ПОВРАТАК ИЗОПШТЕНОГ ЈЕРЕТИКА

Телевизијска серија „Нобеловац“ и њени актери

Како је дошло до процене да је Иво Андрић потребнији новим (послератним) властима него они њему и какву је улогу у готово судбинским данима за великог писца имао тадашњи симбол партизанске (комунистичке) моћи, а потом изопштеник Радован Зоговић

Ово није прича о најновијој телевизијској серији „Нобеловац“, посвећеној Иви Андрићу, која очигледно, с разлогом, изазива велико интересовање. Ни покушај њеног, посебно критичког, вредновања. Вероватно ће то, на овим страницама, у својој „Зечевизији“, оштрим оком и пером, учинити Божидар Зечевић.
У редовима који следе реч је и овом приликом о једном од најинтригантнијих актера серије (прве две епизоде) Радовану Зоговићу. Телевизијски повратак „отписаног“ јеретика (изопштили су га његови комунистички другови 1948) за садашњу и овдашњу телевизијску публику готово заборављеног Зоговића, изазвао је, онако „нацртан“, изнова жустра и опречна реаговања. Каква су га, уосталом, увек и пратила.
Ко је и какав је заиста био човек без (извршне) власти а, у једном тренутку, огромне (политичке) моћи, толико (одлучујуће) битан, готово судбински, у првим, за Андрића заиста судбинским, послератним данима и месецима?
Претећи опасан и заштитнички одлучан у исто време. Приписује му се и опаска која је звучала као пресуда преког суда и могла је, у атмосфери превратничког (револуционарног) времена да то заиста буде: док смо ми крварили по шумама, он је мирно живео и писао у (окупираном) Београду.

ДВОЈСТВО РЕЗОЛУТНОГ ПОЛИТИЧАРА Зоговић је, уз Милована Ђиласа, био резолутни политичар који је, у тим пресудним тренуцима, снажно подржао великог писца. Процењено је и процењивано, да је Андрић потребнији новој власти, него она њему.
Вероватно најсажетији, и најјезгровитији портрет Радована Зоговића дао је (чувени) професор универзитета Миодраг Поповић. Уз опаску да су се млади интелектуалци левичарске оријентације још пред крај тридесетих година минулог века делили на оскаровце и зоговићевце (у „такмичењу“ Оскара Давича и Радована Зоговића за примат међу песницима социјалне поезије), професор Поповић пише (НИН, 1999): „Чудан човек био је Радован Зоговић. Песник и политичар у исто време. Знао је да ошине речју, још више оштрим погледом бојовника, али да се ражалости над људском судбином. Искључив до крајности, умео је да буде широк тамо где се нико не би надао. Двојак у свему: патријархални херој и пролетерски револуционар.
„Двојако су се односили и према њему. Или су га дизали у звезде или у њему видели само злобу, која сеје страх око себе и жање буре и несреће. А он није био ни једно ни друго… Доследан стаљинистичко-русофилском уверењу, изјаснивши се 1948. године за Резолуцију (Информбироа), трајно је сишао са политичке сцене…“
Професор Поповић верује да је Ђилас био заслужан „што Зоговића нису послали на Голи оток, са којег се, због слабог здравља, не би жив вратио. Тешко је поверовати да би Ђилас, уз сву моћ коју је још имао, то могао да оствари без Титовог аминовања. Постоји наиме и теорија по којој је најоштријег ибеовца „заштитила“ чувена Зоговићева ода (поема) Титу испевана још током рата…

КУЋНО ЗАТОЧЕНИШТВО У сваком случају, Зоговић није стигао на Голи оток. Међутим, он је драстично кажњен изопштавањем из јавног живота и (кућним) заточеништвом. То је великом бунтовнику, спремном увек да полемички излази на мегдане (наслови две његове књиге, „Пркосне строфе“ и „На попришту“ говоре, на свој начин, о његовој природи), кажу, веома тешко падало. Посебно га је погађала чињеница да су га сви, наједном, почели избегавати, другови, пријатељи, родбина…
Сведочио је о томе у аутобиографским цртицама, које су се, уз остало, нашле у књизи карактеристичног наслова „Постојање и постојање“. Књигу је приредила његова супруга Вера. Објављена је постхумно 1992. у издању Матице српске.
Политички изопштен, годину дана (прецизније од 6. септембра до почетка јесени 1950) није крочио из дворишта своје куће. Из више разлога. Један од главних: није, каже, могао да подноси (полицијско) праћење, од капије па куд крене. Два спреда, два страга, у стопу, „сваки с десном руком у џепу“. За ту годину дана посећивала га је само Десанка Максимовић. У кућу су, осим жене и кћерке, улазили само поштар и човек који је наплаћивао рачун за струју. С времена на време и „покоји претендент на кућу у којој сам становао“.

СУСРЕТИ БЕЗ ПОЗДРАВА Бивше другове, пријатеље и познанике почео је да среће, на улици, тек почетком 1951, кад је (принудно) пресељен у Цвијићеву улицу. И сви су, готово одреда, избегавали да му се јављају.
Први од писаца кога је срео на улици, после пресељења, био је Вељко Петровић. Зоговић и Десанка Максимовић су се били упутили ка Калемегдану, Васином улицом. Вељко је наишао, „висок, усправан, одјевен као младић у прољеће, са шеширом у руци, с двојицом људи, надмашујући их за читаву главу“.
Кад је Десанка назвала Вељку добар дан, Зоговић је скинуо шешир и поклонио (му) се. „Вељко Петровић, који нас је пролазио с моје стране, нагао се тако да је то нагињање значило да ме прескаче, и врло наглашено рекао: Добар дан, госпођо Максимовић.“
Зоговић подсећа да је Петровић пре рата показивао пријатељство према њему.
Сликар Ђорђе Андрејевић Кун, његов предратни и ратни друг, узео је натраг (1950) велику скицу „Партизанка“ коју је поклонио Зоговићевој супрузи 1947. Срели су се у пролеће 1950. у Кнез Михаиловој. Гледао ме, не јављајући се, безизразно, како на „колеге у канцеларији гледа чиновник по повратку из захода“. Тако и Милан Богдановић.
Не и Ели Финци. Он је прешао са супротног тротоара да се рукује с брачним паром Зоговић. После недељу дана и он се, међутим, „повиновао наређењу: тражио је од Ђиласа, заједно с делегацијом, одобрење да Савез књижевника искључи издајника наше социјалистичке домовине и непријатеља народа“.
Зоговићу је, каже, најтеже пао поступак Велибора Глигорића. Држао га је „за човека који има храбрости и карактера“. „Погурао“ је бескомпромисно Глигорићеву кандидатуру за професора универзитета. Није могао да се помири „с неправедним и подмуклим отпором тој кандидатури“. Предложио га је и за управника Југословенског драмског позоришта, уверен да је то „праведно, без обзира на непријатности“ које је због тога имао. Срео је Глигорића 1952, у Кнез Михаиловој. Није одолео да му се не насмеши. Он је оборио главу, сишао с тротоара и заобишао га.

АНДРИЋЕВЕ МЕНЕ И ПРОМЕНЕ Суочен са оваквим „сусретима“, Зоговић је, каже, често помишљао на Андрића. Питао се како ли ће он поступити, „прижељкујући сусрет, стрепећи од њега“. Одговор је дошао у пролеће 1952. „Андрић се појавио у Коларчевој улици, на педесетак корака од мене. Ишао је ка Тргу Републике, мени у сусрет. Ја сам се обрадовао. Осјетио сам чак онај млаз у грудима који се појављује и нестаје на истом мјесту, не разносећи се по тијелу, од којег морамо да приузмемо ваздуха.“
А Андрић је, не „давши никаквог знака да ме је видио … почео да ме мимоилази, оним ходом који за мимоилаженог убрзава а за мимоилазника успорава, траје дуго и мимоилазник га, то се види, све вријеме осјећа…“
Неколико месеци касније срели су се на Калемегдану. Зоговић је био са супругом. Андрић се (опет) држао као да их не примећује. Кад је погледао, обазриво, лево и десно, и кад је видео да никог осим њих двоје и „два-три повисока жбуна“ нема, позвао је, „онолико гласно да чујемо“: „Друже Зоговићу!“
Руковали су се срдачно. Питао је да ли су га видели и ако јесу, како су могли да га заобиђу. Најобзирније што је могао, Зоговић га је подсетио на онај сусрет у Коларчевој. Андрић је одлучно порицао да га је том приликом заиста видео. Питао је Зоговића како је. Овај му је, укратко, рекао шта се све ради с њим. Рекао му је и да су му брата, само зато што није прекинуо породичне везе, осудили на десет година робије.
„’Страшно, страшно!’ – рекао је Андрић с болом. По томе како је ово рекао, било је јасно да се његов закључак не односи само на мој случај. Поздравио се и пошао, ’очигледно потиштен’. После неколико корака окренуо се и рекао: ’Не мимоилазите ме кад се сретнемо!’“ У току наредних пет година срели су се два или три пута и поздрављали се пријатељски. После 1958. године срели су се више пута. На стази испод Хотела „Метропол“, у „Југословенској књизи“, у Ташмајданском парку. Андрић је опет „окретао главу“. Зоговић није себи могао да објасни откуд опет промена. А онда је то повезао с поновним заоштравањем у односима између руководилаца Савеза комуниста Југославије и влада социјалистичког „лагера“, како се, каже, „поспрдно писало у овдашњој штампи“.
Уз Десанку Максимовић, која је редовно, у одређеним размацима, посећивала Зоговића, чинила је то једно време још (само) Исидора Секулић. Све док је полицајци у цивилу испред Радованове куће нису претресли, легитимисали и уписали у неку „црну књигу“. Једном га је упитала долази ли му ко од пријатеља и колега. Рекао је: нико. А она је, „сасвим обично, с једва, једва уочљивим призвуком у гласу, као да турпија дрво, упитала: ’Ни господин Андрић?’ – ’Ни он’…“

ПРВО И ДРУГО ПОЛУВРЕМЕ Било је то „друго полувреме“ у односима између Зоговића и Андрића. Сасвим друкчије од првог. Зоговић се присећа да је први, посредан „сусрет“ с великим писцем имао током гимназијских дана у Беранама. До руку му је, сасвим случајно, дошла једна „обескоричена“ свеска „Српског књижевног гласника“, с Андрићевом приповетком „Ћоркан и Швабица“. „Оно што је Андрић ту писао о људима и животу у босанске касабе умногоме се подударало с мојим утисцима и искуством у полимској полумуслиманској варошици гдје сам учио, и заувијек је остало у мени као ’самооткриће’ и израз нечега мог, као жеља да и сам напишем о томе у Беранама.“
Зоговић верује да је до првог („или једног од првих“) непосредног сусрета с Андрићем дошло одмах после ослобођења Београда, у стану Десанке Максимовић. Група од десетак писаца разговарала је, и договарала се, о могућности оснивања Удружења књижевника Србије. Од тада је почело дружење, чак и пријатељство, ако је то уопште било могуће „наглашено дистанцираног“, великог писца са Зоговићем, у том тренутку више политичарем него писцем.
Зоговић се присећа да су још у партизанима, у Босни, (са)знали да Андрић није потписао „немачко-недићевски проглас против ослободилачког покрета, такозвани Антикомунистички манифест“. После ослобођења сазнали смо да Андрић под окупацијом ништа није штампао, није узимао учешћа ни у каквим „културним манифестацијама, да је с интересовањем пратио вијести о борби совјетског народа против хитлеровске најезде“.

ЈАКА КАРТА Све је то, пише Зоговић, потирало „оштру антипатију“ коју су „напредни људи осјећали према Андрићу“, као „кнез Павлову амбасадору код Хитлера у вријеме потписивања Тројног пакта“. Сасвим је разумљиво, наставља Зоговић, „што смо већ првих седмица у ослобођеном Београду тражили контакт с Андрићем“.
Јака Андрићева „карта“ у свему томе било је његово одбијање да потпише фамозни „Антикомунистички манифест“. То се, с разлогом, међу победницима узимало као чин моралне снаге Андрићеве личности и неупитне храбрости. Андрић то није истурао као своју легитимацију и препоруку.
Зоговић пише да су Андрић и он понекад, са састанака управе Удружења књижевника, из Француске улице, ишли заједно до почетка Призренске, где је Андрић тада становао. У једној од таквих прилика, Андрић је рекао: „Видите, то одбијање, ту се претерује. Испада као неко велико јунаштво. Ту никаквог јунаштва није било.“
Велики писац је некако сазнао за садржај „манифеста“ и да ће се и од њега тражити да га потпише. У муци се сетио да у неком шумадијском селу има пријатеља. Отпутовао је на три дана, док „прегрми хајка на потписиваче“. Рачунајући да је све готово, вратио се у Београд. Тек што се умио, неко је зазвонио на врата. Пред вратима је стајао човек с некаквом фасциклом у рукама у униформи послужитеља краљевског министарства просвете.
Дијалог је текао овако:
– Господин министар Јонић послао ме је господину Андрићу да потпише…
– А шта то господин Андрић треба да потпише?
– Манифест против комуниста.
– Жалим, али господин Андрић је отпутовао још пре три дана, нема га…
Послужитељ је погледао зачуђено. Срамежљиво се осмехнуо.
– Па ја вас, господине Андрићу, познајем, ви сте долазили у министарство. Ви сте господин Андрић.
Андрић је видео да се више нема куд.
– Е па – рекао је послужитељу – кад ви кажете да ме познајете, да сам Андрић, реците господину министру да је господин Андрић казао да га нема куће…
То је било све.