Запис из година сатанизације

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО 19. 5. 2011

Француски председник Жак Ширак нас је окарактерисао као „народ без вере и без законске мере“, а амерички сенатор Џозеф Бајден као „децоубице које треба стрпати у концлогоре нацистичког типа“. Није шала наћи се на удару оноликог дрвља и камења. Не додељује се оно свакоме, ни свакога дана

Кампања је почела на миг са највишег места, са циљем да се дискредитује противник растурања државе, да се казни непослушник и да му се отме део територије. Новинарски плаћеници су се без оклевања бацили на посао, али њихов труд би имао ограничен домет да им се нису придружили борци за тзв. људска права и лаковерни хуманитарци. Неки од њих ће, накнадно, одустати од првобитних процена, али покајање неће укинути пресуду изречену у наступу праведничког гнева. Јавно мњење је, као и обично, гутало оно што му се сервира.

*

Политички (рационални) мотиви на страну, важну ако не и најважнију улогу одиграли су психолошки (ирационални) разлози. Многи људи имају потребу да мрзе; посебно им је уживање ако могу мрзети читав народ. Амерички писац Гор Видал је педесетих година прошлог века приметио како „Americans like to be told whom to hate“ („Американци воле да им се каже кога да мрзе“). Западни медији, често ратоборнији од војних штабова, у то свакодневно упућују своје читаоце, гледаоце и слушаоце. Хуманистичка хипокризија и цивилизована реторика забрањују мржњу у њеном огољеном облику; у неким земљама се ова врста душевне насладе и законски кажњава. Људи су принуђени да заташкавају расистичке склоности, па мржњу исказују са оградама и преамбулама, што је околишан и заморан пут.

*

У случају Срба забрана отворене мржње је, у једном тренутку, сасвим укинута. „Нови филозофи“ и стари лисци, празноглави естрадни уметници и политичари жељни брзог успеха, медијски најамници и потомци окупатора нашег дела Балкана, сложно су удружили побуде и намере. Француски председник Ширак нас је окарактерисао као „народ без вере и без законске мере“, а амерички сенатор Бајден као „децоубице које треба стрпати у концлогоре нацистичког типа“. Цвет париске однарођене интелигенције је у српском председнику препознао новог Хитлера и шансу да, без труда и ризика сем оног који носи неодговорна употреба речи, заблиста у закаснелој антифашистичкој ангажованости. У сатанизацији је учествовао широк фронт, од левице до деснице, од католика до антиклерикалаца; таква сагласност непомирљивих идеологија не среће се свакога дана. Мржња се разбуктавала утолико брже уколико су бојовници мање знали о објекту мржње. Празнине у обавештености су попуњавали наши врли суседи с којима смо се нашли у сукобу. Постали смо лутка у уличном гињолу, апстрактни ентитет погодан за изливање профилактичког гнева и за обучавање приватних учитеља мишљења у дељењу лекција.

*

Сатанизација је погано оружје; погађа борце и неборце, криве и праве; свако је прима према свом психичком устројству и животном искуству. Код једних изазива жесток отпор и згађеност, други гутају отров да би га потом избљували на окривљену браћу, трећи уважавају право јачега, четврти се, оболели од Стокхолмског синдрома, умиљавају. Код оних који су научили да се приклањају свакој сили кампања је примљена са осећањем кривице и греха и жељом да се поправи утисак код господара планете. Велики брат је божанство, а божанства не греше; на нама је да се потрудимо и прихватимо што нам, у судовима неоспорног арбитра у свим питањима политике, морала и укуса, изгледа неприхватљиво.

*

Насупрот кукавичком покоравању стоји нагон очувања себе, своје слободе и достојанства. Ту, вишевековну традицију оличава – или би требало да оличава – наша црква. Зато се и нашла на удару оних који осећају да посао нису привели крају. Преживљавање је једини национални програм малих народа; ако и у чему, Црква у преживљавању има незаменљивих искустава. Она зна са туђинима, а они не знају са њом. Прегрмела је толика зла, прегрмеће и ово.

*

Не, наш слом није плод широко организоване међународне завере; нисмо ми тако важни да би се господари света озбиљније нама бавили. Постоји, међутим, склоп објективних околности опаснији од најбоље смишљених завера; и постоји хиљадугодишње стратешко опредељење западне цркве. Не треба слушати шта њени врхови говоре, треба гледати шта чине. Кад је у питању борба против шизматика, не пропушта се ниједна повољна прилика. Није било завере, него су се околности сложиле на заверенички начин. Велики брат је у растурању државе нашао лешинарску рачуницу, а наши управљачи нису знали или нису могли да избегну ступицу.

*

Има их који су у безнађу и у збуњености стигли до мржње према животу и до потцењивања сваког конструктивног труда. То је дошло до изражаја у неким филмовима, телевизијским серијама, те у текстовима новокомпонованих песама. Нихилистички презир би да се наметне као облик духовне еманципације. Ружење народа под плаштом самокритике најчешће је споља индукована самомржња. Београд у томе не заостаје иза Париза; лоши страни узори се код нас и иначе боље примају од добрих. Б. А. Леви је објавио дебелу књигу у којој тврди да је идеолошка матрица новије француске историје – фашизам. Французи су мање-више ћутке саслушали оптужбу. Негодовао је приказивач у „Тајмсовом“ књижевном додатку. Енглезу се оптужба учинила безумна и неприхватљива. Да би била делатна, и мржња се мора држати неке мере.

*

Исте врлине, и исти пороци, немају једнаку тежину у свим ситуацијама. Некад сам се подсмевао нашем детињастом изражавању националног поноса. У тренутку кад су почеле падати бомбе тај понос се показао као спасоносна резерва животне енергије. Затекао сам се у једној од 19 земаља прослављене антисрпске коалиције. Нисам пропустио ниједну могућност да својим домаћинима речем како се осећам и шта о њима мислим, и како сам говорио, тако су се и прилике за отворени разговор проређивале. Људи су ме избегавали или сам се ја њих клонио. Наступао сам као равноправан саговорник, на шта бивши колонијалисти и садашњи неоколонијалисти нису навикли. Простор око мене се празнио; празнину је испуњавала горка и окрепљујућа истина. Прекасно сам увидео колико је у свету лажљивости и подлости. У младости се то превиђа или се лакше носи. Били смо слаби, а лешинари имају оштар њух за оно што је клонуло и оболело. Разбојници су ликовали над нашом лоше артикулисаном истином.

*

Крајем 20. века извршено је убризгавање брзовезујућег бетона у кичму народа, распршене су илузије о ближем и даљем окружењу. Ако нам ово није довољно за сазревање, онда никад нећемо сазрети. Сувише је тешко да бисмо смели помишљати на пропаст. Флерт са Апокалипсом је забава ситих и доконих.

*

Резолуција о Косову, у поправљеној и ауторизованој верзији, имала је разумљиво повољан одјек код оних који су упристојили текст. Лондонски „Тајмс“ није се уздржао од ироничног коментара: „У тренутку кад се Европском унијом тешко управља, кад је она подељена и у беспарици, охрабрујуће је за европске вође да има оних који желе да им се придруже.“ Чланкописац није рекао да има будала, а могао је. Ако се, не дај Боже, Заједница распадне, ми ћемо је, у границама Београдског пашалука, обновити као савез уједињених регија, у знак вечног сећања на оне који су нас бомбардовали.

*

Живот народне заједнице, као и живот човека-појединца, не тече праволинијски. У кретање и напредовање урачуната су и посртања. То што смо поражени није довољан разлог за очајавање. Нека страхују моћници: њихова неконтролисана сила им ради о глави. Народи су, у прошлости, чешће умирали од ситости, богатства и необузданих апетита, него од глади и оскудице. Ударени смо у корен бића, а од таквог ударца цео организам бруји и јечи.