БЕЛОРУС СА ДУШОМ СРБИНА

Иван А. Чарота 1952 – 2024

Како је добро познавао српску књижевност, тако је познавао и нашу историју и наш народ и осећао све то својим. Словенско и православно братство утврдио је и тим – књижевним (естетским, прегалачким, духовним) сродством народа који је умногоме био исте менталне грађе и историјске судбине и, у крајњем, био један: руски-белоруски-српски

У Српској књижевној задрузи, спрам њених година, свако је млад, па и некадашњи уредник који је, негде улето 1992. године, на свом столу затекао рукопис Антологије белоруске поезије – избор Иван Алексејевич Чарота, превод и поговор Миодраг Сибиновић. Књига је изашла 1993. На Сајму књига, у тренутку затишја, обратио ми се тихи светлокоси човек, готово дечак: „Ја сам Иван Чарота. Преводио сам и вас!“ Често је боравио у Београду, књижевним и научним пословима. Волео је Сајам књига, радо путовао по Србији, с посебним узбуђењем по Косову и Метохији.
Друго, допуњено издање Антологије белоруске поезије Задруга је објавила 2012. године о својој 120. годишњици. То издање, такође, било је дело двојице професора: Чароте и Сибиновића. Сибиновић је у овом издању написао и драгоцену белешку о Чароти.
Са белоруском поезијом упознао нас је Иван Чарота у два издања своје Антологије, али је белоруске и руске студенте и читаоце упознао са много српских писаца.
Иван Чарота рођен је у селу Лишчики, Брестска област, 1952. Био је слависта, доктор књижевних наука, професор и шеф катедре за словенске књижевности Белоруског државног универзитета у Минску. Био је члан Савеза писаца Белорусије, Русије и Републике Српске и секретар Библијске комисије Белоруског Егзархата Руске православне цркве, која се бави превођењем Светог писма и богослужбених текстова на белоруски језик.
Чарота је био „инострани“ члан Српске академије наука и уметности. Аутор више од 550 научних публикација. Његова „кандидатска дисертација“ има наслов „Стваралаштво Михаила Шолохова и књижевни процес у Југославији (1956–1986)“, а докторска „Белоруска књижевност 20. столећа и процеси националне самосвести“. Затим: „Белоруска совјетска књижевност у иностранству“, 1988, „Тражење исконске суштине“, 1995, „Уметнички превод на белоруски језик“, 1997, „Српска православна црква“, 1998, „Косовска битка траје“, 2000, „Белоруски језик и црква“, 2000, „Теорија и пракса књижевног превода“, 2011, и др.
Проф. Сибиновић бележи да је Чарота аутор потпуне библиографије белоруско-југословенских књижевних веза. На белоруски превео је преко хиљаду текстова српских писаца, и преко 50 књига, међу којима су дела И. Андрића, Б. Нушића, Д. Максимовић, Д. Ћосића, Д. Михаиловића, З. Гавриловића, Г. Олујић, Љ. Хабјановић Ђуровић, Невене Витошевић, Горана Петровића, потом историчара Мире Радојевић и Љубодрага Димића, као и српских православних писаца: Владике Николаја Велимировића, Оца Јустина Поповића, патријарха Павла, митрополита Амфилохија. Приредио низ приручника за потребе наставе србистике. Сачинио зборнике српске народне књижевности и народне традиције у Срба.
Добитник више одликовања у Белорусији и у Србији, међу којима и Награде Републике Белорусије, Ордена преподобног Сергија Радоњешког, Ордена Светог Саве. Како је добро познавао српску књижевност, тако је познавао и нашу историју и наш народ и осећао све то својим. Словенско и православно братство утврдио је и тим – књижевним (естетским, прегалачким, духовним) сродством народа који је умногоме био исте менталне грађе и историјске судбине и, у крајњем, био један: руски-белоруски-српски.
Није пропустио да осуди НАТО-агресију на Србију и Црну Гору, које су тада још давале вештачко дисање Југославији.
Белоруска књижевност је мала спрам руске и, ако је њен део, онда је тек заперак (Драгољуб Петровић). Професор Чарота познавао ју је – тумачио, представљао, афирмисао. Белоруски песници Јанка Купала и Максим Багданович имали су посебан статус у белоруској историји, не само књижевној. Белоруски језик (или дијалекат – нисам га питао, мада је проф. Сибиновић тврдио да се разликује од руског) био је завичајни језик Ивана Чароте и он му се заиста одужио. Његов основни језик био је ипак руски – на њему је мислио и књижевно деловао. Други његов језик био је српски – знао је многе његове тајне, књижевне и душевне.
Једном је рекао: „Руска књижевност 19. века је највећа књижевност на свету у 19. веку… Српска књижевност 20. века већа је од руске књижевности 20. века.“ Био је то исказ одушевљења у разговорима о врховима које представљају Андрић, Ћопић, Десанка и други, које је и преводио и знао одлично.
Није био задовољан избором руских писаца у српским издањима и преводима. То је умногоме одређивала политика.
На унутрашњој страни врата његове радне собе у Минску, био је велики портрет Његошев. Професор га је звао Владика.
Становао је у блоку стамбених зграда које су се звале „хрушчовке“ – саграђене у доба Никите С. Хрушчова. Имале су гаранцију на 15 година. „А за 15 година доћи ће комунизам и сви ће имати свега што им је потребно, чак и стамбеног простора.“
Чаротино родно село Лишчики, у ком је сахрањен, удаљено је 300 километара од Минска. Познато је по добрим јабукама. Скромно је као и толика села равне Белорусије, с плаво обојеним прозорима, налик онима из старих лепих руских бајки и књига. У једној таквој замишљали смо Јесењинову мајку.
На тај Чаротин завичај, међутим, наваљивали су унијати, емисари из Украјине и Пољске: на удару су православље и рускост. Политички се форсира белоруски језик, на штету руског. Чарота је писао стручне радове о том тенденциозном потискивању и губљењу рускости у белоруском доживљају и изразу света. Одмах су га напали.
Питао сам га: Јесте ли ви Белоруси неки руски Црногорци? А он је рекао: Ми смо макар Бели Руси, а неки Црногорци неће да буду ни Црни Срби…
Кад год је могао, долазио је у Србију – на научне скупове и конференције. Увек је имао спреман научни рад. Стално је носио кравату. Умео је да слуша и памти. Волео је „воткицу“, али њему иста није мењала карактер. Био је лак на сузи – умро од срца.
Знао је шта је за Србију и српски народ Косово и Метохија, знао је исконску снагу духа и језика Срба у Босни и Херцеговини и Српској Крајини, разумевао српски комплекс Црногораца.
Чини ми са да сам најпотпуније сагледао Чаротин лик на сретењској литургији у једном манастиру код Минска. Гледао сам његов потиљак међу стотину потиљака белоруских сељака-верника – ни по чему се нису разликовали. После службе, за трпезом, игуман је свечано поздравио српског амбасадора (г. Ковачевића) и српског књижевника, нагласивши да долазимо из земље која је дала Кнеза Лазара, Карађорђа, Слободана Милошевића и Новака Ђоковића.
Код нас је највише поштовао Српску православну цркву. Знао је много о Светом Сави, волео и познавао Патријарха Павла (зато је ваљда превео моју књижицу о нашем патрики), поштовао Митрополита Амфилохија. За њега су Свети владика Николај и Свети Јустин Ћелијски били подвижници и мислиоци читавог православља.
Подвижник је био и он: скромни, тихи, белокоси Белорус, са срцем Руса и душом Србина.
Бог зна да се постара за такву своју децу.