РЕЧ У РАЧИ

Судбина рода уткана у културна признања

Када је, пре три деценије, заснивана „Рачанска повеља“, као одличје проистекло из тога дуговечног а пола века скрајнутог знака, текла је страшна и опомињућа 1995. година. Те године је, туђинском силом и братским нечињењем, за дан нестала крвљу преплаћена вековна наша Крајина. Поткрај исте године дејтонски мировни папир узрокује расељење више од сто хиљада српских житеља Сарајева, са све ископаним костима ближњих, понетим у кесама. Више се на своје нису вратили, као ни Рачани од пре три века

Овај манастир на племенитој међи, не једном разаран, пустошен али и упорно преподизан и распеваван, није само манастир него је и знак. Свако биће и свака творевина што истрајавају, уосталом, већи су од својих видљивих димензија, намена и задатака. Када је, пре три деценије, заснивана „Рачанска повеља“, као одличје проистекло из тога дуговечног а пола века скрајнутог знака, текла је страшна и опомињућа 1995. година. Те године је, туђинском силом и братским нечињењем, за дан нестала крвљу преплаћена вековна наша Крајина. Поткрај исте године дејтонски мировни папир узрокује расељење више од сто хиљада српских житеља Сарајева, са све ископаним костима ближњих, понетим у кесама. Више се на своје нису вратили, као ни Рачани од пре три века. Неки други су дошли овде да буду Рачани, на међи.
Образац повесног удеса Раче и рачанског скрипторија болно се поновио читавом народу у контролисаном метежу деведесетих. Повест Раче из доба Велике сеобе проговара у дозрелим стиховима смерног потомка рачанских писаца и писара, Милосава Тешића, првог добитника „Рачанске повеље“, одраслог недалеко од давнашње обитељи Кипријана и Јеротеја, Христифора, Симеона и Киријака, Теодора и Гаврила. Они су снабдевали наше осиротеле светиње рукописним књигама, на старосрпском, Савином језику, зарад очувања народног Слова и Спаса. Делање наставише и преко, у обновљеном Беочину и свуда где су их неприлике и прилике одвеле. Избегоше од агарјанског осветничког огња у пречанске крајеве, где наш народ миграната наилази на нова мрцварења и гоњења, продужена на још читаво столеће, све до доласка једног просвећеног хабзбуршког владара. Смисао рачанског позвања, као словесног отпора, осветљава и помињани савремени песник Дрињанин, у сада већ историјској књизи Прелест севера, Круг рачански, Дунавом: „Животу збир су минуси и нуле. / У словну славу јасните се, фруле. // Да боју држе титле, лигатуре, / орнамент биљни, звериње фигуре; / да Слову буде лека и тинктуре / од зрелог уља, јесени кад труле. // А рука моја нека злопати се / кад дршће стило док руменим списе. / У часном строју блистај, правописе, са чедних речи што те обасуле“ („Стефан Рачанин: У словну славу“). Остати у часном строју, ако и не заблисташ у додељеном подвигу. Чинити и бити знак.
И тадашња духовна елита колико и прости народ одолевали су тешким притисцима да постану оно што заправо нису, да промене, тј. испразне свест и потисну сушта сећања и предања, зарад лакшег живота и уклапања у нову епоху, зарад некакве обећане будућности. Прилагодљиви, практични, олаки и лакоми, лако се исписаше из свога народа, несташе без трага у памћењу које одржава живим све што заслужује помињање.
Ми данас, у сразмерно бољим околностима, више личимо на житеље једне друге Раче, једног другачијег знака из прошлости. Наиме, у Метохији, под Паштриком – који се пре четврт века прочуо по неодустајном борењу наших јунака пред нападачима са неба и са земље – постоји село Рача и забележена прича о рачанској цркви на брегу. Мештани је зову Киша Рачес, они давно потурчени, који су затим постали Арбанаси. Не знамо да ли посташе то што нису од практичне рачунице или под принудом страха за живот, или пак вођени примером рачанског попа, чији су потомци редом остали хоџе. Бивало је и тако, бива и данас, само се облици и размере превере мењају. Али то није био избор овдашњих Рачана, на међи. Јер постати оно што ниси, значи себе поништити.
Овај су храм изнова палили сребренички Турци погибељне 1813. а конаке, у Другом светском рату, никад покајани бугарски каиновци. Ево нас опет, данас, у трипут преподизаној светињи и знаку, у славу и опстанак Слова и Спаса. Свако нека ради свој посао, отискује и чита трагове и знаке. А постојаност и обнова знакови су рачанског пута.
Дозволите ми да, на крају овог кратког захвалног обраћања, приложим и једну лирску, надличну молитву:

ОПЕТ МОЛИТВА

Испод подливи, споља опшиви,
Оче неземни, изванвремени.
Сажми нас, Живи, несаопштиви,
Обремени, дахом осемени,

Да се црница влагом надости
А клице пусте танке силнице,
Набрекла тамом родне радости,
Зацари ликом Данке, Милице.

Откриј лица наше васељене
У незнан пале, руком поглади
Душе од тела грубо дељене,
Надомести их и надокнади.

Живима даруј пуну примену.
Нека сок струји, кикот бокори.
Врати глас гласу, име имену
И не дај сили да нас покори.

У недељу, 6. октобра 2024, у манастиру Рача украј Дрине