ЕУ ПРОТИВ ГРУЗИЈСКОГ СНА

Комесари Европске уније су позвали на мајдан у Грузији, коју од 2012. предводи партија Грузијски сан, која критикује украјинске власти и Запад. Председница, бивша француска амбасадорка, тврди да су избори нерегуларни и позива на протесте

Владајућа грузинска партија, Грузијски сан – демократска Грузија, победила је на парламентарним изборима одржаним 26. октобра са 53,93 одсто гласова, а цензус од 5 одсто су прошле и четири опозиционе партије које су заједно добиле подршку 37,78 одсто. Пре избора је промењен изборни закон, па је ово први пут после 1991. да су избори пропорционални, што је отежавајућа околност да једна партија освоји власт. Ипак и поред тога, у скупштини од 150 посланика, влада је задржала већину и имаће подршку најмање 89 чланова.
Овај резултат изазвао је можда већ разрађен сценарио протеста прозападних политичких партија, које нису успеле да на про-ЕУ и антируској платформи освоје власт. Мноштво западних медија преноси вести о неправилностима на које се, како јавља италијанска агенција Аднкронос жале и „посматрачи НАТО“. Председница те земље, Саломе Зурабишвили позвала је на протесте против избора, које је окарактерисала као „руску специјалну операцију“. У понедељак, 28. октобра највише неколико десетина хиљада људи је изашло на улице.
Након молдавских председничких избора и референдума од 20. октобра, те мало запажених литванских избора, ово је треће политичко изјашњавање на постсовјетском простору одржано овог месеца. Грузија и Молдавија су показале велику подељеност у гласачком телу, уз годинама уобичајене оптужбе на рачун Русије за мешање у изборе.
Током кампање, владајућа партија у Грузији је суштински поручивала гласачима да бирају између рата (у случају победе опозиције) и мира, а лидере опозиције приказивала на узици Запада.
Европска унија је за изборе који су после поноћи у Молдавији доживели драматичан преокрет са танушном победом на референдуму у корист прикључењу Европској унији (као да од тога зависи ЕУ судба), похвалила власти да су избори организовани „у складу са демократским стандардима“. Међутим, а како би другачије, Петер Стано, портпарол за спољне послове, је у име Уније, осудио „малигно мешање Русије“.
Што се тиче Грузије, ту власт није похваљена, а зашто би, када нису про-ЕУ? У заједничкој изјави Жосепа Бореља и Европске комисије, истакнуто је да су избори организовани процедурално добро и уредно али „обележени напетим окружењем, са честим угрожавањем тајности гласања, уз неколико процедуралних неконзистентности, као и извештаја о узнемиравању и притисцима на бираче…“ ЕУ уз додатне напомене позива на истрагу примедби поводом регуларности избора, али у последњем пасусу обраћања наводи да „било који законодавни орган, који занемарује основна права и слободе грузијских грађана и делује супротно вредностима и принципима, на којима је утемељена ЕУ, мора бити одбачен“.
Шта то значи?
Дакле, уколико народ на парламентарним изборима у некој земљи која није чланица ЕУ — у овом случају Грузији — изгласа већину чији програм није у складу са вреднотама ЕУ, или је тако, према тумачењу актуалних комесара, онда влада или парламент, изабрани на демократским изборима, треба да буду „одбијени“ (користи се термин на службеном језику ЕУније, наравно енглеском – repeal). Ко да их одбије? Они који подржавају опозицију? Стране трупе? Пучисти? То се не наводи. Плаво-жути комесари отворено су позвали на побуну против парламента, тј. на грузијски мајдан.

БОГОРОДИЧИН УДЕО Грузија је малена земља велике историје, што нама звучи познато. Сакартвело, назив земље на матерњем језику, значи картвелска земља, а назив Грузија добија у 11. или 12. веку (од персијских речи). Ђурђијанци је назив који се раније користио у Срба, по имену које су, поред Колхиде и Иберије, користили стари Грци или по заштитнику те земље, Светоме Георгију. Како било, овај древан народ, по њиховом историчару из 11. века, Леонтију Мровелију, потиче од Јафетовог унука Картлоса. Његов рођени брат Хајк, је по истом предању оснивач Јермена и борац који је убио чувеног ловца и завојевача Нимрода (Нина). Према низу истраживања, Грузини настају од неколико древних народа, понајвише у Библији познатих, Месеха (Меза или Миза). Занимљиво је да је династија Багратиона владала великим делом грузијских земаља (а њена бочна линија у делу средњег века и јерменским), више од хиљаду година, од 809. до 1810. године. Ова династија, за коју је историјски познато да је заузимала истакнуту улогу од шестог века, укључена је у руско племство, а данас се Грузијска Апостолска аутокефална православна црква (пуни назив) залаже за њен повратак на чело државе и васпостављање православне монархије. Сама породица тврди да потиче од старозаветног пророка и цара Давида.
Зашто се сматра да је Грузија, попут Свете Горе, удео или територија под посебном заштитом Пресвете Богородице? Зато што су по вазнесењу Господњем апостоли жребом одлучивали ко ће где проповедати, а Богомајка је пожелела да и она учествује. Жребом добија Иверију, али јој се потом јавља њен син, и поручује да пошаље Светог Андрију Првозваног у њено име. Већ 337. године, током проповедања Свете равноапостолне Нине, хришћанство постаје државна религија иверског краљевства, а црквену самосталност (аутокефалију) стичу у шестом или седмом веку. Угрожена од стране Турака и стешњена између Османског и руског царства, владарска кућа зове Руског цара да преузме њихову државу под заштиту. Тако је Грузија ушла у састав огромног царства којим су управљали Романови.

ПОЛИТИЧКА ИСКУШЕЊА САВРЕМЕНЕ ГРУЗИЈЕ После распада Совјетског Савеза, Грузија, као једна од република, стиче независност. Нашла се са Русијом на северним и североисточним границама, Турском и Јерменијом на јужним, Азербејџаном на истоку и Црним морем на западу. Поред тога, кризни процеси отворени растакањем источног блока и посебно СССР, допринели су томе да чак три аутономне области ове земље имају сецесионистичке аспирације (Јужна Осетија, Абхазија и Аџарија). Готово одмах по осамостаљењу избијају оружани сукоби (1991-1992), да би власт преузео војни савет, а потом у земљу дошао Едуард Шевaрднадзе, који ће ускоро постати и председник. Међутим, 1992. избијају и сукоби са сецесионистима, који су победили регуларну војску, па ускоро долазе и руски миротворци. Био је то период, као и другде на постсовјетском и посткомунистичком простору, великих социјалних и економских недаћа. Растрзана између Русије, претензија Турске на утицај на Кавказу и у Централној Азији, те англоамеричких експанзионистичких планова, са територијом од званично 69.700 km², после отцепљења Јужне Осетије и Абхазије (2008), влада у Тбилисију de facto контролише око 57.200 km².
У обојеној револуцији ружа, која је почела новембра 2003, на власт следеће године долази амерички штићеник Михаил Миша Саакашвили који ће применити економску шок терапију. Уз подршку САД, али и Израела, Саакашвили започиње реформу и издашно наоружавање војске, да би приликом отварања олимпијских игара 2008 у Пекингу, на које је дошло руско руководство, наредио отпочињање војних дејстава (седмог на осми август). Резултат је познат.
Саакашвили ће владати, уз низ скандала, до следећих избора. Његова партија, и данас прозападна, Уједињени национални покрет поражена је на првим следећим парламентарним изборима од новоформиране странке Грузијски сан 2012, а 2013. је изгубила и председничке изборе. Саакашвили тада напушта земљу. Украјински председник Петро Порошенко га поставља 2015. за управника Одеске области, да би се 2016. сукобили. Зеленски му је вратио држављанство Украјине. После најаве повратка у Грузију 2021. године, на основу раније донете пресуде о затворској казни, Саакашвили је након илегалног преласка границе и позивања на јавне нереде, ухапшен у Тбилисију.
Партију Грузијски сан је 2012. основао локални милијардер Бидзина Иванишвили, иначе почасни председавајући странке. Од оснивања она је на власти у Грузији. На самом почетку представљала се као социјалдемократска партија, која, без сукоба са Русијом, настоји да земљу уведе у Европску унију. Међутим, током времена, а посебно после избијања светског сукобљавања, са уласком руске војске у Украјину 2022. године, Грузијски сан се све више профилише као евроскептична и конзервативна странка, задржавајући формално жељу да једног дана уведе земљу у Унију — па је ова земља децембра 2023. добила статус ЕУ кандидата.
Представници власти критикују НАТО и локалне изданке „глобалне партије рата“. Посебно су у сукоб са западним антивредностима дошли усвајањем низа закона. Истичу се Закон о регистрацији страних агената, који је изазвао протесте 2023. али је усвојен на пролеће 2024. У њему је предвиђено да свако удружење које странци финансирају са минимум 20 одсто буџета, мора да се региструје као страни агент. Следећа је законска забрана ЛГБТ пропаганде у јавности. Ово је довело до америчких санкција појединцима у власти, али није умањило нити спречило делатност и још једну парламентарну победу владајуће партије.
Савремена политичку сцену Грузије оличавају премијер необичне фризуре и председница Саломе. Ко су они?

САЛОМЕ ПРОТИВ ИРАКЛИЈА Судећи по последњим дешавањима у земљи са палмама и благом климом на обали и изразито високим планинским врховима који прелазе и пет хиљада метара, могли би помислити да се ради о судару проруског и прозападног блока. Донекле, они то свакако јесу, али у којој мери?
Саломе Зурабишвили рођена у Француској 1952. потиче из истакнуте породице, преко родитеља који су избегли од бољшевика. Деда по мајци јој је био шеф службе безбедности краткотрајне Демократске Републике Грузије, коју је 1921. савладала Црвена Армија. У Паризу је свршила елитне школе, укључујући и престижну високошколску институцију за дипломатију у тој земљи — Сајенс По, основан 1872. на Колумбија универзитету у Њујорку је завршила мастер слушајући предавања Збигњева Бжежинског и других. Са 22 године улази у француску дипломатску службу. У Грузију ће доћи као амбасадор Француске 2003. године. Следеће године Саакашвили, који је на таласу обојене револуције дошао на власт, даће јој држављанство и произвести је за министарку спољних послова. Из првог брака са иранско-америчким економистом има двоје деце. Ћерка је новинар државне Франс 24 и дописница из Беле куће, а син је француски дипломата. Још 2006. се растала са Саакашвилијем, основала сопствену партију и вратила се академској каријери у Француској, да би 2016, као независни кандидат ушла у скупштину и 2018, уз подршку Грузијског сна победила на председничким изборима.
Иракли Кобахидзе, секретар владајуће партије и премијер је рођен у главном граду 1978. Завршио је школовање и докторат у рођеној земљи, а усавршавао се и у Немачкој у Диселдорфу, 2002-2006. Син је грузијског политичара, а сам је постао универзитетски професор. Радио је на пројектима америчког УСАИД, Сорошевог Отвореног друштва и осам година на пројектима УНДП, све до 2014. Следеће године улази у политику и то као извршни секретар владајуће партије, а већ 2016 на три године постаје председник парламента. Тада се усвајају уставне реформе којима земља од полупредседничке постаје парламентарна република. Постаће шеф партије јануара 2021, све до избора за премијера фебруара 2024. Када је започео рат у Украјини 2022. осудио је Русију као агресора, али је ускоро почео да критикује украјинско руководство и Запад. Он је обзнанио јавности да му је евро-комесар за проширење Оливер Вархељи претио да ће проћи као Роберт Фицо (премијер Словачке на кога је извршен атентат), ако не одустану од горе наведених закона о ЛГБТ пропаганди и страним агентима.
Владајућа партија је у више наврата истакла да је Саакашвили по страном наређењу 2008. започео рат и навела да је њихова главна мисија, мирна реинтеграција отцепљених области. По свему судећи, на крају се може закључити да је Грузијски сан оно што му и име каже — жеља да боља Грузија постане јава. Њихова политика, делује да је инспирисана првенствено националним обзирима. Време ће показати какав је пут пред овим древним народом и државом.