БЕЗ КУЛТУРЕ ЧОВЕК ЈЕ ГО

Саша Гајић, српски активиста у Словенији

У Словенији је мржња према Србима видљива и у високим политичким круговима, каже за „Печат“ српски активиста у тој бившој југословенској републици Саша Гајић

Наш саговорник Саша Гајић је истакнути активиста заједнице Срба у Словенији, пре свега на културном плану. У „дежели“ је остао и после разбијања СФРЈ – није се предао и асимиловао. Напротив. Започео је борбу за права Срба у Словенији који представљају највећу и обесправљену мањину у овој држави. Формирао је низ друштва – Удружење књижевника, српску библиотеку, основао новине и установио награде којима се подиже дух Срба диљем српског света. Добио је епитет „српска мајка!, јер се упустио у заштиту осуђених Срба и успео да им 102 године затвора замени за друштвено корисни рад.
Господине Гајићу, везани сте за Словенију у којој сте били и када је почело разбијање СФР Југославије. Тада је србофобија имала свеприсутни карактер и била крајње примитивна. Шта су Срби тада доживљавали?
Као што је познато, Срби у Словенији нису очекивали распад СФРЈ због којег су доста претрпели, Такорећи преко ноћи, на хиљаде их је избрисано, остало без посла, без здравствене заштите и било каквих примања. Неке је тај распад и живота коштао. Словенија у том распаду није била невина, а потврда су убиства и рањавања недужних војника ЈНА који су се тамо предали 1991. године. Велики број Срба је мењао сопствено име и презиме, неки и веру, како би постали „Словенци“ и остали на радним местима где су зарађивали за прехрањивање својих породица.

Мржња према Србима је била евидентна, иако су Срби изузетно допринели очувању Словенаца као народа. Негује ли се памћење на те заслужне људе или је и њих „појела“ србофобија?
Знате, прави Словенци већином нису лоши људи, вредни су и поштени, али има по институцијама и руководећим позицијама и „Словенаца“ муслиманског, албанског или хрватског порекла, који су велики непријатељи Срба. Нажалост, мржња према Србима се не скрива ни у високим круговима словеначке власти. Чињеница да су Срби прихватали Словенце током Другог светског рата, када су били протерани од немачких окупатора, сада служи за подсмех млађим генерацијама, те се заборавља и третира као неприхватљива Србима који су после распада СФРЈ остали у Словенији касније се придружио талас економских придошлица њихових сународника. .

Из биографије Саша Гајић је рођен 1957. године у Миљевићима у Републици Српској. Дипломирао је на Факултету политичких наука у Љубљани. Стекао је звање професора у области заштите на раду. Оснивач је Института „Превент“ (1990), аутор 35 стручних књига, 88 брошура и водича, а бави се и књижевним радом. Иницијатор за формирање Удружења српских књижевника у Словенији, оснивач прве српске библиотеке „Вук Караџић“ у Љубљани, иницијатор формирања Савеза српске дијаспоре у Словенији (и дугогодишњи председник истог), као и Европске академије српских наука и уметности. Оснивач центра за бесплатну правну помоћ угроженим Србима у Словенији. Више пута одликован за свој друштвени и хуманитарни рад.

Какав је, уопштено говорећи, сада положај српског народа у Словенији?
Након разбијања СФРЈ, у Словенији су већином остали они Срби који нису имали могућности да се врате у Србију или Републику Српску… У тим круговима, било је и породица високообразованих људи, који су по Словенији формирали сопствене породичне фирме и тако успешно функционисали. Многи од њих су минулих година живели у страху, будући да су доживљавали честе дискриминације по локалним и државним институцијама. Некима од тих људи сам помагао, јер нису имали новца за правне заступнике. У највећем броју случајева сам успевао да окренем процесе у њихову корист. То што 218.000 хиљада Срба није признато као национална заједница у Словенији само по себи говори о положају српске популације у „дежели“. Срби тамо говоре на неком чудном, словеначко-српском језику, у којем, нажалост, нема места за ћирилично писмо.
За Вас кажу да сте „српска мајка“ у Словенији. Зашто?
Пре свега, не бих желео да хвалим самога себе, мада сам доста времена потрошио са својим пријатељима и колегама на борбу за заштиту Срба, против кршења њихових људских права по Словенији. Можда ми је и сам Бог подарио и добро сналажење и знање из Међународног права. Регистровао сам и две Правне подружнице за бесплатну правну помоћ. Кроз те подружнице, долазио сам до бројних поражавајућих чињеница о кршењу закона, спровођењу дискриминације и разних других врста неправди почињених према Србима у Словенији. Уједно сам, кроз Министарство правосуђа, успео да постанем и главни координатор за прихватање правоснажно осуђених на новчане или затворске казне. За 10 година рада успели смо да спасимо и помогнемо људима да се њихове казне претворе у друштвено-користан рад. А реч је о чак 102 године затвора. Неки од осуђених су сакупљали књиге на словеначком језику, које су потом поклањане Словенцима у расејању.
Били сте иницијатор и организатор Удружења српских књижевника у Словенији, српске библиотеке, уредник српских листова… Једном речју, схватили сте значај културе за опстанак Срба у Словенији. Истовремено, Ваша делатност се раширила у Републици Српској и Србији. Можете ли рећи како Вам је то пошло за руком и како процењујете ефекте свог рада?
Пре петнаестак година успели смо да региструјемо Удружење српских књижевника у Словенији, а уз то – штампани и електронски часопис „Отаџбина“ и српску библиотеку „Вук Караџић“ у Љубљани. Жалосно је, што је Зоран Јанковић, као градоначелник Љубљане, ту српску библиотеку видео као непотребну, иако у 160 словеначких библиотека готово да не може да се пронађе српска књига. Ето, избацио ју је из општинског простора. Ипак, наше Удружење има статус од државног интереса за културу и стога нам припадају бесплатни простори. У овом тренутку, велики број наших књига се налази по складиштима, а питање је шта ће до краја бити са њима. Већ више година, наша Удружења српских књижевника у Словенији и Европска академија српских наука и уметности успешно сарађују са научним и културним радницима и уметницима из Србије и Републике Српске, у разним областима и на разне начине. Тежимо да повежемо српски народ у матици и дијаспори кроз разне врсте пројеката и сарадње, али и преко годишњих наградних конкурса и система награђивања најзаслужнијих појединаца.
Познато је да и сами пишете, објавили сте бројне књиге и чланке.
Прво да кажем да је рад нашег књижевног удружења, односно његових чланова у Словенији добро праћен. Ја сам објавио неколико стручних књига везаних за различита превентивна деловања (у вези са заштитом на раду, противпожарном заштитом и екологијом). Неке од њих су постале уџбеници за више и високе школе техничких профила и преведене су на неколико језика. Морам да кажем да нисам увек био апсолутно иновативан у својим писањима – ослањао сам се и на моје колеге. Пишући о производним индустријама, грађу сам сакупљао комуницирајући са радницима у њима. А за своју душу, за одмор и из љубави према култури, пишем и поезију…
Установили сте неколико награда које додељујете књижевницима и научницима. Колико су оне подстицајне?
Ове године смо кроз Удружење српских књижевника у Словенији и саму Академију имали међународне конкурсе за награђивање књижевних стваралаца, али и заслужних културних и научних радника на које су стигле 53 пријаве из неколико земаља. Наше награде су регистроване у Словенији, лепо обликоване и као такве веома прихваћене, а састоје се од медаља, плакета или значки. Ове године биће додељене високе награде научницима 29. новембра у Београду, а међу добитницима налазе се научници из Србије, Русије, Белорусије и далеког Казахстана.
Знате да и Вас очекујем 29. новембра у Хотелу Славија, јер Вам је наш стручни жири досудио златну медаљу за животно дело. Међу награђенима нашла су се и друга угледна имена попут: проф. др Ивана Чароте, др Мише Стојадиновића, проф. др Марије Ђорић, проф. др Ирине Антанасијевић… Изузетно ми је драго, што ћу Златну плакету, као израз поштовања, уручити Војној академији у Београду, нашој војсци, браниоцима и заштитницима.
Зна се да сте основали један институт и да имате одређене патенте и то није везано за Ваш друштвени ангажман. О чему се ради?
Да, основао сам у Љубљани 1990. године Институт „Превент“ уз тада врхунске стручњаке. Бавили смо се издавачком делатношћу, образовањем, пројектовањем, анализама, прегледима, трговином и производним делатностима. „Инштитут“, што је словеначка реч, све ове године послује успешно. А верујте, било је покушаја од стране државних завода да нас спрече у пословању и угасе.
Основали сте и политичку странку у Словенији. За шта се странка бори?
Социјална странка Срба Словеније је прва регистрована национална странка српске заједнице у Словенији. Било је веома тешко сакупити више од 200 потписа оверених у Матичној словеначкој канцеларији, јер су људи углавном страховали да ће остати без посла. Упркос свему, странка је била регистрована у намери да изађемо на прве изборе, што се, на крају, није десило. Потом је измењен закон – свака нова странка поново мора у неких 30 дана оверити код нотара или Матичне канцеларије више од 200 потписа за изборну пријаву, при чему нисмо били успешни. Недавно смо се, након донесене резолуције о српској геноцидности, побунили у вези гласања једног словеначког представника, те су нам странку избрисали, угасили је. А једина жеља нам је била да нам признају оно, што уживају признате етничке мањине у Словенији, ни више, ни мање.
Радити у области културе је захтевно, јер се мало новца одваја за културу. Како се Ви сналазите?
Наравно, да су финансијска средства за српска друштва веома упитна и није лако реализовати пројектне пријаве за новчане државне конкурсе у Словенији, као што су конкурси Јавног фонда Словеније за културу итд. Ми сматрамо, да тамо где целу годину плаћамо порезе и друге годишње дажбине, бар мали део тога новца треба да добијемо назад, али истини за вољу – најчешће није тако. На конкурсе које објављују Србија и Српска не конкуришемо, пошто сматрамо да је паметније тај новац усмерити нашим српским друштвима Косова и Метохије. Ваљало би да они направе неки излет по матицама и да српска деца са Косова и Метохије бар мало забораве на страх свог животног окружења. Тренутно врло успешно, на основу донација, ради наша Академија УЕАСНУ.
А све је ствар воље и жеље. Наша велика жеља јесте очување српске заједнице, језика, културе и националног идентитета у Словенији. За то су потребне добро осмишљене и чврсте везе са Србијом и Српском. Једни другима можемо да помогнемо, да се одржимо. А без културе – ничега нема, човек без културе остаје го, без корена, без наде, без смисла, без духовности. Онда себе престаје да доживљава и назива Србином, онда прихвата да буде Словенац, Немац, или нешто треће. То је разлог, зашто се боримо, пре свега, за културу. То је разлог зашто улажемо у награде за науку, културу, уметност. Наставићемо да се бавимо тиме.