КОРУПЦИЈА КАО ИНСТРУМЕНТ ЗАПАДНОГ КОЛОНИЈАЛИЗМА

Према проценама Међународног монетарног фонда, ова пошаст годишње оштети светску привреду за суму која је између 1,5 и 2 билиона долара, или 2% светског БДП-а. Уједињене нације процењују да је штета од мита и корупције још већа – 2,6 билиона долара. Истовремено, и УН и главни „борци“ против корупције – међународна антикорупционашка организација „Међународна транспарентност“– слажу се да је годишњи обим мита око билион долара

Да ли желите да се борите против корупције? Почните тако што ћете затворити три своја пријатеља (политичара). Ви тачно знате зашто, а и они знају зашто“, прилично је популарна изјава у медијима коју је изрекао Ли Куан Јуа, сингапурски државник.
У Европској унији медији говоре о постојању системске корупције, те да је то последица „демократског дефицита“.
Постојање проблема „демократског дефицита“ се не може порећи, па се о њему говори како у научној заједници, тако и на политичким и економским форумима. Прекомерно јачање извршне власти на штету законодавне и судске доводи до злоупотреба карактеристичних за ауторитарне режиме.
У условима хроничног „демократског дефицита“, представници европских власти природно делују у интересу различитих лобистичких група, посебно транснационалних корпорација. Тако долазимо до кључног питања – корупције као инструмента колонијализма.
Западне елите, није тајна, намећу свим државама и њиховим менаџерским елитама механизме по којима морају да обављају девизне трансакције у доларима, као и да своју добит од природних и других ресурса улажу у обвезнице САД и западних земаља. Као резултат тога, такозване земље у развоју и земље трећег света у бесцење дају сопствене ресурсе и осуђују себе на економску деградацију и вечно заостајање за Западом.
Методе наметања механизма детаљно су описане у бестселеру Џона Перкинса „Исповести економског убице“. Треба, међутим, рећи да су логика и принципи ових метода стари колико и свет: све почиње баналним подмићивањем лидера земаља и њиховог окружења (тзв. локалне елите), затим се нуде лукаве финансијске замке под маском помоћи и кредита. Уколико политичари земље не подлегну подмићивању и не прихвате „помоћ“ Запада, користе се информационе и дипломатске методе промене режима, од обојених револуција до рата. После тога, људи који се доводе на власт су они који су лојални долару и дозвољавају Западу да црпи ресурсе у замену за зелене папире и обвезнице и одређене привилегије за оне око власти и елите. Ово ствара неоколонијални систем у коме се влада колоније или чак вазалне земље (попут, рецимо, Италије или било које европске земље), као и елита која купи мрвице са стола господара, отуђује од народа.
То је већ спремно буре барута, које користе и саме Сједињене Државе, ако одлуче да су се локални „краљеви“ заиграли и да их треба заменити другима. У овом случају, уз помоћ међународних медија, који су саставни део и важно оруђе доларског система, у народу се загревају протестна осећања (незадовољство), која су све ово време у њима сазревала и која су прилично објективна. „Међународна заједница“ на то одједном обраћа велику пажњу, након чега долази до „промене режима“ – мање-више крвавим путем.
Док народ слави победу револуције и демократије, на власт се доводе нове марионете спремне да служе долару и његовим власницима. Елита се, по правилу, брзо префарба у нове боје, али се у суштини ништа не мења – интереси локалних власти суштински су у супротности са интересима земље и народа, што опет ствара протестно расположење које неоколонијални систем може да искористи у сваком тренутку. Само у екстремним случајевима, када земља жртва уопште не подлегне меким и тврдим методама потчињавања систему, користе се војне претње, бомбардовања, интервенције и други насилни методи ракетне и бомбашке демократије (пример СР Југославије, Ирака, Либије…).

ПРЕВЛАСТ ГЛОБАЛНОГ КАПИТАЛА Елита и људи на власти, навучени на долар и несуверену економију, закономерно доводе до корумпираног система управљања. Њихова коруптивна природа, попут метастаза, продире у читаво друштво и осваја народ, постављајући правила њиховог свакодневног постојања. Видети чланак Introduction: Corruption, Empire and Colonialism in the Modern Era: Towards a Global Perspective, тројице аутора: Роналда Крезеа, Пола Далмауа и Фредерика Монијера.
Рецимо да централне банке скоро свих земаља света нису под контролом националних влада. Другим речима, иако су независне од локалних власти, потчињене су америчким Федералним резервама. То се подводи под принципе тржишне демократије и пословне независности од владе. Ово последње је заиста тачно. Приватни бизнис као такав, (али не било који, већ укључен у глобални капитал) практично постаје супериоран у односу на систем управљања државом. Управо је то главни циљ сваке либерализације финансијске и менаџерске сфере коју Запад тако ревносно намеће свим земљама.
Велики приватни, транснационални бизниси, али не и национални, диктирају држави своја правила игре и подређују је својим интересима. Ако нека држава или државна корпорација, или чак само национално оријентисани капитал, покуша да уради овако нешто, доларски финансијски систем ће то одмах схватити као напад на слободу капитала, и, искрено, на правила игре коју су успоставиле Федералне резерве. Офшор порески рајеви, лобирање, прање новца, финансијске шпекулације са хартијама од вредности – елементи су западног корупционашког система. Јасан доказ, да је Запад тај који покреће и контролише корупцију међу елитама земаља које од њега зависе, је чување украденог капитала у западним банкама. Највећи део новца од корупције је код оних који су је и подстакли – то је више него очигледно. Запад понекад замрзава рачуне нежељених људи, али то никада неће почети да ради систематски, одричући се украденог новца из других земаља. „Пчеле нису против меда“, што се очитава и у поменутој Крезеовој коауторској студији.
Међутим, типично је да се антикорупцијска кампања води искључиво против државних функционера, а прећуткује се улога представника крупног приватног капитала у овој појави. У тзв. транзиционим државама главна мета информационих напада постају државни службеници, док је бизнисмен, који је умешан у проневере, а често је управо он тај који постаје иницијатор, остављен на миру. На Западу су политичари потпуно сведени на улогу слугу олигархије. Зато је Аристотел препознао демократију као лош систем власти, јер се претвара у олигархију. Међутим, данас се ово избацује из школских лекција о демократији, у којима се проглашава „најбољим системом управљања државом“!
Систем потчињавања политичара је једноставан. Прво се финансијски и политички проблеми решавају у транснационалним компанијама, затим се њихове одлуке преносе на званичнике кроз разне парламентарне механизме, а сами политичари и службеници прате само одређене документе својим, суштински бесмисленим, потписима.
Када су полуге контроле остале у рукама државе и њених представника, велики приватни капитал је био заинтересован да их поткупи, што је примитиван ниво корупције. Али чим је стварна моћ, захваљујући неолибералној економији, прешла у канцеларије приватних корпорација, потреба за тим је нестала. Политичаре, па и министре, држе на краткој узици – чим су за нешто криви пред капиталом, одмах почиње кампања дискредитовања таквог државног службеника. Постаје смешно када министар нема право да купи скуп ауто и скупу кућу, док представници Форбсове листе имају у личном власништву читава острва, најбогатије поседе, читаве индустријске гране, па чак и државе и војску.
Обојена револуција (преврат), ако је подржава Запад, по правилу се не спроводи против корумпираних локалних власти, већ у интересу светске елите која их корумпира, као и против оних који су се усудили, макар и тајно, да се супротставе доларском систему и покушавају да се спасу од неоколонијалне контроле. Када следећи револуционари, борци против „антинародног режима“, оду на тргове да спроводе „обојене ревоуције“ и пребијају полицајце, а затим униште неки парламент и уз све то се фотографишу као на сафарију, то морају да схвате и они који су далеко.
Тако се добра жеља људи за успостављањем праведних поредака користи управо за супротну сврху – да се овај поредак ојача, повремено мало кречећи фасаду у другу боју, како би се могло говорити о демократији и вољи народа. Корупција је, свакако, зло и морамо се ње ослободити. Али садашња невероватно сложена и лукава корупција, заснована на долару, не може се уништити грубом силом, крвавом револуцијом и рушењем или уништењем државне власти. Ово је дуг, мукотрпан и тајновит посао, у коме је важно присуство два услова: појављивање националног лидера са тимом људи од поверења уз стварну подршку народа. Подршка пацијената лекару је заснована на интуитивном разумевању изузетне сложености задатка који се решава и вери у особу која је преузела такву одговорност.
Очигледно је да западне владе и специјализоване агенције за корупцију лажу све више, и да се корупција све очигледније користи у одбрани долара и поретка који стоји иза њега.

КОРУПЦИЈА НА ЗАПАДУ Из Европске уније се често упућују пацке локалним лидерима због корупције, уз обавезно подучавање шта треба да ураде како би се смањила. Међутим, и сама ЕУ обилује скандалима повезаним са корупцијом, која се вишеструко умножила од почетка рата у Украјини и подршци Запада овој држави.
Према проценама Међународног монетарног фонда, ова пошаст годишње оштети светску привреду за суму која је између 1,5 и 2 билиона долара, или 2% светског БДП-а. Уједињене нације процењују да је штета од мита и корупције још већа – 2,6 билиона долара. Истовремено, и УН и главни „борци“ против корупције – међународна антикорупционашка организација „Међународна транспарентност“ (Transparency International) – слажу се да је годишњи обим мита око билион долара.
Према „Међународној транспарентности“, најгора ситуација са корупцијом је у Сомалији. Ту су и Судан, Сирија, Авганистан, Северна Кореја, Венецуела и Ирак. Ако је веровати овим врстама рејтинга, „жаришта“ мита и корупције су углавном земље Африке, Латинске Америке и Блиског истока. Истовремено, мање је притужби на западне земље. Првих 10, са најмање корупције на ранг листи, су западне земље: од Новог Зеланда и Данске до Холандије и Велике Британије. Сједињене Америчке Државе имају 16. позицију на листи, коју деле са Белгијом и Аустријом.
Међутим, сумњу потхрањују истраживања јавног мњења спроведена у Европи и Сједињеним Државама. По правилу, већина тамошњих испитаника је уверена да је мито распрострањено у њиховим земљама. На пример, према Евробарометру, 68 одсто Европљана је уверено у то. Занимљиво је да и истраживачки центар Европског парламента European Parliament Think Tank потврђује корупцију у ЕУ, али и немогућност објективног сагледавања: „Аутори извештаја напомињу да је скоро немогуће проценити корупцију као појаву користећи се квантитативним показатељима, стручњаци се ограничавају само на појединачне елементе (на пример, број покренутих истрага), који не дају представу о стварном нивоу борбе против корупције. С тим у вези, најпопуларнији алат за проучавање корупције је коришћење индиректних индикатора заснованих на анкетама грађана и стручњака. Такви индикатори обично процењују стање на националном нивоу”.
Тако долазимо до следећих показатеља: У Грчкој 96% испитаника мисли да има корупције, у Шпанији, Хрватској и на Кипру – по 94%. У просперитетнијим земљама ова цифра је нижа: у Финској – 21%, у Данској – 22%. Становници 23 од 28 земаља ЕУ углавном сматрају да је неприхватљиво да се „захваљују” званичницима на пруженим услугама поклонима и новцем. Али, у исто време, четвртина њих се свакодневно сусреће са корупцијом. Најчешће – у Шпанији (58%) и Хрватској (59%), као и у Румунији (68%). У Данској се само 4% може „похвалити” подмићивањем. Према мишљењу Американаца, ситуација није ништа боља ни у Сједињеним Државама. Према најновијој анкети Галупа, 75 одсто испитаника сматра да је корупција у влади широко распрострањена.
„Невероватних 75% америчке јавности верује да је корупција ‘широко распрострањена’ у америчкој влади. Не некомпетентност, него корупција. Ова алармантна цифра остала је непромењена од 2010. године, (када је скочила са) 66% у 2009. години”, наводи се у студији. Иако је, дакле, некада било уобичајено шалити се о невероватно ниским оценама поверења у Конгресу, сада то „више није смешно”.
Поређења ради, у Европској унији студија по наруџбини Европског парламента показује да годишњи губици због корупције износе 911 милијарди евра или 6,8 одсто укупног БДП-а свих земаља чланица те организације.
Треба рећи да се у савременој политичкој науци постојећи западни систем долара који се намеће државама у развоју, заправо пласира преко захтева за демократизацијом, која подразумева модернизацију без развоја, јер све „поједе“ корупција (Урсула Лехмкухл портал https://www.bpb.de)
Добро дошли у неоколонијализам!