СРБИ И РЕКЕ

Питање на насловној страни овог броја „Печата“ – Отимају ли Србији Дунав? – разложним чини вест о недавно обелодањеним стратешким плановима ЕУ и НАТО-а везаним за статус ове (друге по величини) европске реке, која иначе значајном дужином пролази и кроз нашу земљу.
„Прошломесечни предлог аустријског министра спољних послова Александра Шаленберга о трансформацији статуса Дунава и целог слива Дунава (укључујући делту Црног мора) у ’унутрашње воде Европске уније’, добио је подршку Брисела“, наводи аутор текста „Тече ли Дунав под контролу НАТО-а?“, који управо објављујемо.
Дакле, „унутрашње воде ЕУ“, или – прецизније, премда нешто слободније – „све што постоји, наше је“.
Сазнајемо да је Шаленберг, од новембра 2023, председавајући за Стратегију ЕУ за Дунавски регион (ЕУСДР), „искористио ову позицију да при крају мандата покрене иницијативу која има велике геополитичке последице, те да изјављује да је ’проглашење слива Дунава унутрашњим водама ЕУ од највеће важности за паневропску агенду’“. Такође, читамо и пратећи коментар да „овим није бачен изазов само Русији већ и Србији, која би остала без права на Дунаву“.
У појашњењу бојазни од озбиљних економских и безбедносних последица по Србију уколико би се ова планирана отимачина успешно спровела, аутор подсећа на познату чињеницу: иако нема излаз на мора и океане, Србија има Дунав који јој омогућава кретање ка Северном и Балтичком мору, односно ка Црном мору.
Међутим, управо то не ваља и није по вољи свима који би да нашу земљу доведу у статус безначајности и душегупке. Отуда западним силама, којима Србија никада није довољно скучена и мала да не би била исувише моћна и велика, наум о подршци сепаратистима у АП Војводини и исто тако настројеним прорумунским Власима у Источној Србији. То чине „како би Србији одузели овај речни пут ка морима. Није тајна да иза свега стоји НАТО и жеља да се Дунав претвори у унутрашњи пловни пут који искључиво контролише ова милитаристичка Алијанса, са жељом да ову комуникацију користи за даљи продор на Исток, тј. Кавказ“. 
Премда јесте најважнија и највећа река коју непријатељи желе да отму од српских земаља, Дунав није и једина значајна река таргетирана на овај начин. Стратези западне апсолутне доминације не виде наиме само Дунав као незаслужено срећну географску и геополитичку околност за српски народ.
„Срби и српски простор на Балкану, предвиђени су од западне геополитике за ограничавање и сужавање на што мању меру. Србима се не сме дозволити да формирају своју државу на целом простору где живе, већ им дозволити само толики простор који их неће учинити кључним народом Балкана (средишњом регионалном силом). Да би се то остварило, неопходно је Дрину отети од Срба, и тиме трајно спречити њихово уједињење.“
У разматрању актуелног проблема поводом копања литијума у Јадру, наведене редове о прикривеном и подмуклом отимању реке Дрине исписао је недавно Срђан Перишић, политиколог и професор геополитике. „Имајући у виду да у Србији, а поготово у Српској, нису донесене коначне одлуке о ископавању литијума (уз Дрину) од стране глобалних компанија, неопходно је да Срби у анализу свега тога укључе и аргументацију о геополитици сопственог простора“, каже овај експерт.
На питање о „неопходности“, Запад, за разлику од Перишића, одговара: целисходно је, такорећи идеално, Србима отети и Дрину и Дунав!
Тако се наслућује озбиљност и сложеност геополитичких и других мотива који се прикривају иза ироничне пошалице прозападно настројених циника увек расположених да се наругају несрећном српском народу и његовом „наивном“ очекивању сабраном у исказу „само да Руси изађу на Дунав, па ће Србији сванути“.
У анализи у којој је разматрана ситуација настала проглашењем Русије „државним спонзором тероризма“ крајем 2022. године, професор Слободан Антонић предочио је сву важност статуса Дунава за Србе.
„Што се нас Срба тиче, били бисмо задовољни да Руси само избију на Дунав. Ушће Дунава с правом се сматра геостратешком ’кључаоницом’ Балкана и Средње Европе (…) Контрола ушћа великих пловних река од изузетног је геополитичког значаја. ’Ушће представља улазна врата у реку и њен слив. (…) Господар ушћа у стању је да затвори пут из реке у море, и обратно.’ Зато је у колонијално време било довољно запосести ушће неке пловне реке, па да се може полагати право на цео њен слив.“
„(…) Могући излазак Руса на Дунав имао би свакако велики утицај на цело Подунавље: Ако Русија (…) узме ушће Дунава, свима је јасно да ће, у том случају, она имати снажан утицај на све територије у дубини. То би знатно поправио стратешки положај Србије, која је и сама Хартленд Балканског полуострва.“
Посебно драгоцен за разумевање убојитости и домашаја замисли о присвајању и отуђивању од Срба важних река њиховог животног простора је и овај неочекиван навод професора Антонића: „Недавно се српски председник пожалио: ’Страх ме је већи него икад, пред Србијом је период тежи од оног из 90-их’, запитавши се: ’где ћемо ми Срби, шта ћемо са собом, хоћемо ли успети да сачувамо и десну и леву обалу Дунава за себе, свој народ, а не неког другог?’“
Дакако, страх српског председника је оправдан, а његови се разлози овде и откривају: „Овај необичан страх можда и није без икаквог основа имајући у виду немачки план из јула 1941. по ком је Србе ваљало иселити из Београда, Смедерева и осталих места уз Дунав. У плану је, наиме, писало да ’Срби морају бити потиснути од Дунава и из Београда, да би се истакла њихова политичка безначајност и како би било спречено, што се у историји често дешавало, да из Београда долазе нове завере против Немачке, поретка на Балкану и у Европи’.“
Када је реч о прегнућима немачке управљачке елите, читаоце „Печата“ упућујемо на чињенице откривене у једном подсећању на високи и унеколико тајни скуп одржан пре четврт века у Берлину (текст „Да ли је ’све’ о нама било већ речено у Берлину…“).
У Берлину је наиме, 3. и 4. јула 1998. године, одржана, у организацији Бартелсман фондације, конференција о „Доусавршавању Европске уније“. Конференција је била затворена за јавност, а присуствовали су јој такви моћници какви су Хенри Кисинџер и Ричард Холбрук.
Из стратешког документа (недоступног за јавност) видело се да уједињена Европа из својих редова искључује не само Русију него и Белорусију и Украјину (проглашене „сивим зонама“), а за Србију предвиђа статус „енклаве“ подложне свим врстама дробљења. (…) Немачки министар спољних послова Клаус Кинкел изјавио је две битне ствари: да „Европа није и више никада неће бити хришћански клуб“, као и то да су „Срби губитници и да ће још губити у догађајима који следе“.
Да размислимо и да погађамо: да ли је у времену протеклом од овог берлинског скупа „о доусавршавању ЕУ“, чији је стратешки документ , како се потом испоставило, забележио низ погодака, али и промашаја, статус Србије као од Европе програмирано осуђене „енклаве подложне свим врстама дробљења“, бар у неком детаљу, ако не и у целини, промењен и поправљен?