КРИМИНАЛИЗАЦИЈА ЗАКОНА

НАША ТЕМА l Коментар нацрта измена и допуна Кривичног законика

Да ли је циљ измена и допуна КЗ-а и ЗКП-а у супротности са сврхом и друштвеним циљем кривичног права, а у интересу појединаца и група, где поједине погодују криминалитету, нарочито „белог оковратника“ и потенцијално тешким кршењима људских права и основних слобода?

Предлоге појединих новина Кривичног законика могла је осмислити само правно игнорантска и незаконита мисао. Оне немају криминално-политичког оправдања и изазваће додатно незадовољство и револт грађана што изгледа некоме и јесте скривени мотив. Изазивају несношљиву правну нелагоду и опстану ли, одвешће наше друштво у цивилизацијски регрес.
Да би грађани боље разумели потребно је подсетити да је Кривични законик институт друштвене освете. Да њега утврђује Народна скупштина, а примењују судије. Да је он последње средство којим се кроз генералну превенцију – застрашивање казном, и специјалну превенцију – изрицањем казне и њеним извршењем, обезбеђује друштвено прихватљиво понашање човека у заједници. Да се пре његове примене у уређеним друштвима примењују превентивне мере попут обавезног школовања, организовања друштвеног живота, вршења васпитног утицаја путем медија, центара за социјални ради и друго. Да Кривични законик тако штити човека и његову заједницу од друштвено опасних понашања, али само његова највреднија добра и да је то граница кривично – правне заштите.
За остале повреде правила понашања предвиђене су грађанско-правне санкције, и то накнада штете, поништај правног посла и враћање ствари. Зато је проширивање каталога кажњивог понашања условљено горућом друштвеном потребом. И то је сада овде дилема, да ли постоји горућа друштвена потребе за изменом зоне кажњивости, како се овде народним представницима предлаже?
Део новела у најави нису резултат овог услова већ представљају чисту опозицију сврхе и друштвеног циља кривичног права, па зато и нису у колективном, већ у интересу појединаца и њихових група, а поједине погодују криминалитету, нарочито „белог оковратника“ и потенцијално тешким кршењима људских права и основних слобода.

ИЗУЗЕТА ИНКРИМИНАЦИЈА Тако је једном изменом предвиђено да брише се кривично дело „Изнуђивање исказа“ које гласи: „Службено лице које у вршењу службе употреби силу или претњу или друго недопуштено средство или недопуштен начин у намери да изнуди исказ или неку другу изјаву од окривљеног, сведока, вештака или другог лица, казниће се затвором од три месеца до пет година, а ако је изнуђивање исказа или изјаве праћено тешким насиљем или ако су услед изнуђеног исказа наступиле нарочито тешке последице за окривљеног у кривичном поступку, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година“, са образложењем да је ова инкриминација већ обухваћена кривичним делом „Злостављање и мучење“ и да је брисање у складу са запажањем Комитета Уједињених нација против тортуре.
Међутим, то је нетачно будући да је један од недопуштених начина прибављања исказа и довођење у заблуду, узимање изјаве на преваран начин, примена опијата и медицинских средстава, што је све забрањено Закоником о кривичном поступку, а што није обухваћено инкриминацијом „Злостављање и мучење“ јер се не подводи под иједан појам у тој инкриминацији, као и јер се код инкриминације „Злостављање и мучење“ употребљава трајни глагол „ко злоставља“ због чега није довољно да предузме само једну радњу злостављања већ више, и јер се као битно обележје дела тражи да услед примене силе или претње код оштећеног наступи велики бол или тешке патње, док код „Изнуђивања исказа“ које се брише законодавац то није тражио па је било довољно да службено лице предузме само једну од алтернативно предвиђених радњи силе, претње или другог недозвољеног средства или начина ради изнуђивања исказа.
Последица овакве декриминализације јесте да ће ван криминалне зоне остати читав један опсег радњи којима се искази од грађанина могу изнуђивати, о чему смо у пракси не ретко сведоци. Посебно забрињава што у запажањима Комитета УН против тортуре нисмо видели сугестије за брисање дела „Изнуђивање исказа“ већ тамо стоји захтев да се у дело из члана 136 Кривичног законика „Изнуђивање исказа“ и из члана 137 „Злостављање и мучење“ угради дефиниција мучења са свим елементима из члана 1 „Конвенције против мучења и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака“, да држава обезбеди да казне за мучење одговарају тежини дела и да се обезбеди незастаревање ових кривичних дела, чиме је, супротно предлагачу, наглашена нужност доследнијег кривичног прогона за оба дела уз проширење појма мучења и незастаревање, а небрисање једног дела.
Надаље, новелама је предвиђено да је кажњиво ако адвокат, јавни бележник, јавни извршитељ, лекар или друго лице неовлашћено открије „пoдaтaк o личном или породичном животу“ кojи је сазнало у вршењу свог позива, док је тренутним решењем предвиђено да је кажњиво ако неко од ових лица открије „тајну“, а не податак из личног или породичног живота. Податак о личном или породичном животу је скоро сваки податак о неком лицу, па и да се против њега води кривични поступак, податак да је закључио уговор о купопродаји непокретности, као и сам податак о његовом идентитету, за разлику од ужег појма „тајна коју је сазнало у вршењу свог позива“ који је одређен посебним прописима о адвокатури, јавном бележништву, лекарској тајни.

ПРОШИРЕНА ИНКРИМИНАЦИЈА Ово проширење криминалне зоне је изгледа последица нечије нелегитимне тежње да се сузбија све чешће објављивање података о носиоцима јавних функција и члановима њихових породица, попут податка да је против јавног функционера поднета кривична пријава, да је подигнута оптужница, да је купио више вредних непокретности у току трајања јавне функције, да је његов члан породице засновао радни однос у државном органу или прибавио друге погодности од државе и сви други подаци за које јавност има оправдан интерес да зна, а чиме се погодује ширењу корупције, сукобу интереса и другим аномалијама у друштву.
Даље, код бића кривичног дела Неовлашћено прислушкивање и снимање до сада је кажњиво било неовлашћено снимање разговора или изјаве који нису намењени ономе ко снима. Сада се као кажњиво предвиђа свако неовлашћено снимање, односно и снимање разговора у којем сам онај ко снима учествује. Ово се правда околношћу да се у пракси лутало у примени овог дела на терену разграничења шта је разговор или изјава који су „намењени“ ономе ко снима.
Оваква новела је највероватније мотивисана жељом да се грађани застраше сигурном казном ако снимају свог саговорника, те да се тако на друштвеним мрежама и пред јавним тужиоцима више не појављују снимци на којима је забележено кад, на пример, државни службеник и политичар траже мито, када прете људима и угрожавају њихову сигурност и слично. Недавно смо имали ситуацију да је саветник једног министра претио нападом на живот и тело Саву Штрпцу и овај успео да телефоном документује те претње. Само ономе ко саговорнику казује нешто неморално и незаконито може у толикој мери сметати снимање разговора да тражи овакву измену Кривичног законика.
Упитно јесте и нормирање новог кривичног дела „Објављивање материјала којима се саветује извршење кривичног дела“ које се правда заштитом друштва од опасних садржаја на друштвеним мрежама који могу подстицати криминално понашање, па се предвиђа да ће се казнити затвором „ко путем средстава информационих технологија или на други начин учини доступним материјал који садржи информације којима се дају савети у циљу извршења кривичног дела, као и ко помоћу средстава информационих технологија свесно приступи таквом материјалу“. Ова радња чињења доступним материјала се по својој суштини подводи под помагање у извршењу кривичног дела које је већ кажњиво под условом да се помаже конкретном лицу у конкретном кривичном делу, а не апстрактном потенцијалном извршиоцу како је овде предвиђено, па није било ни законског услова да се издваја као посебно кривично дело што представља анахронизам савременог кривичног права и отвара могућност велике арбитрерности код предузимања кривичног гоњења, па самим тим и тешких злоупотреба нарочито код санкционисања учесника јавних протеста и оних који на протесте позивају. Истоветно важи и за сам приступ таквом материјалу, па и из знатижеље, који се новелама третира као кажњива припремна радња.
Коначно, иако не и последње што би грађани требало да спознају, прописивање строжих казни неће смањити стопу криминалитета јер је криминал друштвени феномен на чију појаву утичу бројни и често испреплетени узроци, па је једини делотворан пут његовог свођења на прихватљиву стопу успостављање друштвено-економског система и превенције који отклањању те узроке, а не репресија.