БИЛО ЈЕ И ПЛЕСА, БАРОКНОГ И ШПАНСКОГ

ФЕСТИВАЛ ЧЕМБАЛА 2024.

Међународни фестивал Чембало жива уметност – Ars vivendi clavicembalum у Београду одржан од 4-14. новембра, а слушали смо и гледали занимљиву концепцију и вредан резултат

И ове године се Културни центар Београда потрудио да организује на што вишем нивоу међународни фестивал Чембало жива уметност – Ars vivendi clavicembalum од 4-14. новембра. Улаз је био слободан, а програми шаролики, уз подршку, као и увек, наших градитеља чембала породице Бјелановић. Ове године је било и плеса, барокног и шпанског, прилог савременој мултимедијалности. Чембалисткиња Даница Бурић је организовала радионицу барокног плеса за све заинтересоване, како би се представили у Атријуму Народног музеја 13. новембра на концерту Звук покрета. Јована Топалов и Даница Бурић су наизменично изводиле изабране композиције барокних аутора, да би прво Даница соло, а затим на крају и сви извођачи, укључујући и Јовану Топалов, заплесали на Контрадансу и Буре анонимног аутора. Провукао се, ничим изазван, танго савременог Ернеста Назарета, вероватно да би се приказала уметност дечјег плесачког пара, који су били изванредни. Занимљива концепција и креативан резултат.
Још једним плесним спектаклом фестивал је затворен на сцени Петар Краљ Атељеа 212. Назив концерта 7 сунаца и 7 луна – музичка парабола о животу Доменика Скарлатија употребио је назив чаробне књиге Жозе Сарамага, у којој се не ради о Скарлатију, који се помиње у неколико пасуса, у пролазу, него о градњи монументалног манастирског комплекса у Мафри и сновима једног свештеника да направи летећу машину, да полети. У оригиналу књига носи наслов Memorial do convento (сећање на манастир) а главни ликови су Балтазар и Блимунда. Зашто је концерт посвећен Скарлатију насловљен по књизи, мистерија је, јер се акценат целог, мало предугог спектакла базирао на фламенку (играла Ојдана Радовић, гитару одлично свирао Емелијан Галушко). Измишљени монолог Скарлатија читао је веома озбиљно глумац Иван Николић, а либрето и режију потписала је чембалисткиња Софија Перовић, која је помало и свирала Скарлатијеве сонате. Помало је кључна реч. Штета, јер је то био одличан инструмент Бјелановић, а Софија Перовић талентована чембалисткиња. На крају овог покушаја илустрације музике, у коме је чембало имало најмању улогу, остаје нам да узмемо Сарамагову књигу у руке, поново пређемо просањани пут једног краља који је обећао манастир, једног свештеника који је желео да лети и љубавног пара који га је следио на том путу. Скарлатија озбиљније проучити, јер је то феномен како народна музика утиче на уметничку (народ ствара а композитор записује), свирати и уживати. И наравно, много вежбати, јер Скарлати је поставио основе чембалског виртуозитета.
Комбинација чембала и пијанофортеа 4.новембра у Галерији САНУ (Бојана Димковић и Душан Тороман) претекла је од прошле године, кад концерт није реализован због техничким проблема. Истог дана у истом простору изведен је барокни колаж ансамбла Примавера (сопран Александра Лојаница, виолинисткиња Вера Илић, флаутисти Ребека Вучетић и Александар Јован Крстић и чембалисткиња Емилија Миодраг). У истом простору 7.новембра чембалисткиња Светлана Стојановић Кутлача свирала је француске ауторе (Хармонија разума и природе), а иза ње наступио је ансамбл Парнас коме је она оснивач и ментор. У Гварнеријусу је 8. новембра одржана промоција књиге Смиљке Исаковић и Ивице Петковића Неуморни бас – основи реализације континуа за инструменте са диркама, у издању куће Орион Арт. Осим аутора учествовали су и виолинисткиња Мина Менделсон, флаутиста Љубомир Димитријевић и модераторка Александра Паладин.
Београд је добио још једно чембало, и то на Факултету музичке уметности у Београду. Дирљивој причи о оставштини Иванке Симоновић Секви коју је сервирао Милан Поповић 12. новембра у Италијанском институту претходи тужна прича о мобирању наше чембалисткиње која је једина у то време, шездесетих година прошлог века, имала диплому чембала и којој није дозвољено да предаје чембало на ФМУ. Имала је све, званични документ о дипломирању, имала је чембало, као и огромно знање о барокној музици које није имала коме да пренесе. Док су несвршени студенти харали тадашњом Музичком академијом, Иванка Секви је скромно и ненаметљиво спремала чембалске реситале, који су били ретки али зато драгоцени. О њеном великом познавању барокне музике лично сведочим, јер сам са њом имала неколико сусрета (после добијања моје званичне дипломе чембала, поред њене тада једине у Југославији)у којима је доминирала знањем, али и господском скромношћу. За место које јој је по свим правилима припадало, није се борила. Сада кад је више нема, њен лепи инструмент Нојперт модел Вивалди рођаци су послали у институцију која се према њој сурово понела. Ироније живота. Чембало иначе пристојно звучи, осим регистра 16, који је Милан Поповић у свом наступу много и без повода користио да би звук био јачи. Велика грешка. На пример, у доба Скарлатија тај регистар није ни постојао, шпанска чембала га нису имала, а бумбарање не доприноси изражајности. Програм је био шаролико састављен од Фарнабија, Купрена, Баха и Скарлатија, а могао је бити само Скарлати, јер то је била специјалност Иванке Симоновић Секви. Фотке и филмић са РТС нису дочарали праву душу ове занимљиве жене. Ако је то била намера… Новом чембалу (индустријском, јер су се у то време тек почеле да граде историјске мајсторске копије) желимо добродошлицу у малобројну фамилију чембала у Београду.
Као и сваке године, музичке уреднице КЦБ Љубица Солунац и Дамјана Његић су одлично организовале компликоване концерте, и вредно и предано испратиле сваки догађај. Фестивал се одржавао уз подршку и у сарадњи са Градом Београдом, САНУ, Италијанским институтом за културу у Београду, Атељеом 212, УК Гварнеријус, Музичком школом Јосип Славенски, ФМУ, Макрис фондацијом и Кристијаном Бјелановићем – градитељем чембала.