УСТАВ СФРЈ из 1974. био је само по имену темељни закон те државе.
Суштински, он је представљао идеолошко-политички акт којим је озваничен процес дезинтеграције не само државно- правног простора Југославије већ и Србије, а његово патогено идеолошко зрачење и дејство трају и данас, упозорава др Владан Петров, професор Правног факултета у Београду, судија Уставног суда и члан Венецијанске комисије.
– Добар устав штити и интегрише државу и друштво. Овај из 1974. је учинио супротно. Федерализам је према овом уставу почивао на начелу договарања шест република и две аутономне покрајине. Њих је дефинисао као “конститутивне елементе федерације у саставу СР Србије” чиме је успоставио њихову државност. Пет република су постале квазидржаве, а једна, Србија, је добила две квазидржаве на деловима своје територије – АП Војводину и АП Косово и Метохију. Такав устав је био темпирана бомба. Њиме је почео процес “парцелизације” некадашње велике мултиетничке и мултикултуралне државе, али он није окончан дисолуцијом Југославије. Процес дезитеграције започет доношењем тог устава и даље траје, а при томе не мислим само на то што дефинитивни статус КиМ није решен. Идеолошко значење овог акта сугерише даље “скупљање” Србије – каже др Петров.
Устав СФРЈ из 1974. био је тада најдужи у свету, а његов темељ је био бизарни аксиом Едварда Кардеља о “федерирању федерације” иза кога је сакривено озакоњивање стварања конфедерације квазидржава, република и покрајина, са правом отцепљења.
Тако је уставноправно створена могућност одвајања покрајина од Србије као врхунац процеса започетог уставним амандманима из 1971. године. По Уставу СФРЈ из 1974. аутономне покрајине су добиле право на сопствене уставе, на чију примену и промену Србија није могла да утиче. Истовремено, покрајине су добиле право вета којим су могле да зауставе било какву примену и промену Устава Србије.
– Нема ту уставноправне логике. Једина логика тог Устава је било одсуство било какве логике. Србија је била неравноправна не само у односу на остале републике – федералне јединице већ и у односу на две “своје” аутономне покрајине, такође федералне јединице – каже проф. др Петров.
Од доношења Устава Србије из 1990. који је поново ујединио њен државно-правни простор део овдашњих друштвених елита језиком Брозових апаратчика напада Србе као рушитеље Југославије. Парадоксално, српски народ је оптужен јер је акламацијом тражио устав који ће спречити дезинтеграцију Србије и Југославије по Уставу из 1974. године. Рестауратори култа личности Јосипа Броза стварају пропагандну слику СФРЈ из седамдесетих као земље дембелије, комунистичке хипи-комуне у којој су цветали мир, љубав, демократија и економски просперитет. Реалност је била потпуно другачија: економија је изгубила дах, југословенски идентитет је остао фикција, хрватски и албански сепаратизам су се отворено показивали… О стању демократије сведочи случај 28 професора и сарадника Правног факултета у Београду, који су у марту 1971. учествовали на јавној расправи о Нацрту уставних амандмана.
– Треба одмах рећи да предложена уставна промена из основа мења карактер досадашње државне заједнице југословенских народа. Или тачније: том променом се, у ствари, одбацује сама идеја једне такве државне заједнице. Уколико нешто још и остаје од ње, то је само зато да бисмо у следећој, такозваној другој фази промене имали шта да приведемо крају. Треба бити начисто с тим да је Југославија већ данас готово само географски појам, будући да се на њеном тлу или, тачније, на њеним развалинама, и то под маском доследног развијања равноправности између народа који у њој живе, успоставља неколико самосталних, независних, чак међусобно супротстављених националних држава. То је чињеница којој треба смело погледати у очи – изрекао је академик проф. др Михаило Ђурић, због чега је избачен са факултета и осуђен на две године строгог затвора.
Проф. др Стеван Ђорђевић починио је још већу јерес, критикујући амандман који је предвиђао фараонски статус, доживотни председнички мандат за Јосипа Броза, као “политички неоправдан и правно неодржив”. Решења будућег Устава из 1974. критиковали су и Андрија Гамс, Коста Чавошки, Стеван Врачар, Жика Ђорђевић, Александар Стојановић, Војислав Коштуница, Данило Баста… Због тога су сви избачени са Правног факултета а неки и осуђени на затворске казне. Стручни часописи са њихови излагањима су, иако малотиражни, заплењени и уништени. Репресија је изведена јавно и брутално, као знак упозорења Србији шта ће се десити онима који се усуде да критикују решења дезинтеграционог устава.
– Тај устав, који је био идолошко-политички акт креирао је државно уређење – ако се више и могло говорити о заједничкој држави – које је било замишљено тако да Југославија “умре”, имајући у виду све снажније дезинтеграционе процесе, који су, истини за вољу, живот ове државе пратили од њених “Версајских” почетака. Устав није толико моћан да створи или сруши државу. Видовдански устав није створио Југославију. Он је процес стварања заједничке државе, на коју је Запад пристао, учинио недовршеним, без обзира на касније промене државне форме. Устав СФРЈ из 1974. тако није ни срушио заједничку државу. Он је био нужан, али не и довољан услов. Споља, један од услова био је престанак потребе на Западу да Југославија као држава, у било ком облику, постоји. Изнутра, економска криза и криза југословенског културног и политичког идентита, који је остао недовршен. Сви ти фактори у синергији, довели су до распада Југославије. То да се Југославија распала, ноторна је историјска чињеница. Оно што је данас важно, то је да се заустави процес даље дезинтеграције, да се на њега у некој будућности стави тачка – закључује проф. др Петров.
УСТАВ УЈЕДИЊЕЊА 1990.
КРАЈЕМ осамдесетих, када је распад Југославије по Уставу из 1974. постао очигледан, свако ко је био заинтересован за опстанак Србије подржао је доношење њеног правног акта из 1990. који је по речима проф. др Ратка Марковића имао “превасходно заштитну функцију”.
– Он је у предстојећој сецесији република од некадашње југословенске федерације требало да заштити Републику Србију, да две њене аутономне покрајине лиши елемената државности и да их чвршће веже за републику у чијем су саставу – говорио је професор, др Марковић.
Sasvim tačno. Samo je trebalo napomenuti tzv strani uticaj,naravno kao glavni faktor svega toga. Anglosaxonci nisu bili zadovoljni porazom Hitlera odnosno pobedom SSSRa i morali su da pristanu na takve dogovore sa Rusijom. Zatim su odmah krenuli u diplomatslke aukcije i sve im do danas ide po planu.
Подстакнута текстом професора Правног факултета, прочитала сам цео Устав Србије из 1990. године, а затим и тзв. Нови Устав. И шта рећи?
Онај из 1990. због кога је Милошевић био разапет, и у Србији – од Срба, био је покушај спасавања Србије, визионарски колико и праведан. Па кад је историја склопила своје корице над уцењеном главом његовог иницијатоеа, промењен је.
И?
У члану 31 (1990.) стоји: ” ЧОВЕК ИМА ПРАВО НА ЗДРАВУ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ” и: “Свако је ДУЖАН, у складу са законом, ДА ШТИТИ И УНАПРЕЂУЈЕ ЖИВОТНУ СРЕДИНУ”.
У НОВОМ УСТАВУ ТОГА НЕМА. Као ни ОБАВЕЗЕ да Држава Србија “.. систем заштите и унапређивања животне средине; заштиту и унапређивање биљног и животињског света”…(тачка 5. завршних одредаба). ЗАШТО?
У чл. 48: “Грађанин има право да јавно критикује рад државних и других органа… функвионера, да им подноси представке, петиције… и да на њих ДОБИЈЕ ОДГОВОР. Добија ли увек коректан одговор? Како се третира ноторна лаж изречена са високог места?
Простор не дозвољава ширу анализу. Само хоћу да подвучем да :
– активности грађана треба да имају утемељење у Уставу;
– да, по Новом Уставу, многе области живота немају СИГУРНО и ТРАЈНО УТЕМЕЉЕЊЕ у Уставу него да су регулисана само законима, који се лако могу мењати, према различитим актуелним потребама.
Интересантно је: ко све може да тражи расписивање РЕФЕРЕНДУМА.
Интересантна и обавеза Народне скупштине да РАТИФИКУЈЕ међународне уговоре. Колико пута џје пропустила то да учини? (нпр. Бриселски споразум као и сличне њему)
Устав, као темељни акт, не може се безброј пута мењати! Нови Устав је радикално измењен!
А Нови Устав је (за разлику од старог) једва читљив, написан сасвим ситним словим, непогодним за читање у електронском облику!
А повод писања?
Интересује ме, наравно, утемељење за грађанске иницијативе – актуелне, у вези са очувањем природе у Јадру (и другде), слободама ОКУПЉАЊА и подношења ПЕТИЦИЈА итд.
Устав СФРЈ из 1974. године, давао је НАРОДИМА СФРЈ, право на самоопредељење до одцепљења а не Рпубликама!
Значи, републике које су се одцепиле од СФРЈ, то су учиниле противзаконито и ван Устава, иако се позивају на Устав да је он дозвољавао одцепљење Републикама.
Не, није им дозвољавао.
“UVODNI DEO
OSNOVNA NAČELA
I
Narodi Jugoslavije, polazeći od prava svakog naroda na samoopredeljenje, uključujući i pravo na
otcepljenje, na osnovu svoje slobodno izražene volje u zajedničkoj borbi svih naroda i narodnosti u
narodnooslobodilačkom ratu i socijalističkoj revoluciji, a u skladu sa svojim istorijskim težnjama, svesni
da je dalje učvršćivanje njihovog bratstva i jedinstva u zajedničkom interesu, zajedno sa narodnostima
sa kojima žive, ujedinili su se u saveznu republiku slobodnih i ravnopravnih naroda i narodnosti i stvorili
socijalističku federativnu zajednicu radnih ljudi — Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju, u
kojoj, u interesu svakog naroda i narodnosti posebno i svih njih zajedno, ostvaruju i obezbeđuju
socijalističke društvene odnose zasnovane na samoupravljanju radnih ljudi i zaštitu socijalističkog
samoupravnog sistema, nacionalnu slobodu i nezavisnost, bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti,
jedinstvene interese radničke klase i solidarnost radnika i svih radnih ljudi, mogućnosti i slobode za
svestrani razvitak ljudske ličnosti i za zbližavanje ljudi i naroda i narodnosti, u skladu sa njihovim
interesima i težnjama na putu stvaranja sve bogatije kulture i civilizacije socijalističkog društva,
ujedinjavanje i usklađivanje napora na razvijanju materijalne osnove socijalističkog društva i
blagostanja ljudi, sistem društveno-ekonomskih odnosa i jedinstvene osnove političkog sistema, kojima
se obezbeđuju zajednički interesi radničke klase i svih radnih ljudi i ravnopravnost naroda i narodnosti,
udruživanje sopstvenih stremljenja s naprednim težnjama čovečanstva.”