром на све већу сложеност структуре његових романа. Присутни су, међутим, већ у младалачким остварењима и у том смислу су константа његовог стваралаштва. Зато и моја књига захвата готово читав његов опус.
Како однос понижења, понизности и гордости видите у савременом контексту? Да ли су и данас релевантни у уметности и друштву?
– Живимо у циничном времену које је, из мог конзервативног угла, у много чему и изопачено. Морал нашег доба у знатној мери се разликује од морала на којем сам формиран, а још више од оног од пре два века. Упркос томе, Достојевски је и даље актуелан управо због дубоких увида у скривене кутке човекове психе, која се мења много мање и спорије него друштвени обичаји, закони и норме понашања. Рекао бих да се не мења уопште, мада се све чешће говори о постхуманој епохи која је већ наступила и која ће и у тој области донети битне промене. Али, док до њих не дође, појмови гордости и понизности, достојанства и понижења, остају итекако релевантни у друштву, па и у уметности. Колико ће снажно у њој одјекнути зависи, међутим, од способности и афинитета стваралаца. Генији попут Достојевског не рађају се у свакој генерацији.