ЧЕКАЈУЋИ СУТОН

Нико не може да оптужи нашу власт да није хиперактивна, или да спутава евроатлантске интересе на било ком сегменту. Резултати су ту: домаћи сектор привреде сасвим је онемоћао, финансијски систем је готово сав у рукама евроатлантског капитала, незапосленост расте, а конкурентност привреде монотоно тежи дну. Ресурси невиђеном лакоћом прелазе у власништво субјеката из Империје, а државна територија је једним делом већ раскомадана“.
Да ли су наведени редови „исечак“ неког скорашњег осврта критичара владајућег режима, а поводом актуелних прилика у земљи? И да ли је потврђена или оспорена њихова актуелност наставком образложења критике из истог извора, коју даље наводимо као пример убојите „поште“ упућене на домаћу „евроатлантистичку“ адресу? У наставку се наиме каже: „Нећете веровати, али потребно је много домишљатости и енергије домаће ‘елите’ (уображених, упорних и бескрупулозних ‘талената’, подигнутих са моралног дна на врхове власти), као и знатна пропагандна (некад и војна), подршка из иностранства, да би се од једне државе направила банана-република. Део планираних активности већ је обављен, а мапу целог пута има у глави (био у власти или у опозицији), сваки активиста који држи до себе и евроатлантских вредности.“
Уклонимо ли условне, разумљивим опрезом мотивисане недоумице, сазнајемо: наведени цитати део су „прастарог“ критичког текста, који је у Печату штампан далеке 2010. године, а из пера угледног економисте, и универзитетског професора Данијела Цвјетићанина. Владајућа друштвена и политичка „конфигурација“ тада је подразумевала – власт држе демократе (ДС), председник је Борис Тадић, а „успеси“ у приватизацији и распродаји националних ресурса надахнули су идеју да се овај поредак именује као „власт жутог картела“!
У професоровом тексту који сада поново објављујемо у нашој редовној аларм за буђење – рубрици „Из Архиве Печата“ каже се: „Бренд Србије могло би да постане лице под фантомком, са шајкачом на глави и српским знамењима на шајкачи. Уосталом, такве слике Србије евроатлантски активисти најрадије и показују својим западним покровитељима, знајући да они (руку на срце) те врсте „младих демократија“ највише цене и штите. Зар примери Косова, Црне Горе, БиХ, Бугарске или Турске не говоре у прилог овој тези?“
Свака сличност (ако је има) с нашим временом, ненамерна је, тј. случајна, и како се то каже: зловоља може бити само у уму тумача! Да ли је баш тако? Ако наш аутор није сачинио слику унеколико важећу и за овај историјски тренутак, да ли то значи да су евроатлантисти у савременој Србији у узмицању? С умањеним утицајем на друштвене прилике и стратешке правце развоја? Шта из поменутих процена привредних, друштвених, политичких, а у ширем смислу и културних факата наше стварности више не постоји, или не доминира у обличју представљеном професоровом тамном фреском с краја прве деценије овог века? Јесмо ли сведоци готово свакодневних јасних потврда чврсте опредељености наших политичких лидера да са европског, што значи и „евроатлантистичког“, пута земља неће скренути?
Да ли се са искуством и сазнањима која су усвојена у међувремену, током деценије и по протекле од објављивања цитираних закључака, јасније разумеју забринутост, поруке и алузије Данијела Цвјетићанина? Он више није међу нама, али његова бритка аналитичка реч добацује до нашег доба, а намученој, осиромашеној и униженој Србији указује на могуће сналажење у координатама које је он успоставио.
Ко данас заиста влада Србијом? У чијим су рукама њени ресурси и капитал? Да ли је српска привреда сада конкурентна, а државна територија Србије целовита? Одговори на ова питања такви су да се њима – како би Цвјетићанин рекао – „монотоно тежи дну“!
У околностима садашње драматичне друштвене и политичке неизвесности, међу питањима која нас, као најактуелнија, заокупљају јесте и ово: Како се уопште могло догодити да се протекли мучни и забрињавајући понедељак у Скупштини Србије, са све тучом и сукобима представника власти и опозиције, детаљно и унапред најави на сајтовима и популарним подкастима на Ју-тјубу? Те најаве о појединостима (тада сутрашњег) игроказа у Скупштини Србије, како се испоставило – прецизне, биле су дате под духовитим насловом:„Шта је било сутра“.
Да ли је пуки „вишак маште“ констатација да у нашој земљи заправо букти рат супротстављених глобалних интереса, и да је та битка „режирана“ деловањем најмоћнијих обавештајних агенција данашњег света?
Ако је било потребно да протекну силне године, па да стварност потврди да је Цвјетићанин „ономад“ говорио, односно писао разложно, добронамерно и на општу ползу, хоће ли се до истине о најновијим политичким догађајима, до сазнања о позадини и мотивима ових драматичних скупштинских, институционалних, па и уличних збивања, стизати са историјским закашњењем? Према обичајима поштованим као и најчешће до сада, сазнањима усвајаним по матрици: „Минервина сова лети у сутон“! Што – речено језиком који није алегоријски значи: Догађаје разумемо тек са временске дистанце, онда када се они заврше. И када не можемо да утичемо на околности, мењајући их!
Дакле, хоћемо ли тек у некаквој будућности сазнати шта се стварно у највишем представничком дому законодавне власти у земљи одигравало, и према чијем сценарију? И тек тада сазнато тумачити с непоколебљивошћу с којом данас, већински сагласни, потврдно климамо главом читајући речи покојног професора, узнемиреног трагичном ситуацијом његове земље, окупиране од „бескрупулозних активиста који држе до себе и евроатлантских вредности“?
На какав закључак нас упућују делови агенцијских извештаја о скупштинском скандалозном понедељку о којем су известили и страни медији?„Упркос ометању опозиције, председница Скупштине Ана Брнабић наставила је седницу. Прешла је све тачке дневног реда и питала да ли се неко јавља за реч. Пошто се нико није јављао за реч, Брнабићева је закључила расправу о предлогу закона о буџету и другим тачкама дневног реда у појединостима и начелу“.
Како је могуће да се једна опозициона парламентарна странка истог дана огласи званичним саопштењем у којем се између осталог каже: „Скупштина обесмишљена системом… гласачке машине, која не допушта смислену расправу о стварима о којима нормална скупштина треба да расправља, а данашњој тучи претходило је усвајање срамотног дневног реда о обједињавању скоро 70 тачака у јединствену расправу. Све је то урађено да би се максимално ограничило време расправе о додатним огромним задуживањима земље, о гурању Србије у неоколонијално ропство ‘зелене агенде’, о даљој тихој окупацији Србије од стране ЕУ“.
Јесу ли ови редови истинити, или су злонамерно и тенденциозно „конструисани“?
У склопу ових питања можда је најважније – хоћемо ли чекати митски тренутак мудрог „совиног лета“ – поменути историјски сутон, па да учинимо да се раздани нашим увидима у инжењеринг којем смо подвргнути сви ми, наш живот, наш народ и држава? У том броју (објеката инжењеринга) дакако видимо и нашу власт и нашу опозицију!