ЗЕМЉОТРЕС С „НУЛА РИХТЕРА“

Европска унија савршено амортизује све политичке потресе у Црној Гори и преусмерава их у (за себе) идеалан ток

Скупштина града Подгорице расписала је ванредне локалне изборе за 29. септембар, и они ће уз изборе у Котору, заказане за исти дан, бити први у низу локалних избора, с обзиром на то да ће после грађана ове две општине на биралишта и мештани Будве, и то 17. новембра. За поменуте изборе може се рећи да су нормална и то минимална последица последњих трвења на политичкој сцени, која су започета великим расколом у владајућем Покрету Европа сад (ПЕС) и дефинитивним разлазом председника Милатовића с премијером Спајићем и својим дојучерашњим партијским саборцима.
У фебруару десило се коначно, истина дуго најављивано пуцање на релацији председник-премијер и од тада укупна владајућа већина хода по танкој жици, а њено стање је додатно погоршано, што несхватљивим и необјашњивим оклевањем да се резултати недавног пописа објаве до краја, што релативно лошом туристичком сезоном, која се, потпуно разумљиво у спектру црногорске привреде третира као грана од виталног значаја.

КАКО БРИСЕЛ КАЖЕ Ипак, иако су многи очекивали да ће доћи до пада републичке владе, то се није десило, а разлог искључиво лежи у Европској унији. Брисел не крије да је утицао и на власт и на опозицију у Црној Гори, и да је изнео став да би ванредни парламентарни избори у тренутку када државу очекује згуснут распоред преговора са ЕУ и затварање неколико претприступних поглавља, били погубни, и да би највише погодовали неевропским (читај српским) странкама. Насупрот томе, локални избори у овом моменту за Брисел јесу прихватљиви, пре свега како би се проевропске снаге у међусобном дуелу искристалисале и како би се у склопу тога дошло до одговора: ко са ким на дуже стазе може да сарађује. То каже Брисел и зато се закључује да су следећи не само локални него и први наредни општи избори, по својој природи технички, односно да нису и да никако неће бити референдумски.
Што се Подгорице тиче, грађани главног града ће пут биралишта и локалних гласачких кутија поново после непуне две године. У октобру 2022. Покрет Европа сад је тада као дебитант са својом кандидаткињом Оливером Ињац, уз помоћ коалиционих партнера, пре свега српске листе За будућност Црне Горе, успео да победи ДПС, који је на тај начин, условно речено, изгубио Подгорицу после три деценије. Готово иста слике је нешто касније виђена и на председничким и на парламентарним изборима. Када је реч о новој најављеној борби за главни град, односно за Скупштину града која има 58 одборничких места, у њој ће учествовати приличан, готово рекордан број политичких субјеката, од странака и листа, све до неколико група грађана. Број бирача у Подгорици је нешто већи од 145.000.

ВАРЉИВО ЛЕТО Према анкетама највећи пад популарности пред изборе доживели су сами избори као такви, бар када је реч о локалним, па тек нешто више од половине бирача, тачније по пројекцијама највише 55 одсто њих, планира да искористи своје гласачко право, што је битно мање у односу на прошле локалне и опште изборе када је излазност била између 65 и 70 процената. Две трећине грађана исправно перципира да су локални избори у Подгорици увертира за републичке изборе, и да због тога имају изражени симболички значај. Такође, две трећине грађана сматра да много већи утицај на одлуке Црне Горе као државе има ЕУ од било које републичке власти, с тим што неки то виде као добру, а неки као крајње лошу околност.
Када је реч о свађи и разлазу председника и премијера, чак 80 одсто испитаника сматра да је њихов сукоб личне, а не идеолошке природе. Ипак, сукоб је обојици одмогао, с обзиром да је популарност и Милатовића и Спајића данас нешто мања него што је била почетком године. Што се странака тиче, ДПС је појединачно, судећи према истраживањима најјача странка, док ће ПЕС извесно доживети пад рејтинга, једино још остаје да се види у којој мери. Као потенцијално изненађење неких наредних изборних циклуса издваја се име Небојше Медојевића и његовог Покрета за промјене, уз напомену да је Медојевић за подгоричке изборе већ добио подршку председника Милатовића. Занимљиво је и то да су рађена и истраживања међу бирачима странака и листа које имају национални предзнак, па тако више од 90 процената Бошњака и Албанаца гласа искључиво за бошњачке и албанске политичке представнике, док тек око 60 одсто Срба гласа за српске странке. Ово последње може да говори много тога: и о грађанској провенијенцији просечног бирача српске националности, и о сукобу завичајног и националног идентитета где се не зна који од та два претеже, али и о могућој кризи ширег идеолошког програма унутар српског политичког бића. Ипак, то је тема која захтева једну детаљну, пажљиву и свеобухватну анализу.

КОНКУРС ЗА ОПЕРАТЕРА АУТОПИЛОТА На путу ка ЕУ, Црна Гора може да промени кормилара свог брода, може чак и да у налету неке аутодеструкције свој брод пошаље на дно, али не може да промени његов смер. Истина, оно што важи за Црну Гору, без разлике на Западном Балкану, важи и за остале бродове и лађе које са Црном Гором деле воду пловидбе, или боље а најблаже речено: исти сос, сачињен од догме да је ЕУ обећана земља, чак и када та обећена земља полако губи на значају, па чак и онда када она полако али сигурно нестаје с мапе. У контексту тога, треба и посматрати последње турбуленције у владајућем делу црногорске политике и фебруарски раскол који се десио у ПЕС-у. Иако је одлазак Јакова Милатовића од остатка ПЕС-а пропраћен млако, са ставом да се то неће битно одразити на виталност странке, ипак се показало да Милатовић није, како су многи тврдили, политички анемична личност, и да он сам по себи носи одређену снагу, али и потенцијал да формира неку нову опцију, наравно, на искључиво постојећој политичкој платформи.
Локални избори, превасходно они у Подгорици, због способности главног града да изазове домино ефекат, служе да се у овом тренутку измери реалан политички габарит свих актера и ко од њих може да буде локални сарадник, или грубо речено локални пулен Брисела у даљем току јединог дозвољеног пута. Избори у Подгорици који су на неки начин идеалан репер општег политичког стања у држави, показаће реалну снагу председника Милатовића без ПЕС-а, али још више ПЕС-а са премијером Спајићем, без Милатовића. Такође, показаће се како се после одређеног континуитета на политичкој сцени котирају Алекса Бечић и Дритан Абазовић, као и још неки политички актери, односно на кога од њих као ударника Брисел може да рачуна на следећим председничким и парламентарним изборима, који ће на основу досадашњих искустава, готово извесно бити скори и превремени.

ДПС СЕ НЕ ПРЕДАЈЕ Дакле, на предстојеће локалне изборе може се гледати искључиво као на мини тест: због Брисела, пред Бриселом и за бриселску ствар. Што се српских странака тиче, место које имају у актуелној влади је максимум који им и убудуће може бити понуђен. Другим речима: маргина државног апарата и могућност да се за своју заједницу нешто уради једино са те позиције скученог маневарског простора. На српским странкама је свакако да одговоре на дилему: да ли им се више исплати да буду доминантна опозиција и опозициони центар или владајућа периферија, поготово када је реч о републици. Наравно, не треба заборавити на ДПС. Запад се никада није одрекао ДПС-а и подгорички избори могли би да позиционирају њихову улогу и њихов значај у ближој будућности. Поготово после унутрашњих потреса у ПЕС-у, Демократска партија социјалиста, што показују и истраживања, постаје поново врло актуелна.
Без обзира на недавне поразе, не треба заборавити да је ДПС и даље појединачно најјача странка са најбројнијим чланством и са убедљиво најбољом инфраструктуром, и да су из угла Запада они још увек и те како корисни, пре свега ако се остале странке покажу као крхке, недорасле и неспособне да реше своје кадровске проблеме. На крају крајева, политика коју је средином 1990-их преузео ДПС је и даље и темељна и кровна политика Црне Горе. Нажалост, Запад жели једино такву Црну Гору, и једино такву Црну Гору признаје.