ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 6. 10. 2011 |
Шта је циљ и докле? Одговор је једноставан. Србију треба вратити у преткумановске границе. Онда ће моћи да се на миру, толика колика је, модернизује и вестернизује до миле воље. Можда? Остаје само још то да се већина Срба доведе у „луду памет“. Или пак „обрне ћурак наопако“
Пријатељ ме упорно узнемирава неким замишљањима. Те замисли ово, те замисли оно и тако готово сваки боговетни дан. Излазим некако на крај са тим замишљањима, али ово последње морам да поделим са читаоцима „Печата“ и то на 11. годишњицу 5. октобра.Замислимо, тако, да нас је 1999. године Русија бомбардовала. Замислимо да је Русија после такве агресије на територији наше јужне покрајине направила велику војну базу. Замислимо да је Русија међу првима признала независност „државе“ Косово. Замислимо да су у време самопроглашене независности Косова на тој територији биле и руске трупе које су тај чин омогућиле и снажно подржале. Замислимо да су пре неколико дана на Србе на северу Косова пуцали и руски војници у саставу КФОР-а с којима смо се пре тога уз срдачан стисак руке братимили. Замислимо…
Да се то догодило, нико се у Србији не би питао да ли су нам Руси пријатељи или непријатељи. Овако пошто се то, упркос свим замишљањима, није догодило, нашим бројним политичарима, српском „томахавк новинарству“ и том укупном „НАТО оркестру“ остаје да нас у серијалима муче питањима да ли су нам Руси пријатељи и „ко ради за Русе“, раде ли то за новац или их пак „Москва подржава бесплатно“? Чега бисмо све ми били поштеђени, па и текстова у листу „Данас“, да све ово није остало на нивоу замишљања него да се стварно догодило? (Прочитати текст Драгомира Анђелковића „Чисти рачуни и прљаве руке“ у овом броју „Печата“.)
Што се Немаца и Мађара, Немачке и Мађарске тиче, ту нема потребе за замишљањима и питањима. Мађари су љути да љући не могу бити што законом о повраћају имовине нису обухваћени и припадници мађарских фашистичких војних формација из Другог светског рата. За ноторну припадност фашистичким оружаним јединицама, засад само мађарским, тражи се појединачна одговорност јер после 5. октобра 2000. године само Срби могу званично бити колективно криви за све што су до тада и од тада произвеле пропаганда и политика западних сила.
Љута је и држава Мађарска. Траже да се овај закон промени, иначе ће нас онемогућити на нашем путу у ЕУ. А томе, као што знамо, „алтернативе нема“. Мађарска се позива и на рад Комисије која треба да утврди податке о страдању Мађара од српских и руских антифашистичких снага. Комисија је, иначе, установљена на највишем државном нивоу и највероватније чека да се коначно оснује и почне с радом нека немачко-израелска независна комисија која би расправила питање јеврејске кривице за Холокауст, а истовремено би се установила одговорност Срба за Јасеновац и за геноцид над самима собом. Био би то драгоцен подстицај у борби за историјску истину и помирење не само на Балкану него и у целом свету. Садашње мађарске иницијативе су само пробни балон и подстицај за рехабилитовање фашизма, а пре свега оног немачког. По принципу другог гледа, правог погледује.
Немци су, такође, љути. Чекајући на формирање оваквих комисија и резултате њиховог рада, Немци и њихове разне организације нису губили време. Педантно и прецизно извршили су попис, прикупили податке о имовини фолксдојчера и штетама које су им нанесене. Пословично, немачки прецизно они су израчунали да потражују од Срба нешто преко 32 милијарде евра. Већ се у овоме нашем „преко 32 милијарде евра“ може препознати типична српска аљкавост. Замислите, двеста-триста милиона мање или више, овамо или онамо.
Због те српске и наше аљкавости и насупрот томе неупоредиве немачке прецизности било би нам неопходно да исте организације које су изводиле претходне рачуне установе и тачно израчунају има ли их и колика су српска потраживања због строго примењиваног фашистичког немачког гвозденог принципа 1: 100 из Другог светског рата. По том немачком принципу одмазде за једног убијеног Немца (па дакле и фолксдојчера) стрељано је 100 невиних Срба, а за рањеног 50. Да бисмо овим немачким математичарима и проценитељима олакшали посао, сугеришемо им да крену од стрељања у Крагујевцу и Краљеву, па онда наставе траговима дивизије „Принц Еуген“.
За ову прилику нећемо се упуштати у било каква морална питања, једноставно се препуштамо немачкој пословичној математичкој прецизности. Нећемо, такође, овога пута ни помињати друго немачко разбијање Југославије, бомбардовање, куршуме на Јарињу… Дакле, чиста немачка математика, без српске аљкавости и импровизације!
Нека никоме не делује као чудна ова наша готово пангерманска фасцинација. Она нас је просто обузела, поготово после освојеног Првенства Европе наших одбојкашица. Није мало оних који су у заносу наше победе над Немачком у финалној утакмици говорили и писали да су наше одбојкашице играле као да су Немице, а не Српкиње. Често се и за неке наше спортисте који побеђују, а највише за Новака Ђоковића, може чути: „Игра као да није Србин.“ Наши коментатори спортских такмичења у току преноса мечева и утакмица највише личе на забринути лекарски конзилијум који се из минута у минут пита да ли ће наши спортисти издржати, да ли ће уопште преживети, колико су већ и шта у такмичењу прегурали, да ли их је савладао умор, да ли су и колико болесни, мучи ли их нека скривена повреда.
Срећом наши спортисти их не чују, умеју да раде то што раде и стрпљиво се, предано и упорно боре и – побеђују. И то баш зато што је то српски. И баш зато што су Срби.
Било је узбудљиво и поучно чути нашег селектора Зорана Терзића када је у одсудном часу финалне утакмице против Немачке својим одбојкашицама рекао: „Можемо изгубити, али се не смемо и не можемо предати.“
Србија последњих година изгледа као да се и предала и изгубила или обрнуто. Званична Србија изгледа као споља инсталирана техничка локална власт која треба да спроведе налоге коначног распада и разарања. После отцепљења Црне Горе на реду је фактичко признавање независности Косова под фирмом техничких питања. Заливених, додуше, крвљу и разарањем. Ако и то буде допуштено, јер су снаге КФОР-а већ угазиле и у неколико стотина метара територије која припада ужој Србији или како се то некада говорило – УЖАСУ. А можда је то мала територијална компензација Шиптарима за извађене људске органе Срба.
Каква влада, таква и питања – техничка влада, техничка питања.
Затим следи окончање сецесионистичких тежњи у Војводини, комбиновано са мађарском персоналном аутономијом. Наставиће се започето разарање у Рашкој области и на југу Србије. Ту је подршка потпуној централизацији БиХ, а противно интересима Српске. Уговори о паралелним односима Србије и БиХ већ би били потписани да хрватски и муслимански представници могу да се договоре око успостављања власти у Сарајеву… Све сама техничка питања.
Шта је циљ и докле?
Одговор је једноставан. Србију треба вратити у преткумановске границе. Онда ће моћи да се на миру, толика колика је, модернизује и вестернизује до миле воље. Можда?
Остаје само још то да се већина Срба доведе у „луду памет“. Или пак „обрне ћурак наопако“.