БОРБА ЗА ЧАЈНИЧКО ЈЕВАНЂЕЉЕ

Мр Анђелина Ошап – Гаћановић (2.део)

У савременој БиХ на делу је груба отимачина српских средњовековних симбола, а иде се дотле да се и црквишта која су и данас у власништву СПЦ неретко називају хиџама босанским

Саговорница „Печата“ мр Анђелина Ошап Гаћановић, представница Републике Српске у Комисији за очување националних споменика у БиХ је, пре одговора на неколико наших питања, појаснила како изгледа настојање модерних Бошњака да се Србима одузме оно што им припада.
„Рецимо, сваки помен назива Бошњак у историјским изворима повезују са етничком одредницом иако она то наравно није. Средњовјековни Бошњак (географска одредница) је Србин, док модерни Бошњак није. Но то му не даје право да културно присваја добра средњовјековних Срба Бошњака. У симболима хришћанства који се налазе на мраморовима квазинаучници налазе неке оде животу, слике свакодневице, итд, а онда утемељују причу да се ту ради о тобожњим богумилским, то јест јеретичким приказима. Црквишта која се и данас налазе у власништву СПЦ неријетко називају хиџама босанским. Већ сам поменула да полууставно писмо које је краљ Стефан Твртко I Kотроманић донио са двора Немањића и посебно га раширио у Босни а касније и у Хуму, називају „босанском ћирилицом“, а утемељују је на ненаучном становишту Павла Анђелића, иначе археолога Земаљског музеја – не лингвисте или палеографа. Шта даље коментарисати кад српски језик средњег вијека називају босанским, а писана јеванђеља такође босанским? Лаж сервирају свом народу. Циљ је јасан, зато им је и смислен. Утемељење нове „босанске“ нације на културном апроприсању српске културе, макар да је и лажно, потребно је таквом Бошњаку који је изгубљен, јер не зна да ли би био Ел-Фатихов или Твртков, истакла је саговорница „Печата“, па наставила:
„У последње сте вријеме такође могли видјети случај када је Сарајево жељело поставити споменик Стефану Твртку I Котроманићу. Сарајевска политика покушала је владара окруњеног немањићком круном приказати као „босанског краља“ са чије је статуе поскидала одбојне им крстове и хришћанска обиљежја, а посебно обрисала његову титулу „краља Србљем“. Још је идентитетски апсурдније што су у наводног Твртка ставили у позу с приказа са стећака са гробља Храбрена – Милорадовића, херцеговачке властелинске господе, ктитора православних цркава и манастира у Херцеговини, од којих је, наравно, најзначајнији манастир Житомислић. Овај стећак из средњовјековног Хума/Херцеговине, а не из Босне, старији је око 200 година од Твртка. Наравно, непознавање основних симбола и учења хришћанства Бошњаке доводи у ситуацију да вјерују оваквим будалаштинама које јасно креира њихова идентитетска политика: „Дај да имамо краља, па макар био и српски.“
Да напоменемо да продуковање и популаризовање квазинаука са овим теоријама, није нимало случајно, а на то је указао случај Чајничког јеванђеља, који је сам по себи једна врло интересантна прича о томе како Бошњаци утемељују постојање некакве босанске државе на постојању средњовјековних симбола које присвајају од Срба, од којих је најзначајнији тзв. босански средњовјековни језик. Они свјесно обмањују своју јавност. Не знам како планирају да јој објасне да се ради о српском православном рукопису написаном у зачалима српског православног литургијског обрасца, и исписаном српском руком, српском средњовјековном редакцијом српске ћирилице.

Велика се борба водила за Чајничко јеванђеље. И Ви сте, као званично лице Републике Српске, у тој борби учествовали. Можете ли нам рећи нешто о томе?
Што се тиче Чајничког јеванђеља, прича о томе би требала да заслужи цијели један посебан интервју. Она сеже још у 2007. годину када је ово добро заједно са Српском православном црквом Успења Пресвете Богородице у Чајничу проглашено националним спомеником. Дакле, непокретно добро је сама та црква и сва покретна добра која се чувају у њој. Ова црква посебно је позната по чудотворној икони мајке Богородице, Чајничкој Красници. Међутим, у центар пажње је дошла по јеванђељу које се чува у храму, а иначе је најстарији и једини рукопис сачуван на тлу данашње БиХ. У образложењу Одлуке о проглашењу из 2007. године дате су чињенице из научних извора, до сада непобијених докторских радова научника Петра Момировића и Вере Јерковић, који су потврдили да се ради о српском православном четворојеванђељу, које припада српској средњовјековној редакцији.
Међутим, онда је из једне сарајевске невладине организације која се бави идентитетским инжењерингом бошњачког народа, покренут, а спроведен кроз Комисију, преко породичних, родбинских и пријатељских веза тадашњих бошњачких представника у Комисији, незаконити поступак поновног проглашења. То се десило 2013. године, и био је то поступак којим се само ово добро издваја и штити посебном одлуком. Иако је добро већ уживало статус националног споменика поново се проглашава националним спомеником под изговором да се чува у лошим условима. Подносилац петиције је члан уже породице особе која се ангажује на уговор о дјелу, а која опет ради у поменутом идентитетском удружењу и приватно се дружи са члановима породице која се протежира и у удружењу, и у Комисији.
Иако би по Пословнику Комисије овакве петиције требало одмах одбацити, инсистирање бошњачких чланова и сарадника на проглашавању издвојеног добра и доношењу посебне одлуке само за Чајничко јеванђеље објашњено је тобожњом бригом за начин на који се чува. Реализовано је кроз додјељивање уговора о делу израде елабората за Чајничко јеванђеље, и то рођачко-пријатељском лицу које ни вокацијом, ни екпертизом није квалификовано за тај посао, а без прибављања сагласности чланова Комисије за додјелу овог Уговора. Некомпетентно лице није извршило обавезни увид у добро, није прибавило обавезан став власника, то јест није ни контактирало Српску православну цркву, али јесте прибавило мишљење већ поменуте невладине организације која им је исходиште за квазинаучне идентитетске ставове.
Шта се дешавало даље у покушају да нам се отме драгоцени средњовековни рукопис? На шта су отимачи били спремни?
Треба поновити: није било никакве процедуре прописане актима о изради Одлука Комисије. Новом одлуком није се уопште бавило „условима чувања“, већ је промјењена идентитетска суштина овог рукописа у образложењу Одлуке, гдје је, без позивања на релевантни научни извор, јеванђеље описано као јеретички рукопис „босанске провенијенције“. Суптилно је, уз коришћење измишљеним изворима, наведено да је Српска православна црква преписала дијелове текста преко постојећег јеретичког, и претворила га у литургијски образац за Српску православну цркву. У одлуци се велича „научница лингвиста“ ( која уопште није научница), која је, наводно, помно изучавала Чајничко јеванђеље, и која је, после свега, идеолошко-идентитетски „закључила“ да је оно босанско.
На сједници на којој је одржано усвајање ове одлуке 2013. године тадашњи српски члан Комисије је дао седам замјерки и примједби које се тичу образложења и тражио да се одлука измјени, што је ушло и у записник, и констатовано је да се одлука мора измјенити у складу са науком и вратити у описе из 2007. године. Но, удружени сарадници и запосленици Комисије у Службеном гласнику БиХ, не објављују усвојену верзију са исправкама, него ову првобитно припремљену, идеолошко-идентитетску верзију одлуке. Па мом откривању ових превара, и покушају 2022. године да стручно измијенимо ову Одлуку, настаје паника у редовима свих учесника незаконитих и закулисних поступака, јер се откривају и закулисни и незаконити поступци координисани са невладиним идеолошким удружењем за фабрикацију бошњаштва. Јасно је – ако је језик Чајничког јеванђеља српски, онда се наводном босанском средњовековном језику, наводно утврђеном овим рукописом, уклања камен темељац постојања.
Долази до удруженог подухвата „сарајевске науке“ која је у овоме учествовала, оне њихове идеолошко-идентитетске организације, као и запослених у Комисији да се Српска православна црква прогласи крадљивцем овога добра, који га је тобож украо од „свих грађана и грађанки Босне и Херцеговине“, напада се на Митрополита Хризостома, Предсједника Републике Српске, шаље се полиција да претура по цркви, а све да се пажња одвуче са стварних отимача и учесника незаконитих радњи.

Какав је био српски одговор?
Одговор српске науке, институција Републике Српске и Српске православне цркве, али и мој, као представника из Републике Српске у овој институцији, био је координисан, а завршио се научном одбраном истине на међународном скупу на коме су најпознатији слависти из свијета и региона утврдили ово добро Српске и наше Православне цркве написано на српској језичкој средњовјековној редакцији. Такође, извршено је рендгенско снимање сваке странице како би се доказало да се ради о изворном рукопису, а не о некаквом преписиваном рукопису, како је тврдила друга страна. Иако суочени са свим овим истинама, бошњачки чланови Комисије из Федерације и даље одбијају да одлуку из 2013. ставе ван снаге чиме је јасно показано да Комисија више није стручна институција, а још је мање институција у којој Срби штите своје споменике. Она је постала мјесто на којем се врши најстрашније угрожавање културних добара и идентитета Срба.
Шта је епилог ове, да тако кажемо, епске борбе за Истину?
Ово, у исти мах, значи да се случај Чајничког јеванђеља није завршио – они који су лажно оптужили СПЦ, и узбуњивали јавност, одговор ће добити преко правних механизама, будући да је Тужилаштво надлежно за пријављени случај донијело наредбу о одбацивању тужбе друге стране, јер није доказано постојање намјере извршења кривичног дјела. Не може власник добра, у овом случају СПЦ, сам од себе украсти своје добро. А Комисија пред собом у скорој будућности има прилику да докаже да је стручна институција или да потпуно ризикује свој даљњи рад, па и опстанак.
Док се ова одлука из 2013. г. не стави ван снаге, тешко да ће се моћи даље напредовати у било каквом раду Комисије, који је тренутно доведен под знак питања. Комисија сама крши одредбе Анекса 8, и Устава, па као таква неће моћи опстати. Српска православна црква власник је највећег броја покретних добара која се налазе у Босни и Херцеговини и сасвим је природно да више нема повјерења у институцију и у добре намјере ових назови „научника“ и „заштитара“.
Кажем, случај није готов јер ће добити и судски епилог, а ако се Одлука не укине стручним радом чланова Комисије у краћем наредном периоду, онда ће се правним механизмима то постићи, но на штету Комисије.
Редовно улазите у полемике са бошњачким фалсификаторима прошлости. Чиме они правдају своје понашање, које грубо кривотвори чињенице, а које би да прогласе мером и провером истине о Босни и Херцеговини?
Понашање ових фалсификатора, нажалост, није више спорадични инцидент, него је постало правило. Понашање оправдава циљ и једино се иде у правцу тог циља. Циљ се зове унитарна Босна и Херцеговина, једнонационална Босна и Херцеговина, заједничко босанскохерцеговачко насљеђе, неутрализација српске, па и хрватске културе, неутрализација и брисање српског карактера појединих споменика и врло јасно присвајање, а кроз наратив о стварању финих и добрих односа, грађанских вриједности и цивилизованог разговора, одустајање од идентитета који је некима увредљив.
Наука из Сарајева по овој теми заиста је јако танка и неутемељена, она плута у непознавању хришћанских вриједности, и сваки научник из Републике Српске и из Србије, врло лако може да је распрши. Међутим, она се таква ставила на располагање идеолошко-идентитетским политичким лидерима Бошњака. Кривотворење чињеница не спроводи се толико научно него кроз административне механизме и кроз медијску помпу. Таква наука опет покушава „лепршаво“ да прескочи чињенице које јој не одговарају, и то прескакање обавља кад утврђује своје хипотезе и доводи их до закључка о оригиналној босанској нацији. Такви радови, који би да прећуте српске темеље средњовековне Босне и Херцеговине, одликују се крајњом неаргументованошћу и непознавањем хришћанства, те се у њима понекад могу пронаћи и смијешни закључци. Но ово је двадесет година лагано и лежерно спровођено, док није реаговала српска наука кроз потписивање петиције за заштиту средњовјековних симбола од крађе и отимачине идентитета, што се десило у јануару 2023. године. Ова петиција наишла је на велики отпор бошњачких политичких научних и интелектуалних елита, на нападе и унижавања, што симптоматично показује панику и страх у бошњачким редовима, јер ће се радом српске науке врло брзо све ове неправилности изнети на свјетло дана и распршити.
Какво је, после свега, Ваше искуство у борби за истину, с обзиром да сте често и Ви изложени нападима друге стране?
Као члан Комисије у заједничкој институцији која се бави насљеђем, јасно је да ја инсистирам на доследној примјени СЛОВА Анекса, од процедуралних ствари, до ових идентитетских, па није чудо да сам им честа мета напада. Но, наравно да свима треба бити јасно да Срби неће усвајати одлуке у којима су њихова права из анекса 8 и Устава прекршена, и у којима се српски сликари називају босанскохерцеговачким сликарима, у којима се мраморја називају босанским феноменом, у којима се српска ћирилица назива босанчицом, усташки доглавници и пресуђени злочинци проглашавају националним херојима, српске задужбине отоманским насљеђем, а српске православне божанствене књиге јеретичким списима! Док се Комисија не врати у оквире Анекса 8 Дејтонског споразума, и док у својим одлукама не буде давала образложења чињеница онако како су научно потврђене, неће бити напретка у раду ове институције. Такође, док се у њој не запосле припадници народа који живе у БиХ онако како је Дејтонским споразумом предвиђено, Комисија ће и даље дјеловати као неки институт споменика једног народа, који покушава да изгради идентитет заснован на наративу о улози жртве и сличном. Република Српска као потписница Дејтонског споразума, једна је од оснивача ове институције, а њени грађани плаћају трећину буџета ове институције, па и плате запослених, тако да се институција не може користити за чињење штете српском народу, Српској православној цркви и Републици Српској.