Британски аутошовинизам

Краљ Артур је личио на Пакистанца, а Римљани који су владали британским острвима су углавном били црнци. Викинзи из пљачкашких похода су личили на старе Египћане са зидова фараонске гробнице. А Енглези су криви за трговину робљем, империјализам, расну и родну нетрпељивост, трансфобију, климатске промене и мушки шовинизам. Тако каже доктрина

Аутошовинизам је као термин сковао и промовисао публициста Зоран Ћирјаковић, а често читамо прилоге на ову тему из пера професора Слободана Антонића. Термин означава став, па и страст којом се поједини, самоименовано „просвећени“ Срби с гађењем, презиром и стидом дистанцирају од свог народа и државе. Ови „случајни Срби“ или „другосрбијанци“ активно критикују и ограђују се од свега националног било да је у питању географија (Косово) или историја (бојеви, устанци, ратови, хероји, па и научници). О дневној политици, међународним односима, питањима културе и спорта да и не говоримо. Узрок ове појаве, овог аутошовинизма, није могуће наћи у објективним, реалним околностима (има и горих од нас па се собом диче) а често га налазимо у западној пропаганди и у спрези (организованог, рекло би се) деловања наводних невладиних организација, сплета интересних група и разноразних лобиста за све и свашта, од Рио Тинта до америчког гаса и француских „рафала“.
Српски аутошовинизам доживљавамо често као аутохтону српску запршку и неопходан додатак широком спектру јела. Да само подсетимо, међутим, да је отуђења од сопственог народа одувек било и ваљда ће и бити. Одавде дакако разликујемо овакво отуђење и хистерични дискурс који га прати од критичког осврта на све горенаведене манифестације српства. Критичан и реалан став према стварности било културолошкој или политичкој је потребан свакој друштвеној заједници, јер је такав осврт по дефиницији конструктиван, док је аутошовинизам у својој сржи дубоко несрећан и деструктиван. Можемо се само присетити како се чувени Фјодор Михајлович Достојевски жалио на своје земљаке, Русе који говоре само француски, одевају се по последњој европској моди и маштају о Бечу и Паризу.

ЗАШТО САМО ЕНГЛЕЗИ? Но какав би могао бити овај британски аутошовинизам? Прво да се одредимо етнички и географски. Овде је реч првенствено о енглеском аутошовинизму радије него о ирском, велшком или шкотском. Ових других и нема, па се одмах само по себи намеће и следеће питање: а зашто само Енглези? А ми таман мислили да су они једна отресита, поносита, зрела, чак и арогантна нација која са својих некада и империјалних висина гледа доле на остатак света. Па управо зато, рекло би се. Некоме је свега тога превише.
Владајућа идеолошка матрица којом смо бомбардовани свакодневно преко свих могућих медијских платформи нам наређује да је бели човек, односно „токсична мушкост“ (toxic masculinity) крива за све неправде овог света. Има то две компоненте, само да разјаснимо, боја коже – бела, и пол – мушки. Томе, наравно, треба додати и британску колонијалну власт и трговину белим робљем, те расну и родну нетрпељивост. Кад све то саберете, од просечног Енглеза није остало ништа вредно поштовања а поготово не самопоштовања. Ирци, Велшани и Шкоти не спадају, дакле, под ту колонијалну матрицу кривице, јер су и сами били њене жртве.
Бели човек је тако поробио Африканце, Азијце и Арапе и његова је кривица очигледна. Оставимо сад по страни просту чињеницу да овакав чисто расистички поглед на историју и стварност пренебрегава да се Источноевропљани, иако белци, нису бавили трговином афричких робова нити су стварали империје по Америкама, Африци и Азији. При томе су и сами били жртва исте те трговине. Шеталиште испред Цркве светог Марка у Венецији се зове La riva degli schiavoni, Обала робова јер су ту искрцавани поробљени углавном Словени с Балкана, из данашње Украјине, с Крима… у Palazzo Vecchio у Фиренци се може видети мапа Балкана из доба Медичија где су данашња Босна и Србија означени као Schiavonia, Земља робова. Тако да је наводна кривица „белог човека“ углавном кривица западног човека, односно њихових империјалних стремљења.
Па још мушкарац. Токсичан. Први корак у успостављању идеолошког апсолутизма и тоталитаризма јесте манипулација језиком. Мушкарац је токсичан. То су ваљда подједнако и Цезар и Микеланђело и Ван Гог и Пушкин, Достојевски и Никола Тесла. Мушкарац је лош, а жене ћемо заменити транс мушкарцима. Како то изгледа у пракси видели смо на олимпијади. Особа будућности је, дакле, ни мушко, ни женско већ „особа“. Што се тога тиче видети све промене по законима западног света и чврст став Русије (непристајање) о овом деликатном „воук“ питању. Челична завеса је подигнута на врло егзистенцијалном, да не кажемо биолошком нивоу.
Сад се треба запитати, добро ако и јесте све тако, зашто говоримо о аутошовинизму? Зато што су мере заведене како културолошке, образовне, тако и правне да ова владајућа самопоражавајућа идеологија постане званична државна и социјална матрица.

СТВАР АРШИНА Садашњег премијера Кира Стармера независни (од владе и институција) медији зову „Two-tier Keir“, „Кир двоструких аршина“, што у пракси изгледа овако: Илегални имигранти се смештају у хотеле и изричу им се симболичне казне за кршење јавног реда, мира, па и закона, док бели Енглези који се побуне па изађу на улице или своје незадовољство изразе твитом иду одмах у затвор, пошто по затворима места више и нема, онда се пуштају пре времена (пола казне) окорели криминалци како би у исту ту ћелију доспео писац твита од десетак речи. „Зауставите илегалну имиграцију, доста нам је“, на пример.
Постојање двоструких аршина је принцип. Правда је или слепа, или није. Тако да исто то лицемерје оперише и на нивоу социјалних разлика међу домаћим становништвом. Звезда Би-Би-Сија, водитељ програма Хју Едвардс је осуђен на три месеца условно због поседовања (куповине) дечје порнографије. Значи, деца на тим снимцима су присиљена на сексуални чин. То нису професионални порно глумци. Три месеца условно због подршке и финансирања те огавне праксе. Један просечан Енглез је у исто време за „погрешан“ твит добио две године затвора. Аршин није исти.
„Воук“ агенда постоји већ десетак година и она је продрла у институције. Покрет има марксистичке корене и није на одмет подсетити се идеје италијанског мислиоца те идеолошке провенијенције Антонија Грамшија, који је заговарао „тихи марш кроз институције“. Тај марш се на Западу, пре свега у англосаксонском свету управо и догодио. Замислите само генерације које су прошле кроз школе и универзитете где су наставници и професори бирани на основу идеолошког уместо стручног критеријума. Не заборавимо да је позитивна дискриминација на делу и да се зове – различитост, једнакост и укључивост. Све те флоскуле односе се на белог човека, Енглеза који је становник ових острва. Њега треба учинити различитим, једнаким и укључивим. Бели расизам је немогућ, вели мантра. Значи свако ко се осећа небелим има пуно право да се расистички и нетрпељиво понаша према белцима. И то је став који промовишу како образовне, тако и све друге установе. Не заборавимо да је до сада свака установа у Британији која држи до себе запослила омањи тим политичких комесара, чији је једини посао да се постарају да се горенаведена трочлана мантра спроведе без поговора. Ко се побуни остаје без посла и каријере.
Па како ће онда белац опстати у таквом друштву? Па тако што ће први заузети борбене редове, прихватити дневне идеолошке заповести (2 + 2 је данас 5) и денунцирати политичким комесарима све око себе.

ПОРОДИЧНА СТВАР До сада смо углавном писали о нацији и друштву. Да само сада разјаснимо где је место породице у овом идеолошком ткању. Родно питање, 100+ заменица, пројекат мењања пола деци, хаос и конфузија који из тога проистичу. Шта је улога традиционалне породице у свему томе? Па исто као и историје. Треба да нестане са историјске породице. Држава и њени комесари ће васпитавати децу. И мушкарци обучени у виле (drag queen) деци ће читати приче о различитим врстама слободоумног секса.
Како видимо, породица и нација су само окамењени остаци страшне прошлости која друштву будућности представља само баласт. То ново друштво се наиме заснива на „сад“ и „сутра“. Било какво сећање на прошлост може само да „нам“ шкоди а ово „сутра“ треба разумети као дијалектичну, променљиву категорију. Као у комунизму. Данас немамо банана, лимуна, струје и бензина, али „сутра“, када најзад победи наш систем, ући ћемо у тај дуго очекивани и обећани рај који ће бити различит, егалитаран и укључив. Дивоте нас разне ту чекају. Арапске самоубице опасане експлозивом иду у рај где их чекају девице. Сваком према потребама и преференцијама, ваљда.
Генерације младих Британаца су већ васпитане на овим премисама. Ко се од старијих буни бива почишћен са историјске позорнице. А ми „освешћени“ (woke) сада морамо да спасавамо планету од отопљавања, имамо преча посла (Зелена агенда). Бели човек је измислио и мотор на унутрашње сагоревање, загадио планету. Употребио барут за пуцање, убијање и освајање, бацио атомске бомбе на цивилно становништво Јапана. И тако даље и тако даље…
Но сада је време за један благи отклон који је, међутим, кључно важан. Уочили смо националне и географске разлике међу Британцима, но хајде да сад загребемо још мало у енглеско национално и социјално ткиво. Да ли су сви Енглези били колонијални и империјални посленици или су неки можда били активни идеолози и мешетари а неки други жртве? Морнари, војници, рудари, радници и деца по фабрикама викторијанског доба. Шта с њима? Писао је о томе и Чарлс Дикенс. Били су јад и беда. Социјално ткиво Енглеске је дакле сложено и класно диференцирано. Ако се неко обогатио трговином робовима и отимачином по Индији и Африци, то сигурно нису они навијачи на северним и јужним трибинама кад играју Манчестер јунајтед и Ливерпул.

КЛАСНИ ПРОБЛЕМ Поред те историјске димензије, постоји још једна која је сад можда и важнија. Да ли су сви Енглези кондиционирани кроз образовни систем за аутошовинизам? Ако нису, који јесу а који нису?
Државни школски програми укључују горепоменуте одреднице (Хамлет је црнац, а бели дечаци су токсични) и уз то неколико стотина часова „благостањa и социјалне правде“, а нови наставни план и програм укључују социјално, лично, здравствено, грађанско, социјално и политичко образовање, те климатски алармизам, ЛГБТ и БЛМ (Black lives matter) идеологију. Наставници се при томе обучавају да у учионице уносе све горенаведене политичке агенде и вредносне критеријуме. Математика? Физика? Књижевност? То су све смислили бели средовечни мушкарци – токсично. Да само овде додамо да се сви универзитетски програми ревидирају у складу с идејом „деколонизације“. Опет исто. Сви су жртве само је бели човек носилац првобитног греха колонијализма и империјализма.
Рекосмо, међутим, да је енглеско друштво класно, па је онда сасвим и нормално да се деца више класе образују у посебним установама по посебним програмима. Приватне школе похађа око седам посто деце (петнаестак хиљада фунти годишње) и у њима је само око пола државног наставног програма обавезно. Остатак је прерогатив школе која о томе одлучује у сарадњи са родитељима.
Је л’ и у тим школама Хамлет црн, а дечаци токсични? Не, њихов Хамлет је углавном бео, девојчице уче да плешу, а дечаци и даље играју рагби по блатњавим ливадама. Уче се математика, физика, хемија, латински, страни језици, књижевност, свирају се инструменти и деца бивају васпитана да поштују родитеље и државу у којој живе. Одгајају се да буду поносни на британску прошлост и културу о којој уче и из које црпу своју интелектуалну, духовну снагу и на чијој основи граде свој идентитет. Тих седам посто из приватних школа се после претвара у око педесет посто студената на врхунским универзитетима Кембриџу и Оксфорду, а шездесет посто генералних директора великих британских компанија је студирало на ова два универзитета исто као и готово сви (Џон Мејџор није) премијери Британије од Другог рата на овамо. Код деце из ових школа и универзитета аутошовинизам британске провенијенције неће проћи.
Ми у Србији свакако нисмо љубитељи британске, османске или било које друге империје и критику њихове историјске улоге доживљавамо као врло исправну. Овде се, међутим, не ради о историјским чињеницама и њиховој критичкој анализи. Ово је поред расне и родне агенде, климатских промена и других глобалистичких агенди само оруђе којим се пара социјално, ментално и духовно ткиво популације. Просечан Енглез треба да се стиди своје прошлости, културе, свог језика, расе и рода а сви заједно да се закуну на олтар ЛГБТ заједнице. И да не заборавимо, бели човек (индустријска револуција) је крив и за климатске промене, и једини начин да се постане пуноправним чланом либералног, глобалног друштва будућности, поред дигиталног идентитета, наравно, јесте да се прихвате сви ови постулати. При томе ово „прихватање“ захтева фину једну дозу ентузијазма и страсти. Посипање пепелом треба да буде искрено и, по могућству, јавно.
Да закључимо, српски и британски аутошовинизам имају неке заједничке црте. На пример, и један и други своје порекло могу наћи у некој наднационалној, глобалистичкој кухињи. Премијер Кир Стармер се одавно изјаснио да је њему Давос (Светски економски форум) пречи од парламента у Вестминстеру. Са таквих планетарних висина разградња једне нације и растакање свести популације је сасвим пожељан исход.
На психолошком плану, међутим, српски посленици ове тужне праксе као да себе изузимају из чемера, беде, духовног и интелектуалног клонућа којима су (кажу они) окружени док је за енглеске заморчиће први и основни услов да им греси буду опроштени управо тај да се самоденунцирају, поспу пепелом и стану под заставу светле будућности.
На позоришну сцену сад улазе они одани. Маскирали се у мераче времена и тумаче дневних идеологија. Игра сенки почиње да се врти и нико не сме први да стане. Има елемената комедије у овој представи, све нам се чини. Коме је до смеха.