ВЛАДИКА НИКОЛАЈ: О МУЧЕНИКУ ЈЕДНОГ НАРОДА И ДРЖАВЕ

Девет деценија од убиства краља Александра Првог Карађорђевића

 

Југословенски краљ Александар Први Карађорђевић убијен је 9. октобра 1934. у Марсељу, а вест о томе изазвала је велику жалост у његовој земљи коју је описао и владика Николај Велимировић

Сви сте чули, и сад сви знате. Црно знање од кога се бранимо као од ружнога сна, али нас оно не оставља. Краљ убијен! Једне мрачне јесење ноћи проструја та вест, мрачнија од сваке ноћи, по селима и градовима наше отаџбине, по планинама и долинама балканским. 
Иако је у ово наше време лако веровати у све злокобне вести ода свих страна света, тешко је било поверовати у овако црну вест. Да је наш Краљ отишао у лов у прашуме африканске, па да заповедимо срцу своме: мируј! и очима нашим: задржите сузе! Али он је отишао послом народним и европским у Европу шибан ветровима и мучен буром морском. И тек што је изнео своју брижну душу и своје аскетско тело на обалу, пао је у заседу. Да је то заседа једног манијака, па да кажемо: шта ћеш, свуда се нађе понеки манијак! Али та заседа, од људи разне народности, пружила се с краја у крај континента… Бол народни због растанка са својим Краљем утростручен је од начина тог растанка. Његова мученичка смрт требала је да значи мученички живот за нас, по пакленом плану многобројних завереника. Атентат на Краља атентат је на државу нашу и на сав народ југословенски. Циљало се на разрушење државе наше и поробљење народа нашег. Нарочито се хтело уништити Краљево дело братског споразума са Бугарима, дело на коме је свесрдно радила православна црква, и српска и бугарска. Лажни миротворци светски никако нису желели мир на Балкану, на нашем многонамученом Балкану. Зато су убили Њега, главног миротворца балканског, као што су опет слични злотвори пре 16 година убили руског цара Николу, главног миротворца светског. И тако је Словенство и Православље изгубило у току само 16 година два своја владара, два велика народољупца и миротворца. А ми с надом у свевидећег Бога верујемо, да ће скоро време показати и јавне и тајне борбе, које се воде против Словенства и Православља. 

Само да проливена крв Краља мученика и сузе народне за њим не остану узалудне. Да се скрушимо у покајању за грехе наше. Можда смо ми гресима својим заслужили овај удар који нас је снашао. Као хришћани ми знамо, да Бог попушта на људе и на народе овакве ударе, да би их болом, жалошћу и сузама, као неком горком лекаријом, излечио од духовне и моралне оболелости. Ја сам лекар твој, говори Господ. Смрт Краљева нека буде на оживљење и појачање савести наше. Да се исцелимо од недуга и рана наших моралних. Да се зацари мир међу браћом. Да преовлада истина над лажи и доброта над мржњом. Да се укине псовка и хула. Да језик наш буде чист и дела наша света. Да свак помишља на своју смрт, и да исправи пут свој према закону Божијем. Јер кад овако изненадна смрт долази на цареве овога света, како ли је тек са другима? Или, по речи Христовој: кад овако чине са сировим дрветом, шта ће бити са сухим (Лк. 23, 31). А утеху нашим рањеним срцима да тражимо у вери нашој, која је вера живота и васкрсења. Ми верујемо, да је Краљ наш жив у ономе свету, у коме живе душе многих наших царева, светитеља и мученика. И верујемо, да ће он из онога света дејствовати и утицати на наш живот на земљи, као што, уопште, духовни свет моћно дејствује и утиче на овај живот. С том вером ми се клањамо Творцу неба и земље и молимо се: 
Упокој, Господе, душу слуге Твога и мученика Твога, блаженопочившег Краља нашег Александра!
 
НОВИНАРУ ДУШАНУ Ш.: О КРАЉЕВОЈ МИЛОСТИ Желели сте да вам пишем неко сећање на блаженопочившег краља Александра. Верујем, да је много лица у овој земљи, која би Вам могла саопштити неку благу успомену на краља мученика. Но да ли ће ико задржати у срцу своме блажију успомену на њ од оних малих сиромашних људи, који су толико осетили милост краљеву? Или, зар ће моћи икада заборавити свога краља онај сиромашак у Шумадији, са много синова а без волова и без куће, коме је краљ саградио кућу и подарио волове? Или она мајка из Поморавља, која је по киши и блату носила тешко болесно дете лекарима у далеку варош, кад се наједном крај ње зауставио краљев аутомобил, из којег је изишао краљ, сазнао невољу њену, па узео мајку и дете у своја краљевска кола и одвезао у болницу? У чистим сузама Копаоничких и Перистерских чобана сијаће се дуго лик онога краља који је те чобане помиловао и даривао. Дуго ће многа мајка причати своме чеду, како му је кумовао један витешки краљ и показивати златан крстић или неку драгоценост што му он посла на колевку. Од свих народних група што непрекидно врве ка Опленцу, није ли најдирљивија група Београдске сиротиње, која у живом сећању на краљеву милост пође да се још једном исплаче за својим добротвором на гробу његовом, и да сузама засведочи своју благодарност и тугу? Блажени су милостиви јер ће помиловани бити. Ове речи су записане у Јеванђељу и – у срцима благодарне сиротиње. 

ТРИ ЗНАМЕЊА УОЧИ КРАЉЕВЕ СМРТИ Године 1934, уочи Видовдана благопочивши краљ Александар у пратњи кнеза Павла посетио је лавру св. Студеницу. Јеромонах о. Герман дочекао је високе госте и одвео их у цркву, где им је на првом месту показао мошти св. Симона (Стефана) Краља Првовенчаног. Гости су радо целивали св. мошти. Затим краљ Александар пође у олтар, а одмах за њим иђаше и отац Герман, не закључавши ћивот, него само спусти поклопац, да се нађе краљу на услузи. Непосредно затим, мало замишљен краљ изађе из олтара и стаде поред ћивота, захтевајући да му се поново отвори. О. Герман, свестан да није закључао ћивот, пробаше да подигне поклопац, и то по неколико пута, али се поклопац није дао подићи. Братство је испратило краља и кнеза Павла до капије, и вратили се у цркву непријатно се осећајући. На њихово велико запрепашћење видели да је поклопац подигнут, и ћивот стоји отворен. То је била последња посета краљева у Студеници. 
При поласку за Француску, краљ је свратио у манастир Савину на мору. Кад је ушао на капију, нико му није изашао у сусрет, јер нису знали, нити се ко деси у дворишту. Онда краљ Александар приђе звонари, повуче за једно уже, и поче звонити. Братија се зачуди. Јер звонило је оно звоно које је било одређено да звони само за мртве. Кад је ушао у цркву, краљ је запалио једну велику свећу, и замолио архимандрита Теофила да му чита молитву за срећно путовање. Кад је молитва довршена и краљ излазио из цркве, архимандрит је наредио црквењаку да се свећа коју је краљ запалио не гаси. По испраћају краља, врати се братство у цркву, и нађе да је свећа коју је краљ запалио угашена. Онда старешина запита црквењака како је смео, и против изричне наредбе, угасити свећу. Црквењак је са заклетвом тврдио да он није свећу угасио. – Ускоро, кад су чули страдање краљево у Марсељу, ону су свећу ставили у стакло, а седиште, где је краљ био мало сео, оградили су ланцима. Буди и то напоменуто: Кад је краљ Александар у манастиру Савини излазио из цркве, грејало је сунце, али је падала и ситна киша као роса. 
Кад су у манастиру Студеници хтели да огласе погибију краља Александра, баш тада се прекине уже на звону које је краљ био поклонио. Тако је по нашим светињама казивана и предсказивана погибија јуначког краља Александра. Бог да га прости! 

МОЛИТВА ЗА УПОКОЈЕЊЕ ДУШЕ КРАЉА АЛЕКСАНДРА Боже духова и свакога тела, који си смрт згазио и ђавола уништио, и живот свету своме даровао, сам, Господе, упокоји душу умрлог раба свога, блаженопочившег краља Александра, у месту светлости, свежине и спокојства одакле одбеже бол, жалост и уздисање; – сваки грех који је он чинио речју, или делом, или мишљу, Ти као добри и човекољубац Бог опрости, јер нема човека, који ће живети, а да неће згрешити. Јер, Ти си једини изван греха, правда је Твоја правда на векове, и реч је Твоја истина. – Злочинци га протераше са земље, а Ти га, прими у Твоје царство мира, и упиши га у књигу живих. Нека Твоја слава и Твоја милост победи пакост људску. Ти си Бог мира и спасења душа наших! Амин. 
 

Из књиге владике Николаја „Како бити добар Србин“, Катена мунди