ДА ЛИ ЈЕ ТРАМП НЕПРИЈАТЕЉ ДЕМОКРАТИЈЕ И ЕВРОПЕ?

ИСХОДИШТА АМЕРИЧКИХ ИЗБОРА

Бројни аналитичари, стручњаци и новинари и код нас, и у иностранству оцењују да су и сам феномен Трамп, а још више његова поновна победа на америчким изборима, узрок „кризе демократије“, а да је посебно „опасно“ то што он „не воли“ Европу. Има ли истине у томе?

У само предвечерје писања овог текста, више америчких медија објавило је дуго ишчекивану вест да је сада већ одлазећа администрација Џозефа Бајдена одлучила да дозволи кијевском режиму да користи америчко оружје дугог домета за нападе на територију Русије. Ако се покаже као тачна, а то је врло могуће, оваква трагична одлука не би представљала никакво изненађење, него би била само логичан след догађаја, ако узмемо у обзир понашање америчких власти (дубоке државе) и приликом претходног ступања на власт Доналда Трампа. Иако су односи Вашингтона и Москве те 2016-2017, иако напети, били на много нижем нивоу сукобљавања нето што је то данас, америчка администрација је и тада покушавала да Трампу што више отежа успостављање партнерских односа са Москвом и спуштање тензија. Вашингтон се у „транзиционом периоду“, времену од Трампове победе на изборима до ступања на дужност, потрудио да повуче потезе који би изазвали реаговање Москве и зацементирале сукоб па су усвојене нове санкције и донета одлука о протеривању великог броја руских дипломата из САД. Мајкл Флин, будући Трампов саветник за националну безбедност је, због тога, контактирао тадашњег амбасадора Русије у Вашингтону Сергеја Кисљака са молбом да Русија на ове непријатељске потезе не одговара до инаугурације председника Трампа како се односи двеју земаља не би додатно погоршавали уз обећање да ће предстојећа администрација радити на њиховом релаксирању. Због овог, рекло би се, најнормалнијег потеза, Флин је већ у фебруару 2017. приморан да оде са функције.
Како су се односи Русије и САД по доласку Џозефа Бајдена на власт 2020. године само све дубље сурвавали, санкције и протеривање дипломата замењени су (могућом) одлуком о дозволи Кијеву да користи америчко оружје за нападе на руску територију ван зоне конфликта. Ако се ово заиста деси, питање је да ли ће Кремљ уопште моћи да услиши евентуалну молбу чланова предстојеће Трампове администрације да се уздржи од одговора на овај, можемо то слободно рећи, лудачки потез и да ли ће Трамп, уместо да ради на гашењу пожара у Украјини, морати да ради на гашењу неког много већег пожара и какве ће му уопште бити могућности за тако нешто. Сам Кремљ је на медијске најаве овакве одлуке реаговао сасвим очекивано – Путинов портпарол Дмитриј Песков је рекао да би то представљало „драматичну ескалацију сукоба“ и подсетио на ранија Путинова упозорења да би такви удари, ако би до њих дошло, значили да су „државе НАТО-а у рату са Русијом“. То, наравно, укључује и САД.

КРИЗА ДЕМОКРАТИЈЕ Вратимо се сад на једну од две главне теме овога текста – тврдњу о томе како Трамп представља кризу демократије у америчком друштву. Шта више доказује да је америчка демократија у дубокој кризи, али да њен узрок није Доналд Трамп, ако не ова одлука (у случају да се вест о њој покаже као истинита)? Трамп, који је однео недвосмислену и убедљиву победу на америчким председничким изборима, све време тврди да би сукоб у Украјини окончао у року од 24 до 48 сати и да би, ако већ не би успео да својом дипломатијом успостави мир, окончао безрезервну америчку подршку украјинским ратним напорима. Онда се појављује Бајденова администрација која насупрот јасно израженој вољи америчих бирача прво убрзава испоруку помоћи Кијеву инсистирајући на томе да спроведе своју вољу, а онда доноси овакву катастрофалну одлуку. Није ли овакав поступак флагрантно оличење „кризе демократије“?
Криза демократије у САД, коју приписују Трампу, заправо се манифестовала много пре његове победе на изборима и много пре него што је Трамп могао, будући да је само најјачи опозициони политичар, на било који конкретан начин да угрози функционисање америчке демократије. Није он могао да повлачи антидемократске потезе који би имали било какву снагу. То су могли само представници власти, њихове агенције, институције и медији. Што се медија тиче, подсетимо само да је чак и Трампу најближи „Фокс“ још од саме изборне ноћи 2020. године окренуо леђа тадашњем председнику и да је свом најутицајнијем новинару, човеку који је имао рекордну гледаност, Такеру Карлсону отказао сарадњу због, да се не лажемо, подршке Трампу и политици коју тај човек симболизује. Поред тога, извршна власт је очигледно злоупотребљавајући свој утицај на правосудни систем повела читав низ судских поступака против Трампа који због своје суштине имају јасне карактеристике политичког прогона. Истовремено, истраге и процеси за очигледна кривична дела за која је одговоран председников син Хантер Бајден су бивали претварани у фарсу најпре комичним споразумима о признању кривице који су оца и сина амнестирали од озбиљнијих кривичних дела, али и другим средствима. Врхунац је била крајње спорна замена кандидата Демократске странке за председника када је естаблишмент коначно схватио да Бајден такав какав јесте нема ни теоријску шансу да победи Трампа.
Морамо напоменути да оваква „криза демократије“ није спецификум САД него да се јасно уочава и у бројним другим земљама Колективног запада у којим се они који су проглашени за „непријатеље демократије“ прогоне крајње недемократским средствима као што су очигледно политички мотивисани судски процеси и друге „законске“ методе. Поменимо само судски прогон де факто лидера појединачно најјаче партије у Француској Марин ле Пен и чињеницу да том земљом захваљујући махинацијама тренутно владају политичке структуре које су доживеле потпуни дебакл на летошњим изборима. Подсетимо и на елиминацију Франсоа Фијона из председничке трке 2017. године када је био фаворит чак и у односу на Марин ле Пен јер је био „превише благонаклон“ према Путину и спреман да уважи руске безбедносне и националне интересе и када је из мађионичарског шешира извучен Емануел Макрон. Или прогон Алтернативе за Немачку чију забрану естаблишмент покушава да испослује упркос чињеници да та странка сваким изборним циклусом добија све већу подршку бирача. Или судски прогон Матеа Салвинија, актуелног потпредседника италијанске владе који је, попут Фијона, Ле Пенове и АфД-а наклоњен компромису с Путином (а противи се и сецесији Косова и Метохије). Све то нису „кризе демократије“, али као суза чиста победа једног кандидата који није по вољи олигархије – јесте.

АНТИЕВРОПЕЈСТВО Поред овога, Трампа оптужују и да „не воли“ Европу и да ће угрозити не само односе Вашингтона и Брисела, односно других европских престоница, него и да ће својим политикама, пре свега оним економским, довести у опасност просперитет, па и опстанак европских држава. Истина је, међутим, сасвим другачија. Оно што Трамп не воли у Европи и против чега се бори на Старом континенту је исто оно што не воли и против чега се бори и у својој земљи – дубока држава и амерички империјализам. Трамп је током свог првог мандата имао лош однос само са лидерима који на европском континенту заступају интересе дубоке државе, пре свега са онима у Немачкој (чувен је сукоб његовог амбасадора у Берлину Ричарда Гренела са тамошњим властима које су чак тражиле да се он прогласи персоном нон грата) и Француској. Са лидерима које карактерише суверенистичка политика попут мађарског премијера Виктора Орбана или словачких премијера Роберта Фица и Петера Пелегринија, па чак и пољским Матеушом Моравјецким Трамп уопште није имао лоше односе, напротив.
Такође, није Трампова администрација та која је Европску унију и њене државе довела на ивицу опстанка притискајући их да уводе сулуде санкције против Русије уништавајући њихову привреду и финансије. У крајњој линији, иако се Трамп жестоко противио изградњи гасовода Северни ток 2, није он тај који је наредио, или дозволио, како хоћете, терористички акт у којем је потпуно уништена инфраструктура за снабдевање Западне Европе руским енергентом. То је све учинио Вашингтон под вођством демократа и Џозефа Бајдена. У крајњој линији, иако се Трамп залаже за економски протекционизам није он, него Бајден усвојио Закон о смањењу инфлације у улагању у зелену енергију који је по својим ефектима погубан по европску привреду.
Чак и Трампове претње повлачењем из НАТО-а, захтеви за већим улагањима европских држава у одбрану и безбедност више се могу сматрати проевропским, него антиевропским потезима, иако се могу посматрати као „остављање Европе на цедилу спрам руске претње“. Ово је заправо једна антимперијалистичка политика, јер је НАТО више него заштитник Европе америчка полуга за контролу европског континента и брана његовом осамостаљивању и ослобађању од зависности у односу на САД. Једина јасна, кохерентна и ефикасна командна структура у НАТО-у је она америчка и све остале земље су потпуно зависне од воље Вашингтона. Стари сан о формирању заједничких и аутономних европских оружаних снага којим су темеље покушали да поставе још крајем осамдесетих година прошлог века Франсоа Митеран и Хелмут Кол до дана данашњег се није остварио управо због противљења Вашингтона, јер би тиме изгубио значајну полугу притиска на европске државе. Шта је више у интересу европских држава, да имају сопствене оружане снаге под сопственом командом, или да буду потчињени Вашингтону? Ако Трамп својим непријатељем сматра дубоку државу, она ће му непријатељ бити на ком год географском простору да се налази, било да је то сама територија САД, било да је то европски или неки и други континент.
И на крају, реч-две о нама. Воли ли нас Трамп, или не? Нема ту никакве љубави, или мржње. Трампова идеологија је, како је то, рекло би се исправно, проценио „српско-амерички“ економиста и професор Бранко Милановић, меркантилизам, односно, поједностављено речено, трговински национализам. Ако буде могао са нама да оствари односе који ће бити добри за америчке трговинске интересе, то ће бити добро и за међусобне односе. То се видело и у оном Вашингтонском споразуму чија се суштина сводила на економију и трговину, а не толико на решавање проблема на релацији Београд-косовски Албанци. Такође, треба имати у виду и чињеницу да његов главни симбол на овим просторима, Ричард Гренел, није само „српски пријатељ“, како се најчешће не баш без разлога о њему говори. Не треба заборавити да је он пријатељ и Хашима Тачија. Али кључна разлика између њега и осталих је у томе што су представници других америчких администрација били пријатељи само косовских Албанаца, а он је, ето, и наш. Трећа ствар је његов лични однос са председником Александром Вучићем који има потенцијал да буде добар и на личном нивоу, а Трамп је врло личан. Вучић је по свом карактеру и политици много ближи Трамповим доказаним пријатељима Фицу и Орбану, него Шолцу, или Макрону. Да постоји велики потенцијал доказује и чињеница да су ова два лидера врло брзо по победи Трампа на изборима обавили и први разговор. Промена долази, само је питање којег ће обима бити, а то у великој мери зависи и од тога колико ћемо умети да искористимо капитал који нам доноси то што смо у свету препознати као „ватрени трамписти“.