О ЛИЧНОСТИМА СРПСКОГ СРЕДЊЕГ ВЕКА: ЦАРЕВИНА ЦАРА ГОСПОДИНА

НАША ТЕМА l СВЕТОРОДНА ЛОЗА НЕМАЊИЋА У СРПСКОЈ КУЛТУРИ И УМЕТНОСТИ: ПОГЛЕД ИЗ НАШЕГ ДОБА

Пише Владика Николај Велимировић

У сабраним делима Владике Николаја, која је објавио покојни епископ Лаврентије, налази се права ризница његових мање познатих текстова, међу којима је и овај, који даје, преко приче о Немањићима и њиховим наследницима, историософију српског Средњег века. Вреди га прочитати да не бисмо заборавили ко смо, шта смо и куда нам је ићи, ако хоћемо да останемо верни свом историјском и духовном Завету

На почетку прве српске царевине истичу се две велике личности, које надмашују све остале. То су отац и син, Немања и Свети Сава. Требало је земљу српску одбранити од спољних непријатеља. Спољашњи непријатељи били су: Мађари, Латини, Грци и Бугари. Немања је успео да одбрани земљу и народ од свих тих насртљивих непријатеља, некога милом некога силом. Тако, да су најзад сви спољашњи непријатељи били приморани, да се прођу својих освајачких намера и да траже пријатељство са Србијом.
Но требало је земљу српску одбранити и од унутрашњих непријатеља. Унутрашњи непријатељи били су многи мали жупани, господари појединих области српске земље. Посвађани међу собом, они су сви били немоћни да се одупру спољашњем непријатељу. Немања је успео да власт свих тих малих жупана узме у своје руке и да сам самодржавном влашћу завлада уједињеном земљом српском. Ради добра свога народа Немања се није устезао да поведе рат и против своје рођене браће. Рат је тај био успешан, као и све што је Немања почињао, а народ српски је радосно прихватио Немању као јединог достојног господара свога. Немања се потписивао као: „самодржавни владалац Диоклене, Далмације, Травуније, Босне, Славоније, Русије и свију српских земаља и на Илирику налазећих се народа.“
Свети Сава је помагао своме великом оцу и саветом и делом. Својим личним, светим, животом он је изазвао код околних народа поштовање не само према себи лично него и према народу своме. Требало је створити народну цркву у великој држави. Дотле су Грци управљали српском црквом, и народ није сматрао цркву као своју својину него туђинску наметнуту ствар. Свети Сава је издејствовао самосталност српске цркве. Он је постао први духовни старешина самосталне српске цркве, њен први архиепископ. Он је поставио у целој земљи свештенике и калуђере синове свога народа, који су знали језик и душу народну и који су се с народом молили Богу језиком српским, језиком разумљивим и милозвучним.
Свети Сава је први творац српске просвете. Заједно са црквама он је подизао и школе. Он није одвајао једно од другога. Његова вера била је задојена јаком просвећеношћу, па је радио, да и вера целога српскога народа буде уткана у просвету и буде подржана просветом. Утицај Светога Саве, једно као великог човека по души и разуму, друго као првосвештеника – Србина, и треће као краљевског сина био је неизмеран како на савремени свет тако и на потомство у сва три периода српске историје: до робовања, у робовању, и после робовања.
Је ли требало укротити мађарског краља, да не ратује против Србије, Свети Сава је отишао краљу и – краљ је био укроћен, и рат је избегнут.
Је ли требало браћу, посвађану око престола, измирити, Свети Сава се појављивао и мир је постигнут и држава спасена.
Је ли требало мудре законе прокламовати, Свети Сава је сазивао у Жичи, својој столици, црквено-народни Сабор и, са својим братом краљем Стеваном, обнародовао састављене законе.
Је ли српској држави требало да има мир с Грчком и братство с Бугарском, Светом Сави и без железнице и пароброда, није било тешко отићи у Цариград, у Малу Азију, у Бугарску, и то не једанпут.
Оно што је цемент једној великој грађевини то је дух Светога Саве био српској држави. Он је сјединио цркву с државом у једну нераздвојну целину. Он је створио јединство у народу, јединство у свештенству, јединство на престолу, јединство у законима, и добру вољу према Србији код суседних народа.
Народ српски је запамтио заслуге Светога Саве и опевао их је са нежном захвалношћу као у песми.

НЕМАЊИЋИ Немањићи су били творци и зидари прве српске царевине. Немања и син му Сава положили су темеље, а они који су после долазили зидали су журно и споља и изнутра. План је био дат и темељ постављен од Оца и Сина. Било је часова тешких, мутних, када се могло догодити да се темељи поруше, али кризе су пролазиле и држава је српска расла и пунила се као кошница медом. Стеван Првовенчани успео је, помоћу свога брата Саве, да одржи јединство власти и државе. Он се венчао за краља српског и владао је срећно и успешно. Краљ Радослав и Владислав ишли су путем свога оца. Краљ Урош је тако унапредио државу, да је за живота добио назив Урош Велики. Краљ Драгутин је проширивао и облагорођавао установе, које су његови преци створили. За краља Милутина вели његов животописац: „Милутина је родила премудрост, задојила благодат, а одгајио Дух Свети.“ Један други историчар вели: „Био је бољи и славнији, лепши и јуначнији од свију краљева на земљи; био је налик на цара Александра Македонског“. Један трећи историчар вели о Милутину: „био је међу многима најлепши; међу јунацима најјуначнији; у боју најхрабрији; на збору најмудрији и најречитији; у друштву и фамилији најљубазнији, а у цркви – најсмиренији и најпобожнији“.
За краља Милутина се у истини може рећи, да је био највећи српски владалац између Немање и Душана. Он је највише урадио унутра у земљи. Дао је земљи добре законе; развио народну економију и рударство, отворио нове путеве за трговину, подигао многе манастире /више него иједан други српски владалац/, потпомогао је и унапредио српску уметност.“
Краљ Стеван Дечански, прозван је тако по манастиру Дечанима, својој дивној задужбини у Метохији, показао се достојан и свога оца, краља Милутина, и свога сина, цара Душана, и на бојном пољу као војник, и унутра у земљи као мудар управитељ и уређивач државе.
Цар Душан је дигао српску прву царевину на висину, до које се она није пењала ни пре ни после њега. Он се старао, да границе српске царевине поклопи са границама Балканског Полуострва. Већим делом он је и спровео ту своју замисао, и извео би је до краја, да је дуже био у животу. Он је творац српске Патријаршије. Да не би Србија ниуколико и ни од кога зависила, цар Душан је стварајући Патријаршију створио духовно-просветни центар унутра у земљи, независан од Византије. Он је творац славнога „Законика“. Душанов „Законик“ је културно дело првога реда, којим су се могли у оно доба поносити и Енглези и Французи.
Смрт свога највећег Цара српски народ је опевао у песми: „Смрт цара Душана“.

НЕЈАКИ По смрти цара Душана српска држава, која се испела била на високу планину, почела је срљати низ планину. Душан је био и сувише силан, да би имао достојнога заменика на царскоме престолу; српска држава и сувише се нагло раширила, да би се могла одржати у јединству; српска властела су била исувише властољубива, да би се могла потчинити једноме владару. Сваки је властелин мислио да је довољно јак, да може самостално владати својом земљом; не само то – него сваки је веровао, да је он најдостојнији да влада над осталом властелом и њиховим провинцијама. Никоме није падало на памет, да је он, сам за се, нејак пред страшним спољашњим непријатељем, ма колико изгледао јак пред својим суседом, ривалом. Ту борбу властеле око првенства и надмоћи једног над другим народ је овековечио у песми „Урош и Мрњавчевићи“.
У српским земљама некадашње Душанове Царевине владао је међутим хаос и анархија, која је углавном и омогућила сразмерно лако продирање Турака. Када је, ускоро после битке на Марици, умро цар Урош /2. децембра 1371./, последњи директни потомак Немањине династије, остали су крајеви на северу од Шаре, у којима је дотле како-тако признавана власт Урошева, без законитог господара. У тим су крајевима већ за живота Урошева, када је настало опште расуло и кад је централна власт изгубила сваки значај и ауторитет, поједини феудални господари вршили пуну државну власт. А било је и у тим крајевима династа, који су се били са свима одметнули од Уроша; тако Балшићи у Зети, који су надајући се да ће у папској курији наћи ослонца и потпоре за своје сепаратистичке тежње, прешли 1369. годину у католичку веру. После Урошеве смрти још је било изгледа и наде, да ће се распаднути делови Душанове царевине опет спојити у једну целину, и да ће опет неко бити признат за цара и завладати целом државом; на то су били спремни чак и Балшићи…
И по географском положају своје државе и по ауторитету и по политичком таленту највише је кнез Лазар имао изгледа, да обнови Немањићку државу. Он је на томе радио смишљено и истрајно за све време своје владе. Вук Бранковић је, кад се оженио Лазаревом ћерком Маром, признао Лазареву врховну власт. Године 1374, Лазар је, свакако у савезу са Баном Твртком разбио Николу Алтомановића, и добио један део његових земаља. После тога Лазар се већ сматрао за главног наследника, па је извео измирење српске и грчке цркве. Што се Твртко ускоро после тога крунисао за краља рашког и тиме истакао своје право и своје претензије на државу Немањића, то Лазара није много бунило; он није марио за формалности, него је радио и даље на томе да постане фактички наследник Немањића. Радећи даље у томе правцу, Лазар је једно за другим, на разне начине, савлађивао властелу, која је још била остала самостална. Тако је године 1379, победио Радича Бранковића, господара Браничева и заузео његову државу а ускоро после тога, после смрти Ђорђа Балшића /1379. године/, заузео је Призрен, Хвосно и Будимље.
У то доба Турци су већ увелико продирали у јужне покрајине Балканског Полуострва и пљачкали тамо. Опасност је с те стране за Лазареву државу бивала већа. Стога је Лазар своју престоницу преместио на север, у Крушевац, и за своју задужбину, Раваницу, изабрао место далеко од оних крајева, у којима су некада српски владаоци дизали своје главне задужбине. Како је опасност од Турака бивала све већа и очевиднија и они су у то доба почели продирати и у Приморје и Подунавље, – Лазар је систематски радио и на томе, да образује велики савез против Турака. /Ст. Станојевић/.Да су се ујединили сви нејаки, могли би дати једнога јакога, али раздружени и посвађани они су остали нејаки до краја, до пропасти своје и државне.

ПАД ЦАРЕВИНЕ Пад Српске Царевине добија много трагичнији нимбус кад се размотре племенити владаоци народни у томе времену. Лазар, Милица, Стеван Високи и Деспот Ђурађ Смедеревац најсветлије су и најблагородније личности, које је српски народ дао за све време прве српске царевине, почев од Растка Немањића па до коначног пада српске независности. То су четири сјајне звезде, које су народу српском осветљавале пут на Балкану. Наш велики прелом у историји и над царовања у робовање ништа не чини толико узвишеним ни тако болним као појава свих сјајних и светих карактера на позорници српске историје. Већ о Лазару и Милици има се јасан појам као о личностима сјајним и светим по карактеру. Мање је популаран, премда са свим не заслужено, појам о карактеру Стевана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. Ево како их описује њихов до сада најбољи историчар: „На глас о смрти Стевановој народ је заплакао као да је од једнога срца. Стеван је био човек жарке душе. Кад историја предузме да се служи изразима егзактних наука, рећи ће, да је Стеванов нервни склоп био богат, нежан, и опет здрав, с много мозга у глави, с јаким срцем у прсима. То је био човек, у кога спољашњи утисци лако покрећу одјек, али скоро свагда одјек племенитог звука. Одважан и пун духа на бојноме пољу као и на пољу државничком, пун човечних, неки пут до мекости човечних осећања, лако запаљив у јуначку ватру варницом мачева, лако запаљив у пламен и поетских осећања одзраком лепоте, па било то красотом цвета или љупкошћу жене, пун романтичности. Стеван је један од оних људи, чији физички живот брзо сагорева, али чије име остаје да се дуго с љубављу помиње и да још дуго разгорева друга срца. Међу свима нашим владаоцима средњега века, он је најпитомији, најобразованији, најљубазнији и најпотпунији човек, проникнут свешћу о своме достојанству и пун истинитога милосрђа. Народ га је љубио. Књижевници које је он тако радо око себе прикупљао, на рад подстицао, потпомагао и у ред којих је и сам својим књижевним покушајима тако радо ступао, – књижевници су се за њ одушевљавали. Тамерлан му се дивио на бојном пољу код Ангоре. Султани су га поштовали као јуначна и мудра човека. Турски кроничари, какви су Мурат – Драгоман и Сеад – Един, компилатори старога Ендриза и Нешрија, кад год о њему помињу називљу га с очевидним поштовањем Коџа Деспот тј. Велики Деспот. Краљ Жигмунд признаје му толиким јавним доказима да цени његово „у срећи и несрећи тако верно“ пријатељство. Млади каваљери у Угарској надметали су се за част, да их Стеван први витез Ордена златног змаја својом руком у витешки ред уведе. Војводе и државници, какви су били бан Матко Таловац, Јован Хуњади и други били су срећни што су прве године своје младости провели служећи у двору српском под личним упливом таквог господара и таквог витеза. Константин изриком каже: „долажаху му на службу најсветлији и најхрабрији као бољем од себе“, а на другом месту помиње „угарске витезе слуге деспотове“. Виндек, често помињани секретар краља Жигмунда, који је деспота лично познавао, пише о њему, да је то био „поштењак дивно леп човек, истинит и правичан а мирољубив“. У једноме писму од 18. фебруара 1421. године, кнез, властела и општина дубровачка пишу Стефану: „Господине, Бог ви је прославио на лицу земље и прославил велка и силна господара и на честил ви висоцјем и великокрасњем разумом, од којега свјетлоћа и луче аки сличане по свем свијету просвијетљено јест пред царми и краљми и господами земаља њеми ваш велики разум и правда.“ Животописац његов Константин казујући како је Стеван одлазио међу западну господу, вели: „Пред всјеми и паче всјех видим бје, јелико луна посрјед звјезд и из далече видим бјеше всакому.“ /Ч. Мијатовић/ О деспоту Ђурађу, наследнику Стевана Високог ево шта исти историчар вели: „човек висока и снажна узраста, јака и хармонична развијена грађа телесна, правилним господским цртама у лицу, дугом косом, густом округлом брадом, дугим брцима, личан човек у пуноме смислу речи. Израз његова лица и све његово понашање пуно је мирноће, озбиљности и достојанства. Има му шездесет година, али изгледа за неколико година млађи. Енеј Еилвије, папа Пије II, сувременик Ђурђев, који га је лично познавао, каже о њему да је „достојан дубоког поштовања /кад би само о вери мислио како треба/, беседом пун ауторитета, телом величанствен.“ Барлетије /животописац Ђурђа Кастриотића Скендербега“, који је слушао казивања о Ђурђу Бранковићу од Зећана, који су га познавали, вели о њему: „бјеше овај Ђурађ Вуковић, тадашњи владалац, или како се просто каже деспот од Србије, човек не мале лепоте телесне и величанства у лицу, а слаткошћу и убедљивошћу свога говора заслуживаше признање више него ма ко; од рода је био племенитог и врло старог, а већ бијаше и сам у годинама“. Нови је господар Србије видео много света. Од Будима до Багдада нема знаменитијег места, у коме се он бавио није, или бар кроз које прошао није. Много је видео, много препатио, много искусио. Шта га није сналазило већ у самом Цариграду, где је једнога дана лежао у затвору као политички опасан човек, а другога се дана опет славио као зет некада царске куће Кантакузена! Па у Једрену, из кога се најпре оштро гонио сав род његов, па онда опет сам као политички бегунац с чашћу прима, па још и војском помаже, да отимље државу од ујака својега Стевана. Зна да говори више страних језика, грчки, турски, талијански. И пријатељи и непријатељи хвале га као веома моћног беседника. Лично је одважан, вешт на оружју, добар стратег.“ /Ч. Мијатовић/. Сјај и богатство српско још није било потамнело нити се изгубило ни под последњим владаоцем српским, Ђурђем. Један од Ђурђевих војвода то описује у песми „Кајица војвода“. Но полагано се навлачила тама, док се сасвим није смркло, и док се царски народ није обуо у ропске опуте. Српска царевина пала је на Косову, а остатак српске државе пао је један људски век доцније. И настало је страшно робовање под Турцима. То очајно стање верно приказује песма „Маргита ђевојка и Рајко војвода“.

 
КОСОВО Косово је поље, где расту црвени божури.
Косово је поље, где се бели црква Грачаница.
Косово је поље, испод кога дише велики војвода Милош Обилић.
Косово је поље највећег мегдана.
Косовска је битка највећи догађај у историји Балкана. То је вододелница српске историје. То је завршетак прве српске царевине. Но почнимо из почетка. Уђимо лагано у велику трагедију косовску, као што је Лазар ушао у њу. И он је ишао стопама великих Немањића. И он је зидао, уједињавао, организовао. И он се старао о души и телу, и давао Богу Божје а народу народно. Раваница је његова замисао, његова жртва, његова молитва Богу.
Једне ноћи, осветљене месецом, стајао сам наслоњен уза зидине Лазарева града у крај Раванице. Тамо на врх осулине од негдашњег тврдог града и сад се могу видети лепе фреске у трпезарији царској. Ту је честити Лазар седео са својим војводама и, понекад према месечини, после вечере, посматрао је своју белоглаву задужбину, Раваницу, далеко свакако од слутње, да је он са његовим војводама одређен за жртву на жртвенику Балканске Слободе. Могао је Лазар у мислима сравњивати своју задужбину са задужбином Милутиновом, Грачаницом на Косову, не слутећи, да је код ове последње жртвеник, на коме ће се он принети на фаталну жртву.
Стајао сам и ја једне ноћи, после пет стотина година, наслоњен уза зидине Лазаревог града и слушао једног седог калуђера, где на изуст рецитује „Зидање Раванице“. Ослушкивао је и месец ту песму; а мени се све чинило, да и Лазар, са војводама, из његове трпезарије ослушкује.
Једни су дошли, други дошли нису. Лазар је предвиђао најстрашнији бој. Окружени својом победом на Марици, над краљем Вукашином, и окружени својим победама над Грцима, Турци су јурили као помамни, – млади, фанатични, организовани, до нуле покорни своме султану, до Џенета уздигнути својом врелом азијатском маштом. Мурат је био поносан на челу силне војске, коју је водио од Једрена ка центру српске царевине. Пао је на Косово, и ту се улогорио. Донекле је Лазар био познат Турцима као мудар државник. Познат им је био и Милош са свога страшног јунаштва на Плочнику. Познат им је био и Вук и „остала сва господа редом“. Али право познанство са Србима Турци су чинили на окршају Косовском.
Остале су дома само жене. Са страхом су дочекивале оне гласове са Косова. Као пред страшну олујину што тице предосећају несрећу, па се склањају, тако су сва слаба створења, у предосећању велике катастрофе, склонила била главе под кровове своје. Крушевац је био опустео. Све што сабљу може пасати отишло је с Кнезом. Залуд је Царица Милица молила да јој се остави бар један од њених деветоро браће, да имаде брата од „заклетве“, ни један није хтео остати. И слуга Голубан се заплакао кад га је Кнез вратио у Крушевац, да чува Царицу.
Битка ће бити само један дан. Резултат ће се знати убрзо. Једва дишући народ очекује тај резултат. Тишина… ћутање… оморина… Како је било мајкама српским? Срце је у њима пуцало од жалости. Спартанке нису могле издржати веће ударе него што су мајке косовских витезова издржале. Настала је неизмерна жалост по целој српској царевини после свршене битке на Косову. Мајке и сестре су ходиле на крваво поље косовско, да претурају коње и јунаке и траже своје синове и своју браћу, да их одбране од гавранова и покрију их црном земљом. Мајка Југовића је само једна таква мајка, чија је судба опевана и записана. Но то је само један сликовни пример многобројних трагедија.