ЗЕЧЕВИЗИЈА – БЕЛЕГ НА ДУШИ

Баук, играни филм, режија Горан Радовановић, Србија, 2024

Ужасне слике из 1999. поново су пред нама! Немам одговор на питање зашто је требало чекати четврт века да бисмо коначно добили прави филм о последњој најважнијој години за целу нацију у прошлом столећу, о бомбардовању Србије и агресији НАТО-а предвођеног Америком. Оставимо ово важно питање засад по страни иако је неизбежно и говори за себе о нама и нашем стању духа. Први који се осмелио да отворено и храбро засече по овом страшном чвору јесте аутор Горан Радовановић, и ево пред нама филма који нам враћа из сећања тај колосални кошмар. Ствар је управо у томе што нас тај повратак доводи у само средиште колективне драме целе једне нације суочене са светским бауком зла које нема само политички ни историјски већ застрашујући метафизички карактер. Иако сасвим реалистички одређен, хронолошки тачан и драматуршки разумљив, овај филм није ни хроника збивања ни покушај анатомије јединственог и још неопеваног масовног злочина над једним конститутивним народом „старе Европе“ него нешто важније: призор опште пројаве Апокалипсе у нашем добу. То је главно лице ове трагедије, њен протагонист и празлочинац. Те године почео је последњи рат који тек сада добија на замаху, а једини његов узрок је решеност Антихриста да изађе из оне пећине на Патмосу, где је давно препознат и описан, да се свету покаже без скривања и алузија, у црном свом блештавилу. Он је само друго име за пошаст од искона. За Баука чије режање и шкргут слушамо најмање две хиљаде година и кога без успеха терамо од себе у вилинске метафоре и визије, каква је била и она Гетеова, на коју нас подсећа Радовановић. Сада је на чудовишном делу, зна му се судбина, а појавио се те, 1999. године сасвим у знаку инверзије тајних бројева. И ово је први, не само наш него уопште први играни филм о Супарнику и Супротнику свега живог и човечног што је до сада постојало и ево игра пред нама, у нашем Београду, свој последњи чин.

СУЛУДИ КРСТАШИ То није црни пас који прогони дечака, јер ниједан пас не насрће на дете, него хтонски Псоглав из српске демонологије, злодух са гвозденим зубима који пребива у пећини гдје дан не свиће и сунце не свијетли (Српски митолошки речник) и отуд кидише да би иживео своју злочиначку ћуд. То је отеловљени вид Запада, мртвачке стране света, који се храни лешевима и режи у вечној трулежи. Скоро ће бити хиљаду година како овај проклетник са лажним крстом на грудима пустоши сав Исток у име Господа и ослобођења Његовог гроба убија све на шта наиђе, пљачка без милости и трунке саосећања, присваја туђе и коље све живо под благословом Урбана Другог и литаније других папа и геслом „Deus lo vult!“ („Бог тако хоће“!). Прве крсташке ратове повели су против Срба још у осмом веку франачки кнежеви око Сале и Лабе, а затим силесија Меровинга и Каролинга и овај рат сулудих крсташа (како их описује сјајна Дајана Џонстон) трајао је док се Немања и Фридрих Барбароса нису срели у Нишу 1189. Није тачно да се до тада Срби и Немци нису познавали. Знали су се барем коју стотину година раније, испуњених међусобном крвљу и смрћу од Балтика до преко Лабе и зато су зазирали једни од других. Од тада се у нашем народу свака разуларена руља назива „аламанима“. И кад су се сретали немачки цар и српски велики жупан Немци и Срби далеко у прапостојбини сатирали су једни друге од Мекленбурга до Берлина и Дунава. Али о томе другом приликом. Псоглав је симболички демон овог филма и савршен увод у страх сваког нашег детета, у архетип зла дубоко похрањен у колективну подсвест и обилно подржан свешћу прошлог и овог века.
Баук је стога „онтолошки“ и „идентитетски“ филм и зато не спада ни у један жанр нити уметнички род, него је иконички знак за себе, урамљени прозор у вечност.

ЕТИЧКА СУШТИНА Онтолошки – зато што се тиче бића, бивствујућег човека наше епохе, који се тек под овим околностима спознаје у својој пунини („фундаментална онтологија“ Мартина Хајдегера), то јест одређује се као темељ опстанка свега што постоји, што јесте. Идентитетски – јер открива осећање целовитости тог постојања у добу најраније младости, када кроз иницијацију индивидуум улази у опасно окружење у коме ваља опстати. „Дечак Сава“ (Јакша Прпић) сазрева и спознаје себе под најтежим могућим околностима бомбардовања, када се цео тварни свет око њега руши и сурвава док се пита „ко сам, шта сам?“ (ово име, наравно, није случајно: Сава препознаје само оно што одолева у сабору којим је окружен, дакле систем трајних вредности Заједнице чији је изданак, садашњост и будућност те од појединца сазрева у парадигму или – народ. Да није Вере, народ или ако хоћете – нација не би преживела под овим околностима. Већ више од осамсто година српски идентитет опстаје, обнавља снагу искључиво захваљујући својој светосавској и косовској вертикали. То јесте срж српског идентитета и доминанта овог филма, његова етичка суштина, која прожима све слојеве радње. Храм је и овде излаз из мрачног тунела, исповед и молитва. Зато је пресудан други тектонски карактер, млади попа (још једном одлични Војин Ћетковић) који није само оваплоћење наше цркве него и индивидуум запитан о противречјима свог личног постојања и сазревања на тешком испиту. Његов је пут доиста христолик. Искушење пред које га Господ доводи само је њему постављено и он успева да га реши Спасењем. Тиме је заокружен, испуњен један белег као знамење целе наше душе. „Недостатак оца постаје практично кључна тема трауме овог дечака“, каже Горан Радовановић. „Што је мајка дубље у страху, што су звуци бомби јачи, детету све више недостаје отац. То више није само физички отац, то је потреба за духовним, колективним, небеским оцем као јединим путем опстанка, спасења. Тиме филм добија једну благу религиозну димензију, одлази у неке метафизичке воде. А врло је тешко приказати све оно што нагиње ка поезији, ка ирационалности, ка лепоти.“
Црква је и 1999. била Отац и Син и Свети дух, православно Тројство без кога спаса нема ни данас. Али никад нам сабор није био потребнији него сада, крст никад није био часнији ни слобода скупља. Опет, јаче него икада раније, лаје одонуд мрачни Псоглав, који нас и даље држи „на линији ватре“ и изнова опомиње да „посао на Балкану још није завршен“. То је сурова истина и то је најважније што треба знати о овом филму. И по томе и по ономе чиме ћемо завршити – то је и најозбиљније од свега што смо видели у последњој години.

Бити русофил је природно стање Поводом рада са Владиславом Опељанцем, као историчар уметности, Горан Радовановић каже да су то – „природна повезивања, слична онима до којих је долазило када су из Русије, из Кијевске лавре долазили уметници да осликају наше цркве“. „Тако је ето и Владислав, у неком кризном времену, дошао код мене. Ја не волим реч русофил, зато што је њоме означено неко психолошко-естетско стање. Код мене је то природно стање. И није само код мене већ код већине људи. Ни комунизам није успео то да промени. То су неки кодови дубоко похрањени у нашем заједничком језику, црквено-словенском, у вери, у духовности, у литератури. Ми тешко можемо да замислимо како је било живети петсто година под Турцима, а да није било идеје да ће спас доћи са истока, од руског цара. Ми смо ту идеју имали, тако смо и преживели, уз веру у Христа, али и верујући у земаљско царство. И у руску моћ.“

НОВО ЧИТАЊЕ СВЕТЛА Могло би се, наравно, говорити о неодмереном опсегу споре екпозиције и лутајућем финалу, које вуче већ отворена питања. Али четрдесет минута згуснутог и фуриозног језгра филма, које чини његову главну супстанцу, монтажна симфонија призора веродостојног Армагедона који нам се догађао (по разним деловима планете хара још више и данас), готово висцерална агресија звукова, слика, покрета маса и волумена узнемиреног народа, наших људи, нас самих који се ту препознајемо је сноп зачудних визија, провала једног обезумљеног света бошовске снаге, речју једна разорна синематичност овог филмског ткања; плени и ствара јаке емоције. Ту је готово све што може филм. Ту је сав поетски израз његове главне теме – немани која се сурово обрушава одозго, бочно, из свих углова и ракурса: филмски језик високог учинка. У тој монтажној громади чита се сва тескоба и мучнина оног хајдегеровског постојања.
А пресудила је камера, какву још не видех. Слика велемајстора светла Владислава Опељанца (довољно је сетити се само Дванаест или Сунчанице Никите Михалкова) доминира овим обзорјем, сасвим у функцији ауторске замисли. То је читање светла у најбољем могућем виду, откривање свих слојева основног тона, у коме је сваки детаљ иконички знак двоструке и троструке артикулације. Читање светла у метафоричком кључу и није друго до уметност хармонизације и уједначавања „целог“. Ова песма је „цела лепа“ рекао би Богдан Поповић и зато се у њој може уживати уздуж и попреко, кроз невиђен визуелни регистар тамног које постаје прво трачак а онда временом сјај божанског, таворског светла, што на крају угреје душу. Или обоји икону. У оваквом светлу се може читати и смисао нашег отпора смртоносном нападу Псоглава. Ми њима Гетеа, они нама бомбе.