ЦРНОГОРСКИ ЈЕЗИЧКИ ПАРАДОКС: КОНТИНУИТЕТ СА ОКУПАТОРИМА

Преименовање српског језика у Црној Гори вршили су окупатори из Беча и Рима. Кад се помирило с признањем Косова, што се не би признао и тзв. Црногорски језик?

Није тачно да имена језикā у службеној или другој употреби у државама одређују политичари, како то упорно тврде представници појединих политичких групација у Црној Гори. Не чине то ни лингвисти. (Мада овдје, рекло би се, и једни и други не одустају од те амбиције). Имена језикā настала су по именима народā који су их стварали, а службени језици су, по природи ствари, књижевни (стандардни) језици бројчано доминантних народа у својим државама: француски у Француској, њемачки у Њемачкој, грчки у Грчкој, српски у Србији, итд. У државама у којима постоји двојезичје или вишејезичје: службени језици су, такође, они које у њима користе доминантни народи и нијесу их именовали политичари, него су у њиховим највишим правним актима (уставима) само констатована њихови називи. Ни у једној држави ЕУ(„Црногорском сну“) језици нијесу именовани по именима држава (у Великој Британији, језик се не зове ни британски ни британско-ирски, него енглески), нити је у тим државама било ком народу промијењено име језика, нити, изузимајући Украјину и Бјелорусију, такав примјер, постоји у Европи, осим на Балкану – у Црној Гори и Босни и Херцеговини.
Политика је, несумњиво, стајала иза именовања службених језика у бившим државама: Краљевини СХС и ФНР Југославији, заправо истој држави која се, са промјенама друштвених уређења, неколико пута различито именовала, па је различито именован и њен службени језик. Та (пре)именовања (у Краљевини СХС, по Уставу из 1920: српско-хрватско-словеначки, а у ФНР Југославији, Новосадским договором, из 1954: српско-хрватски, односно хрватско-српски), вршена су уз општу сагласност интелектуалних и политичких елита народā који су се удруживали у заједничку државу (и који су се, деценијама прије тога, служили истим књижевним језиком), па су била и нужна и оправдана, јер су тежила добру, чак и највишем добру – обједињавању тих, по много чему хетерогених народа, у новоствореној држави. (Да ли су била и сасвим праведна, друго је питање.)
Међутим, у случају овдашњег (црногорског) политичког именовања, заправо преименовања историјског српског језика (насупрот вољи више од двије трећине његових говорника) у тзв. црногорски језик (име без икакве културно-историјске подлоге и позадине, први пут поменуто од стране италијанског окупатора, 1941. године), и његово проглашење службеним језиком у држави, ради се о супротном – о раздвајању, о расколу, о смутњи и завади по свему јединственог народа, дакле – о највишем злу!
Политичари, боље рећи представници говорника два или више језикā приближно распрострањених у некој новоствореној држави, могу у спорним ситуацијама, и уз сагласност свих страна, одлучити који ће се од њих узети за службени, али то су ријетки случајеви. У том смислу, наводи се примјер САД, у којима се својевремено гласало хоће ли се као службени прихватити енглески или њемачки језик. Додуше, нема доказа да се то и десило. Највјероватније и није, али и ако је, то се не може узети као правило и аргумент којим би се доказивала теза да политичари одређују службене језике и њихова имена, и, што је посебно важно – то није упоредиво са црногорским случајем, јер се овдје није опредјељивало између два народна језика, српског и албанског (шиптарског), на примјер, него између два имена истог језика, при чему је једно политичка новотарија, наметнута од једне политичке групације, а друго – народно, историјско име језика којим се на овом простору одувијек говорило и који се тим својим именом одувијек звао.
Историја, разумије се, памти многе случајеве насиља над именом српског језика, забрањивање или мијењање његовог имена, посебно на просторима који су вјековима били у саставу Аустрије и Аустро-Угарске царевине (Војводини, Славонији, Далмацији, касније и Босни и Херцеговини, гдје су одлукама Бењамина Калаја српски језик и српска ћирилица, преименовани у босански језик и босанчицу). Аустро-Угари су слично покушали и у Црној Гори, 1916 (забранили су ћирилицу у школама, а предмет српски језик преименовали у „наставни језик“), па Италијани, 1941, који су први покушали да српски преименују у тзв. црногорски језик – lingua Мontenegrina.
Те ствари, дакле, радили су, а раде и данас, окупатори и хегемонисти над језицима окупираних и колонизованих народа, или пак, предвиђених за неки облик колонизације (директне или индиректне), увијек са истим циљем – да те народе учине непостојећим, тј. да преко лингвоцида изврше над њима геноцид.

ВАРЉИВО ЈЕЗИЧКО ПОМИРЕЊЕ Никада у историји, макар што се тиче Европе и њених држава и народа, није се десило оно што се, прије двије деценије, десило у Црној Гори – да изабрани представници неког народа у својој слободној држави преименују свој језик по програму својих некадашњих окупатора и да више од половине свог народа, мијењајући му име језика, и развлашћујући га од његовог културног насљеђа, учине непостојећим!
Иза тог парадокса несумњиво (то, додуше, нико и не скрива) стоји иста она хегемонистичка и окупаторска амбиција из 1916, односно 1941. године, која се не задовољава издвајањем Црне Горе из државне заједнице са Србијом, чак ни њеним уласком у Сјеверноатлантски војни савез. Напротив, она хоће Црну Гору ослобођену од њеног српског културно- историјског и духовног бремена, а то се најлакше постиже његовом преидентификацијом, односно преименовањем српског језика на коме је тај баласт и настао. Само таква, еманципована (тј. расрбљена, како се то популистички каже) Црна Гора може се трајно запосјести и интегрисати у евроатлантски цивилизацијски простор. За почетак – довољно је макар пола ње учинити таквом, онај други дио биће лако самљевен у евроатлантском глобалистичком млину, након њеног формалног укључења у ЕУ. Колико треба бити наиван па вјеровати да ће тај преостали (српски) паројак бити у стању да сачува свој идентитет, изложен свим могућим притисцима (економским, културним, политичко-идеолошким, конфесионалним, језичким), када се Црна Гора, без Србије и српског језика, нађе у евроунијатској империји, у којој ће тзв. црногорски бити и формално уважен као један од њених службених језика? Сада сведочимо и фактичком признању о његовом пуном легитимитету и звању, садржаном у губитничком предлогу (о „поравнању“), да се измјеном Устава „српски језик изједначи са црногорским“, понуђеном, ових дана, од неколико самозваних заступника имена српског језика у српско-црногорској идентитетској парници. То је, у ствари, предлог (и пристанак) да се тзв. црногорски језик изједначи са српским и тако учини равноправним власником цјелокупног културног насљеђа створеног у Црној Гори на српском језику. Ко има право на такву понуду, у име кога? Његоша? Љубише? Марка Миљанова? И по основу чега, ако је прва књига са међународном идентификацијом цнр. у каталошком систему Националне библиотеке „Ђурађ Црнојевић“ (осим оних којима је та ознака уписана ретроактивно, разумије се), штампана 2018. године?
Чудно је с којом су лакоћом, и претенциозношћу, страначки лидери дали себи за право да одлучују о имену службеног језика и да „изједначују“ српски са тзв. црногорским језиком. У ствари, да једну насилну, дискриминаторску и расколничку одредбу из постојећег Устава, признају и оснаже новом – о два наводно равноправна службена језика, и тако прихвате и признају као своју, расколничку концепцију Мила Ђукановића о подјели Црне Горе на два међусобно сукобљена народа.
Знам, унапријед, њихове разлоге и оправдања: тзв. црногорски језик је реалност, добио је међународни кõд од Вашингтонске библиотеке, више од трећине становништва тако именује свој матерњи језик, супротна страна неће да прихвати никакву измјену уставне одредбе о језику… Свакако, стоје ти разлози, али што их прије двадесет година не предочише нама, незнавеним никшићким професорима, па да и ми мало размислимо и не останемо завазда изван реалности (Зар није била реалност аустријска окупација 1916, и забрана ћирилице у школама, па неки не хтјеше у њој остати ни по цијену живота?). То што су заговорници тзв. црногорског језика једва искамчили ту вашингтонску признаницу и што одређен број становника тако именује свој језик, није језичка реалност него политичка и наметнута, и то што је неко прихватио и признао као језичку, не обавезује и мене да то чиним. Али, ако се жели на неки начин уважити та реалност, зашто се не би потражила нека обједињујућа формулација, која би упућивала на заједништво и уважила чињеницу да се ради о истом, заједничком нам језику, који се не може подијелити, колико год се ми међусобно дијелили? Рецимо: срски језик који се у Црној Гори зове и црноорски, или пак: црноорски срски језик (без оне реметилачке цртице из постојећег назива наставног предмета) и тсл.? Они у чијој „реалности“ је српски језик и даље само „вербални деликт“ једнако би били против оваквих и сличних варијанти као што су и против предложене о „два равноправна језика“. Зашто се онда нуди, с којим циљем, понижавајуће признање и једначење са том расколничком, дијаболичном свијешћу, која је више зла нанијела Црној Гори него Сулејман-пашин поход и његових „девет крвавих дана“ 1877. године? (Тада су Црногорци и Херцеговци херојски изгинули, али се, макар, нијесу подијелили на два међусобно сукобљена народа.)
Зар се и тиме морао платити пут у Европску унију? И, ко ће му га сад знати, да се и резултати недавно обављеног пописа становништва нијесу како, сами од себе, ускладили (као наручени, што би се у народу рекло) са тим предлогом? Па је проценат говорника српског остао углавном непромијењен у односу на попис из 2011. године (да им не би порасле амбиције преко границе дозвољеног), а говорника тзв. црногорског се смањио – тек толико да би се и они опоменули, да „мало смање доживљај“.
(Најлакше је, разумије се, изабрати расколнички пут, свако на своју страну, али је и најскупље.)
Уосталом, кад се могло помирити с признањем Косова, што се не би признао и црногорски језик? Па с њим, под руку, другарски, „раме уз раме“ – право у Европску унију.
Иде Миле Лајковачком пругом, иде Миле са још једним другом… Ој, хај!
Док тамо негдје, какав зловољан вратар не дрекне: „Црногорски напријед, српски – стој!”

Један коментар

  1. Очигледно је да се жели сломити кичма српском народу баш преко ћирилице и прекинути историски код српског интегралног народа. Иако Коминтерна више не постоји, њени бив. следбеници, сад већ и преко унука, желе заташкати своје учешће у разбијању народа чији су најистакнутији пртставници: Митрополити, песници и државници, од П.П. Петровића Његоша до Књ. Николе, чак више него они из средишња Србије, дали свој допринос великом српском национу. Највише се србовало и српству стремило баш у Ц. Гори и то искључиво на ћирилици! Врхунац ЛУДИЛА је штампање Његошевог”РУКОПИСА” на латиници.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *