КОСОВО*, ЦЕФТА, КУРТИ И ЗАПАД
Да ли је Запад заиста немоћан спрам Аљбина Куртија, или се само таквим прави? Друго је питање да ли ће Курти из свог наводног „попуштања“ поново извући корист за пројекат који води
Постоје две тезе у вези са односом лидера косовских Албанаца Аљбина Куртија и Колективног запада. Прва је да је Курти толико јак на Косову и Метохији, да има толику подршку у гласачком телу да западним спонзорима косовске сецесије просто није могуће да на њега изврше било какав притисак како би променио своју политику – најпре свој све бруталнији однос према „српској мањини“ на простору онога што је по међународном праву јужна српска покрајина. У корист ове тезе иде неколико ствари. Прво бих поменуо чињеницу да многи западни аналитичари (односно албански лобисти) истичу да Курти за своје деловање има „демократски легитимитет“. То је врло климав аргумент прво због тога што је и Хитлер имао „демократски легитимитет“ за ствари које је чинио у Трећем рајху, па нико нормалан ни на Западу, ни на Истоку никада није ни помислио да се тако нечим може оправдати оно што је чинио. Не само према Јеврејима.Друга ствар је питање моћи. Курти је наводно на простору „Косова“ толико моћан да му западне силе просто не могу ништа, иако покушавају. Попуштање ни у једном, ни у другом случају не може се сматрати „нормалним“. Пред Хитлером су „западне демократије“ заиста биле немоћне крајем тридесетих и почетком четрдесетих година прошлог века. Уступак британског премијера Невила Чемберлена и његовог француског колеге Едуара Даладијеа, на пример, у Минхену септембра 1938. у вези са Чехословачком показао се двоструко неуспешним. Ем овим кукавичлуком није сачуван мир у Европи који су прижељкивали, ем нису сачували ни своје политичке каријере и име – обојица су збрисана у мају 1940. Хитлеровим блицкригом и ушла у историју као не баш славне личности. Курти је, наравно, далеко од моћи којом је располагао немачки лидер, па попуштање пред њим никако не може бити ствар кукавичлука, него нечег другог.
ДРУГА ТЕЗА Друга, много смисленија теорија о томе зашто су западни лидери овако попустљиви према Куртију јесте та да они заправо не мисле ништа лоше о терору који лидер косовских Албанаца спроводи над Србима на Косову и Метохији, као и о његовим једностраним и агресивним потезима према Србији. Да декларативно то осуђују и у складу са својом најбољом традицијом, када је то неопходно, позивају „обе стране на уздржаност“, а иза кулиса све аминују, и вероватно чак и подстичу. Не зна се, заправо, коме се ту више жури да прича о „косовској државности“ буде завршена – Куртију или његовим западним спонзорима. А жури им се све више, и то је јасно, због стања на фронту. Не мислим само на онај врући фронт у Украјини или неком другом делу света, него и на онај, назовимо га сада политичко-економски глобални фронт, на којем се дешавају крупне промене.
До пре неки дан, ова теза о прећутној подршци Колективног запада Куртијевом терору могла се сматрати „теоријом завере“, а онда се десило нешто што је несумњиво показало да постоји завера која никако није теорија – Курти је изненада, очито „под притиском“, одлучио да одустане од забране уласка српске робе на простор Косова и Метохије, на шта је „позиван“ од дана када је ту меру увео, 14. јуна 2023. Званично, Курти се сломио под „снажним притиском“ Немачке и њеног изасланика за Западни Балкан Мануела Сарацина, који је у неколико наврата током септембра долазио у Приштину и од Куртијевих власти „изричито“ тражио да укину ову меру. Сарацин је сам јачи од изасланика Европске уније и САД? Наводна претња избацивањем из Берлинског процеса је опаснија по Куртија од свих претњи које су му могле бити изречене из Брисела и Вашингтона? Уосталом, зар немамо раније примере тога да када Брисел и Вашингтон, па и Берлин, желе промену курса политике Приштине, могу да оборе владу чија им дела не одговарају, укључујући и претходну Куртијеву? Шта, Курти 2020. није имао „демократски легитимитет“, па су могли да га смењују, а сада га има па не могу? Не, у питању је нешто друго – његови спонзори су сада одлучили да ова, како приштинска власт тврди, „безбедносна мера“ о забрани уласка српске робе на Косово и Метохију треба да буде укинута, и Курти је тако поступио.
ДРУГА СТРАНА МЕДАЉЕ Ни у том поступању, међутим, Курти није урадио оно што би, да је искрен, требало да уради. Уместо да омогући прелаз камиона с робом из Србије на свим прелазима, он је, за сада, дозволио да се то ради само преко прелаза Мердаре, који је Албанцима много битнији од друга два, за Србе витална, Јариње и Брњак. Ово је приметио и координатор Радне групе Националног конвента о ЕУ (иначе прозападне организације) за Поглавље 35 Драгиша Мијачић, који је за „Косово онлајн“ указао да је ова одлука такозване владе такозваног Косова „скандалозна онолико колико је било скандалозно и увођење забране“ и да усмеравање робе из Србије на Мердаре, а не на Јариње и Брњак, директно штети развоју српских средина на северу Косова. Ствар је и у томе, како је указао Мијачић, да 95 одсто средстава од „царине“ која се наплаћује на прелазима Брњак и Јариње на „увоз“ производа из Србије иде у царински фонд из ког се финансира развој општина са српском већином на северу Косова и Метохије.
Симбол Колективног запада и спонзора „косовске независности“, Европска унија, овај потез, наравно, поздравља иако је половичан и очигледно лицемеран. Портпарол Европске комисије Петер Стано пожурио је да га поздрави и истакне колико је то „кључно за функционисање Заједничког регионалног тржишта“ што је од „опипљиве користи за грађане читавог региона“.
Кључно питање које се у вези с овим поставља је зашто баш сада и оно више изазива страх и зебњу него оптимизам и осећање олакшања. Толико смо пута до сада видели да власти косовских Албанаца повуку неки потез који је сасвим у супротности са „нормализацијом односа“ с Београдом који испрва наиђе на „снажну“ осуду западних престоница, а онда постане полуга за извлачење додатних уступака Београда, да нас здрав разум не би навео да се и сада уплашимо од тако нечега. Велика је вероватноћа да ће они који подржавају сецесију јужне српске покрајине сада рећи „ево, Приштина је учинила уступак, па је ред да Београд да нешто заузврат“. Али шта би то могло бити? Прво што пада на памет је да ће на састанку Цефте у среду, 9. септембра, у Београду (када овај број „Печата“ већ буде био у штампи) бити извршен притисак (али онај прави) на Београд да попусти и да прихвати да власти косовских Албанаца у овој регионалној организацији више не буду представљене посредством Мисије УН на Косову, него директно и то, чак можда, без оне фамозне звездице и фусноте, већ само као Косово. Да се уместо запрећеним избацивањем „Косова“ из Берлинског процеса (чији самит треба да се одржи 14. септембра) статус лажне државе захваљујући овоме и у том форуму ојача.
У време док пишем овај текст, ово су само спекулације и нагађања која, као што рекох, нису потпуно неоснована и параноична, него утемељена на неком искуству. С друге стране, овим је ван сваке разумне сумње доказано да када западне силе које подржавају сецесију јужне српске покрајине, а кад треба се представљају као добронамерни посредници у дијалогу, могу, када то из неког разлога желе, да притисну и изнуде неки уступак Куртијеве власти и да сваки случај када се то не дешава само значи да га у томе подржавају, ако га и не подстрекују. И све остале мере које доприносе загорчавању свакодневног живота Срба на Косову би, као и ова, могле бити укинуте, заустављене, спречене када би се то хтело. А из неког разлога то се не жели, из неког разлога је то у складу с интересима Берлина, Брисела, Вашингтона…
Из разних и никад непресахлих интереса Берлина, Брисела, Вашингтона… у Србији, игра се ова игра са Куртијем. Сви су већ навикли: за неки мајушан уступак, бајаги непослушног и својевољног Куртија, Србија мора нечим да узврати. И она увек то чини, навучена на превару. Усуђујем се да мислим да се, фактички, никад и не ради о превари, него о сарадњи. Кога са ким и зашто? – није тешко погодити. Јер из сваке кризне ситуације је Курти излазио трљајући руке: држава Србија му је давала невероватне поклончиће и поклоне. Србима на КиМ све горе, он – мртав од смеха, што би рекао наш народ, а Америка као главна заинтересована страна, све ближа завршетку посла у овом делу света – који год и колики год да је. А шта је то, што још не знамо, најновије, потписао, обећао… којекоме, наш председник? Па, сазнаћемо већ, као увек са закашњењем јер нисмо ни сад били упућени у то због чега се дао у актуелно штрапацирање по свету…
Из разних и никад непресахлих интереса Берлина, Брисела, Вашингтона… у Србији, игра се ова игра са Куртијем. Сви су већ навикли: за неки мајушан уступак, бајаги непослушног и својевољног Куртија, Србија мора нечим да узврати. И она увек то чини, навучена на превару. Усуђујем се да мислим да се, фактички, никад и не ради о превари, него о сарадњи. Кога са ким и зашто? – није тешко погодити.
Јер из сваке кризне ситуације је Курти излазио трљајући руке: држава Србија му је давала невероватне поклончиће и поклоне. Србима на КиМ све горе, он – мртав од смеха, што би рекао наш народ, а Америка као главна заинтересована страна, све ближа завршетку посла у овом делу света – који год и колики год да је. А шта је то, што још не знамо, најновије, потписао, обећао… којекоме, наш председник? Па, сазнаћемо већ, као увек са закашњењем јер нисмо ни сад били упућени у то због чега се дао у актуелно штрапацирање по свету… Само знамо, добро бити неће…