САОПШТЕЊЕ ОДЕЉЕЊА ИСТОРИЈСКИХ НАУКА САНУ

Објављујемо реаговање САНУ на критичке осврте поводом њеног одбијања предлога да крајем јуна или почетком јула 2025. године организује међународни научни скуп „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995-2025“

Учесталим критикама, којима је Српска академија наука и уметности готово непрестано изложена, уз подразумевајуће очекивање оних који их изричу да би на сваки напад, с обзиром на то да је „прозвана”, требало да одговори и покуша да се „оправда”, придружило се незадовољство Саве Штрпца и неколицине његових истомишљеника.
Као председник Документационо-информативног центра „Веритас“, основаног 1993. у Книну, а од 1995. са седиштем у Београду, господин Штрбац критиковао је САНУ због тога што није прихватила предлог да крајем јуна или почетком јула 2025. године организује међународни научни скуп „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995‒2025“. Његово незадовољство превасходно је усмерено ка Одељењу историјских наука, од кога је Извршни одбор САНУ затражио научно-стручно мишљење.
Разматрајући поднети предлог, чланови Одељења историјских наука ни на који начин нису спорили огроман историјски значај тог рата и његове последице, а отуд ни потребу да целокупан проблем буде проучаван. Одбијајући став проистицао је из више потпуно других разлога. У реаговању господина Штрпца, међутим, пажња је концентрисана искључиво на закључак да су, с обзиром на поштовање законског ограничења о тридесетогодишњој дистанци, релевантни архивски извори у Србији тек недавно постали доступни, те да ће документа из 1995. бити „отворена“ наредне године.
Колеге историчари знају да до сада не постоје чак ни прецизна сазнања о количини сачуване грађе, а камоли о садржини. Следствено томе, не може се знати колико ће времена бити потребно да се она прегледа и проучи. Ово свакако не значи да као појединци не могу да већ сада износе своје анализе и тумачења, у зависности од личне процене поузданости истраживања. То се свакако односи и на чланове САНУ, али Академија као установа мора имати уверење о научном квалитету скупова који јој се предлажу, нарочито ако су у питању толико важни проблеми попут националне трагедије из 1995. године и међународног контекста у коме се она догодила.
Осим тог аргумента, господину Штрпцу је предочено да предлог који је поднео не одговара стандардима према којима САНУ организује научне скупове. Да се одазвао позиву за разговор, могао је да сазна о каквим је стандардима реч, а можда и да схвати да је његов предлог апсолутно непримерен очекивањима од Српске академије наука и уметности. Суштина је била у томе што је он, уз образложење значаја скупа, приложио списак могућих тема и листу с именима преко 70 потенцијалних учесника, међу којима мање од половине чине историчари. Упоредо с њима, на међународном научном скупу предвиђено је да учествују бивше војне старешине, припадници политичког врха Крајине, адвокати са судских процеса и новинари, који се по природи својих професија не баве научним радом. У групи историчара пак налази се један „драговољац“ из хрватског Домовинског рата, док је међу осталима уочљиво присуство сина једног од телохранитеља Анте Павелића, чији је брат, као припадник јединице формиране од усташких емиграната, погинуо у сукобу са ЈНА. Дотични господин иначе веома радо истиче своје „усташко порекло“, исто као што се горљиво залаже за укидање назива Српска православна црква, тврдећи да би, „ако буде памети“, требало да име промени у Пећка патријаршија.
Не може се ни помислити да се САНУ плаши другачијих тумачења, али под искључивим условом да буду научна и да их износе компетентни историчари, а не појединци који су у предлогу господина Штрпца најављени као „публицисти“ и „хуманисти“. Сви заједно, требало је да дају допринос међународном научном скупу?!
Напокон, предлагач је испланирао теме о којимa ће бити дискутовано и ко ће од учесника преузети обавезу да о њима говори. За неверовати је да су међу њима наведени чланови САНУ, којима су – без икаквог консултовања и без њихове сагласности – одређени „домаћи задаци“.
Озбиљни пропусти учињени су и приликом формулисања појединих тема, будући да су у неким случајевима унапред сугерисани закључци. У теми о паду РСК, на пример, између осталог се једним од поднаслова истиче „изостанак војне помоћи РС и СРЈ“.
Академија наука и уметности, као највиша научна установа у Републици Србији, требало је да све ово прихвати, да заложи свој ауторитет и одговара за садржину. Јер, јасно је да „Веритас“ и господин Штрбац нису предлагали међународни научни скуп него некакве тродневне интердисциплинарне разговоре и сведочења, чији би резултати пали на терет САНУ, доведену у позицију да или постане извршилац идеја предлагача или буде оптужена за одсуство интересовања за судбину крајишких Срба.
Догодило се управо ово друго. С обзиром на то да је САНУ у свом одговору, не желећи да увреди предлагача, била одвећ обазрива, незадовољни господин Штрбац, уверен да је временски „одмак“ од 1995. довољно дуг, жестоко ју је оптужио у свом тексту, објављеном у Политици 9. јула 2024. године. Истовремено, покушао је да САНУ подучи патриотизму, судском и адвокатском схватању временске дистанце, моралним вредностима и позитивнијем приступу архивским документима. „Опште познато је да је сва архивска грађа из свих државних институција и органа РСК доспела у посед Хрватске“, истакао је, „која ју је и јавно објавила, а никад није ни имала ознаку тајности“. Тешко је при том не запитати се шта је „Веритас“ предузимао док су сва та драгоцена документа доспевала „у посед Хрватске“. Штавише, господин Штрбац није се потрудио ни да се детаљније информише о научним критеријумима по којима САНУ организује међународне научне скупове.
Подједнако одсуство интересовања за сагледавање тог сложеног питања показали су и они који су некритички и без икакве провере поверовали у све што је написао Саво Штрбац, не пропустивши прилику да критикују САНУ и њено Одељење историјских наука.
Тако је Љиљана Богдановић, уредница Печата, успела да у уводнику од 19. јула 2024. године, коме је дала наслов „Опрез и будалаштине“, повеже покушај атентата на Доналда Трампа и неприхватање САНУ да организује спорни научни скуп. Нагласивши како јој је пажњу привукао наслов „САНУ чека ’историјску дистанцу’ за научни скуп о ’Бљеску’ и ’Олуји’“, патетично је продужила: „Не, није ово цинизам, или ’будалаштина’, мада помало личи на све то! Реч је о невероватним околностима које је у свом тексту недавно објављеном у ’Политици’ педантно представио грађанима Саво Штрбац…“
Неколико недеља потом, 30. августа 2024. године, у Печату се истим поводом огласио и Бојан Јовановић. Слично својим претходницима, и он се концентрисао на проблем временске дистанце као разлог за неприхватање предлога „Веритаса“, те се одважио на теоријско разматрање тог питања, да би тек негде на средини свог опширног текста дошао до суштине оног што је изгледа сматрао да има моралну обавезу да изговори. „Наведена одлука САНУ да одбије иницијативу за одржавање научног скупа“, написао је, „потврђује већ ноторну чињеницу да ова национална институција више није оно што је била и што би требало да буде. Од некадашње релевантне научне институције остала је само сенка која бледи у летаргичној безвољности да одговори на битна питања и изврши своје обавезе.“ Штавише, упустио се у повезивање различитих догађаја, па се, желећи да докаже како САНУ учествује у потискивању истине о страдању Срба, вратио на негативну рецензију изложбе „Тотални геноцид“, коју је припремао академик Динко Давидов. Не допуштајући ни најмању могућност да су у њој постојали стручно-научни недостаци, о чему је САНУ већ више пута дала уверљива објашњења, закључио је: „Овакав тужни исход једне изузетно драгоцене иницијативе појачава чињеница да је, дубоко разочаран због отказивања ове изложбе, Динко Давидов умро 2019. године.“
Таквим тумачењима, осудама и манипулацијом чињеницама, чланови САНУ и Одељења историјских наука представљени су као људи који не само што немају научни кредибилитет и националну свест, него су толико огрезли у нечасном и антисрпском деловању да изазивају смрт оних који мисле другачије.
Шта се отуд од њих очекује? Да се правдају од злонамерности и клевета, да лични морал и вредности Академије доказују стављањем на увид својих научних радова, спискова релевантних научних скупова, предавања и других наступа у јавности? Можда да туже клеветнике? Или да оћуте, гледајући на све што је слично наведеном као на усуд времена у коме живимо, а у коме се слобода јавне речи неретко претвара у слободу да се други клеветају? Требало би размислити и о томе како се лако мењају ставови о САНУ. Када јој се предлаже организовање научног скупа онда је у питању установа од угледа, најпозванија да својим ауторитетом подржи дискусију о кључним националним проблемима. Ако пак то не прихвати, јер се „усуђује“ да о поднетим предлозима има своје мишљење, онда… Вредносних судова, острашћених и непримерених академским расправама, ионако је сувише написано и изречено.

 

ОДЕЉЕЊЕ ИСТОРИЈСКИХ НАУКА САНУ