ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА |
ОБЈАВЉЕНО 23. 8. 2010 |
ИНТЕРВЈУ ЖИВАН САРАМАНДИЋ (1939–2012)
Прослављени првак Београдске опере сведочи о протеклом веку, о сапутницима и идеалима његове генерације, Крцуну и Титу, али коментарише и актуелна догађања у српском друштву и култури, упозоравајући на малверзације у вези с Народним позориштем и Београдском опером
За разговор са Живаном Сарамандићем није потребан повод, он је толико свестрана и самосвојна личност да је – уколико занемаримо Сарамандића уметника – сваки његов људски чин повод за актуелан разговор. Патриотска и људска димензија нашег саговорника занимљива је бар колико и уметничка. У овом разговору прозивамо га да сведочи о протеклом веку, о сапутницима и идеалима његове генерације, а његов актуелни ангажман на спасавању онога што се од Београда може спасити, послужиће као путоказ генерацији са којом би – да је среће – требало да обави примопредају „изведених радова“.
*
Живимо у времену преоравања историје, које се обавља без сведока, уз асистенцију „историчара“ којих је све више. Ваша уметничка биографија је импозантна, али сте ви пре свега веома занимљива и снажна личност епског формата, какве из неких разлога ишчезавају. Можда је последњи тренутак да осим аудио записа оставите и писани траг о себи и свом времену.
У праву сте, само ја за то немам ни снаге ни времена. Једва су ме наговорили да почнем да радим на снимању ЦД-а. Шта ће ми ЦД кад имам плоче… Смејете се, али мени је то довољно… А што се успомена тиче – свака записана успомена има вредност крајпуташа, она је сведочанство о времену које би да нам отму. Све више размишљам о томе колико је мој пријатељ Слободан Пенезић Крцун био далековид. Споменуо бих један догађај који се одиграо 1963. или 1964. године, на прослави Друге пролетерске бригаде. Било је то у хотелу „Моравица“ у Ивањици… Крцун је сео за наш музички сто, а онда је у једном тренутку устао и прекинуо славље, узео микрофон и наслонио се на њега изговоривши речи чији значај тек сад потпуно разумем: „Пролетери, ево стекох храброст да вам се после толико година обратим. Све нас је мање и мање, предлажем да се сахрањујете уз букву, дуж пута и да запишете да се запамти ко сте и у ком сте батаљону били, јер ће нас убрзо заборавити.“ И ето, ја вам сада пружам прилику да запишете по нешто, да се не заборави.
О Крцуну колају разне приче. Како сте га ви доживели?
Много сам певао за Прву и Другу пролетерску бригаду, они су ме увек звали: баћушка, дођи! Крцун је био мој велики пријатељ, био ми је веома склон. Сећам се да је често на тим прославама подсећао на чињеницу да је Друга пролетерска била чисто српска бригада, са изузетком неколико Немаца комуниста који су јој се прикључили. Волео је да нагласи да је за њега Србија само оно што је северно од Саве, источно од Мораве и западно од Дрине. Сматрало се то великим србовањем за оно време, али Тито му то није замерао. Има једна секвенца приказана на ТВ-у у којој се види како он и ја пред Титом играмо моравац. Ја сам га проценио као једног од најзначајнијих и најхрабријих „великосрба“. Влада фама да је Крцун много пио, али ја нисам стекао такав утисак – пио је колико и ја, да буде расположен… то је тако деловало због његовог боемског имиџа…
Ипак, Крцуна, партизанског команданта, упознали сте само посредно.
Судећи по причама његових бораца био је веома строг, што је за ратне услове у којима се нашао одред било питање опстанка… Он је знао какве приче колају о њему, па сам на једној прослави имао прилику да га чујем како својим бившим борцима говори о партизанском моралу: „Стално говоре да сам био строг и да сам стрељао за украдену шљиву… Не кажем да сам такве тапшао по рамену, али ми није падало на памет да гладног пролетера стрељам.“ А затим је додао у шали: „Више сам волео изудараног пролетера него мртвог.“ Иако је након рата био на веома високој функцији, он се понашао крајње коректно према својим сарадницима. Сећам се да је једне ноћи, док смо седели у кафани „Лондон“, пустио свог возача Ломића кући да се одмори, а он је у ситне сате устао и кренуо у ноћ. Одбио је понуду да га неко од нас повезе, рекавши да може и таксијем, а ако треба и пешке… Данас је то незамисливо.
У Титовој Југославији уметници су били привилеговани, а у свету су вам била отворена сва врата.
Титово време је непоновљиво, цео свет нам је био под ногама. Многи заборављају ону сцену пред Белом кућом, кад је Картер изговорио добродошлицу Титу речима: „Господине председниче, ја вам у име америчког народа захваљујем за сву помоћ и подршку коју сте нам дали…“ Било је незамисливо да амерички председник то јавно каже једном комунисти. Колико је био популаран међу несврстанима видео сам у Египту, приликом гостовања Новосадске опере. Певао сам Кнеза Игора, а били смо гости Анвара ел Садата… Одемо тако да обиђемо Каирски музеј, а бедуин седи пред закључаним вратима и равнодушно нас обавештава да је музеј затворен због реновирања. Када је чуо да смо из Титове Југославије скочи, оде по кључеве и пусти нас унутра… Провео сам сате сам са Рамзесом и невиђеним благом, једва сам пронашао излаз. Хтедох да им дам велику напојницу, а они ни да чују… Требало је све то поштовање нечим заслужити.
Били сте и Титов миљеник, он је „крив“ што сте место економије одабрали оперу.
Мој први сусрет са Титом десио се 1962. на дочеку Нове године. Позвали су ме Мрмак и Вукос, седимо и чекамо, а ту су Лека и Кардељ. Ја се чудим што тако дуго чекам да наступим, хоћу да идем, а они кажу: чекај, ти си нам адут, тебе остављамо за ударни термин. Око четири сата изађем пред микрофон и растурим их – Волга, Old men river… групе се одвојиле по салама а Тито ме слуша одушевљено, и сви се скупили да ме чују. Тоша Елезовић ми каже: види Кардеља! А он скочио да ме љуби и одвео код Тита. Тито пита где певам, од чега живим па кад је чуо да студирам економију каже: „Каква економија, ти мораш да школујеш глас па у оперу.“ Одмах је позвао телефоном секретара скупштине, пуковника из Друге пролетерске и наложи му да ме узме под своје… Од тада сам био стални гост приликом посета страних државника и прославама јубилеја револуције… Милка је такође певала председнику, и најчешће смо седели за његовим столом. Од свих краљева, царева, краљица, председника држава он је имао најистанчанији музички укус… Ја сам био запрепашћен његовим руским. Када смо Брежњев, Тито и ја разговарали на руском, Тито је најбоље говорио. Могуће је да је имао толико талента да се у руском усаврши – имао је слуха.
Да ли је „ексцес“ из 1968. кад сте својим наступом подржали побуњене студенте пореметио ваш однос са председником?
На демонстрације сам отишао случајно: десило се да су у време студентских демонстрација неки људи дошли у позориште како би позвали нас уметнике да их подржимо. Нико од певача није се усудио да крене, осим мене… Тамо је био и Жигон… Након тих догађаја није било никакве одмазде према уметницима који су подржали демонстранте, напротив – и даље смо код Тита били радо виђени гости. Па и онда када сам избачен из партије због неплаћања чланарине, њега то уопште није занимало. Никада нисам био лавља кожа – знате они што легну пред Тита са разјапљеним чељустима не би ли прешао преко њих. Он је то вероватно ценио.
Верујете ли да је могуће обновити друштво социјалне правде?
Ма шта данас говорили о оном времену, социјализам се показао као најбоље решење. Колико су векова дали феудализму и капитализму, а социјализам су уништили у самом зачетку. Октобарска револуција је била крвави подвиг једног народа, она је била неминован историјски помак. А то што социјализам није опстао, сасвим је природно – питам се како би он уопште могао да опстане у условима тако страшних спољних притисака и нивоа свести данашњег човека… Али светска револуција тек почиње.
Охрабрен сам због тога што нема алтернативе: или комунизам или робовласништво. Видите шта се дешава са Америком, која је у почетку заиста била демократска: хоће да направе свет ситих робова. Ми морамо да се боримо за боље друштво, постоји велика носталгија код некадашњих социјалистичких држава: они су сви ишли у школу, јели, лечили се… „Руси су од нас паметнији, образованији и културнији“, признао је један западни новинар… Има неко ко воли капитализам, то је посебан сој људи… Једна жена ми недавно приђе у Руском дому и каже: „Мом оцу су комунисти одузели две куће…“ Само једна јој остала. А ја кажем: „Госпођо, па шта ће вам три куће? Зар вам није пуно срце што неколико породица живи у вашој кући?!“… Ја сам индоктринирани човек – за егалите и фратерните.
У традицији ваше породице је осећање за социјалну правду, антифашизам и русофилство. Судећи по томе, комунизам није силом наметнут српском сељаку.
Поделе су одувек постојале. Ми Сарамандићи смо својеглави: стриц ми је био у заробљеништву као официр југословенске војске али се тамо изјаснио као комуниста. То је могло да га кошта главе – затуцани српски официри хтели су да га линчују. Изведу га на линч, а Швабе га спасу. Кажу: „Чекајте, да га прво изведемо пред суд, па ћемо после ако треба да га сами убијемо…“ Због тога је добио и партизански стаж иако никад није био члан партије… Мој комунизам је од моје мајке, која је имала осећање за социјалну правду. Она никад није рекла: „они имају више“ већ: „они немају“. Због ње сам седам пута вратио стан који ми је друштво понудило… Она би сваког пута рекла: „Немој сине, људи лоше живе – има коме је потребније. А теби је добро код стрица…“ Ми смо после рата живели као подстанари; мајка је продавала карте у биоскопу и сиротињу пуштала бесплатно – била је невероватна жена! Можда и због тога немам никакав однос према новцу и приватној својини – возим кршеве од аутомобила целог живота.
И ваш отац је био „својеглави Сарамандић“?
Мој отац је преминуо од повреда које је задобио током бомбардовања Београда 1941. Лежао је два дана под рушевинама. Мајка га је одвела у Аранђеловац, где је лежао непокретан неколико месеци… Једног дана су се појавила два немачка официра, који су радили као специјалисти у Тополи. Дошли су са предлогом да га хоспитализују и нађу узрок његовој одузетости. Отац им је на то одговорио: „Да ли бисте хтели, господо, да ми учините услугу – да ме не лечите.“ Није желео да га Немци лече… Умро је на Светог Илију 1945. А мене су спасли комунисти: слали су ме као изгладнело сироче на опоравак са осталом децом. Држава је тада бринула о сиротињи коју је рат за собом оставио.
Судбина вашег деде је слична судбини Кастрове породице – потомство је одлучило да „вишак земље“ припадне народу.
Мој деда је био велики човек, спасао нас је након очеве смрти, прихвативши моју мајку која је у 24. години остала удовица. Имао је велики шљивар иза хотела у Аранђеловцу; од тог шљивара смо извозили тоне шљива маџарки. Дедина кћер била је комунисткиња. Био сам сведок кад је дошла и рекла: „Оцо, одлучили смо у комитету да узмемо шљивар.“ Он је побелео и рекао: „У реду, али ако неко живинче пређе у тај шљивар, да га убијете.“ Губари су 1946. напали шуме, Србија је оголела – ишли смо да их спасавамо. Али на дедину шуму није дошао губар, знао мајстор где да посади шљивик.
Највећи део православног човечанства кренуо је у једном тренутку ка комунизму. Има ли у православљу нешто што га чини блиским овој идеји?
Како да не, узмите за пример руски народ који је направио највеличанственији подвиг у историји. Зашто нису Енглези направили револуцију? Они су само експлоатисали друге… Руски народ има невиђене моралне потенцијале, очигледно да тај елемент православља даје неку подлогу, носи неки нагон. Неки замерају Стаљину што је као био против цркве. Па зар је то важно! Хајде да говоримо о томе шта је Стаљин постигао. Знате ли да је Гагарин добио предност пред Титовом да лети у свемир само зато што је био сељачко дете, сироче. И сви ти проблеми на међународном плану које су имали – њих 200 милиона сами, окружени зверима. Тих 200 милиона је изнело два рата на леђима и диктирали су услове рата и мира – то значи да тај систем функционише. Кажу – комунизам није успео. А зашто би успео? 700 година је трајао феудализам, 500 година из феудализма у капитализам, а сад би радикалну промену за 20 година. Е па не може.
Како је текао ваш професионални деби на естради?
Званично сам постао уметник 1. јула 1957 – имао сам тада 18 година. Положио сам веома озбиљну аудицију и са 21 годином певао хетерогени репертоар… Једно од првих озбиљних признања добио сам на фестивалу „Микрофон је ваш“. За ту прилику нисам имао шта да обучем, па ми је Петар Стамболић дао свој стари сако. У Опатији сам у том сакоу победио све фаворите. За мене су се заинтересовали Сава Мрмак и Соја Јовановић, и дошли су да ме моле да певам у Орфеуму. У почетку сам одбијао – хтео сам да завршим економију и увелико певао по кафанама. Али кад су ми понудили две и по хиљаде месечно, што је значило да ћу за два месеца моћи да купим веспу, нисам се двоумио… Највише је за мене учинио Миладин Стојадиновић, елитни српски учитељ који је био управник Циркуса Адрија, Орфеума и Београдске естраде. Када је чуо какав глас имам и колико ме публика воли, позвао ме је и поцепао уговор – мислио сам да добијам отказ, а он је исправио суму на седам и по хиљада. У Орфеуму су гостовала велика имена, светски позната, један од њих био је и Роко Граната. Певали смо заједно 35 дана; Роко је тада добијао хонорар од 27 хиљада а ја 25 – могао сам да купим стан на Дорћолу.
Школовали сте глас код Зденке Цинкове. Да ли је било лако ући у оперу са препорукама из врха власти? Кардељ се у једном тренутку и лично заложио за вас.
Из ове перспективе изгледа невероватно кад кажем да нисам имао никакве привилегије. Напротив, с обзиром на то да сам каријеру започео на естради, нису ми дали ни да изађем на аудицију. Чак ни Данон ту није могао ништа – самоуправљање! На крају је Кардељ молио комисију из Народног позоришта само да ме саслушају – било је то моје грађанско право. И они пристану. Била је пуна сала – дошли да ми се смеју. Када сам отпевао – добијем овације! Моја професорка после тога одлази код Бранка Драгутиновића, који је био главни опонент (није био партијски човек али је био велики уметник), а он јој каже: „Ви знате да сам био велики противник да ваш кандидат дође у оперу. Признајем да сам срећан што сам у овом случају погрешио.“ И примили ме у радни однос, али као радника, а певао сам Сусањина. Бориса Годунова сам певао 12 година, да бих постао првак опере… Сада постоји бар 10-15 певача који долазе у оперу без аудиције, по партијској линији – а лоши су. Да докажем свој комунизам рекао сам да ћу убудуће певати бесплатно: „Узмите овога – он има децу, њега плаћајте.“ Велики број људи из позоришта налази се на списку за отказ.
Америчка критика је вашу супругу Милку Стојановић сврстала међу пет највећих оперских певача света. Како су стручњаци реаговали на вашу појаву?
Пре неколико година у Метрополитену проглашен сам за месију одржавања технике „di petto“. То је једна веома стара и тешка техника која се данас ретко примењује, а примењивали су је Карузо, Франко и делом Павароти. То је техника која омогућава потпуну контролу гласа. Она омогућава да са што мање напора певач постигне максималан учинак. Када сам 1996. године отишао у Њујорк, на аудицију код Боба Ломбардија, он ми је организовао концерт у Метрополитену. Када је чуо мој глас, узвикнуо је: „Где је овај лудак био до сада!?“ Тврдио је да ми Николај Ђауров није раван… Што се тиче моје професије, постигао сам шта сам хтео. Све што радим, радим зналачки и прецизно.
Због чега сте се 1999. вратили у Србију?
Пре свега, ја тамо никад не бих могао да живим. Нисам хтео да певам ни у Бечкој опери – одбио сам бланко уговор директора чувене Бечке опере, затим и понуду римске и напуљске опере. Нисам хтео да певам ни код Немаца – што да идем да певам код њих када су ми убили оца? Одбио сам и никада се нисам покајао. За време бомбардовања Милка и ја смо били у Београду и певали у Народном музеју. А ето, упркос мом отвореном противљењу њиховој политици, певао сам за три последња америчка амбасадора. Питам: „Зашто ме зовете? Што ја да вам певам кад знате да сам годинама пролазио поред ваше амбасаде и пуштао Марш црвене армије“? Стварно сам то радио: отворим прозор свог „југа“ и загрми са касетофона! Не разумем шта се то са Американцима десило. Пренабубрили су… Само што нико више ни њих ни нас не пита како желимо да живимо – тај историјски процес више не може да се заустави.
Са кнезом Игором сте пропутовали Совјетски Савез, совјетска публика је волела наше уметнике. Како гледате на нову Путинову Русију?
У Русији сам отпевао 700 концерата. Руска публика је веома волела нас Југословене. Када је Путин дошао на власт написао сам му писмо, у ком сам му између осталог рекао: „Грађанине Путине, немојте да се играте мојом судбином… ако мајка Русија корача за вама, напред грађанине! И то не због Русије и славјанства већ због мисије коју Русија има у свету.“
Писао сам и Лукашенку: „Ви у Белорусији браните последњи праг пред Москвом. Чувајте га, не због Москве већ због светског мира. Чувајте нашу степу широку и не дајте непријатељу наш горди варјаг.“ Хор Александров некада је певао песме Црвене армије, али су на последњем концерту у Београду променили репертоар. Викнуо сам из публике: „Марш Црвене армије!“
БЕОГРАДСКА ОПЕРА НА ТРГУ И „БАЦАЊЕ ПРАШИНЕ У ОЧИ“Кад су Бакочевић и Угљеша Богуновић отишли код Тита да разговарају о изградњи Опере, он је сматрао да би најбоља локација била на Ушћу, рекавши: „Нови Београд је спаваоница радничке класе, они заслужују да им се ту изгради и опера.“ Данас, када више нема радничке класе, одлазак у оперу постаће привилегија оних који су „успели“ захваљујући „демократским променама“, па ни проблем превоза из овог шипрага у ситне сате за оне који немају новац за такси није актуелан Опера у Београду основана је 1919. године, али за изградњу зграде још нема средстава. Ви сте, као најстарији активни члан београдске опере – догодине пуните 55 година уметничког стажа – изабрани за председника невладине организације „Опера на Тргу“. Шта је циљ ове организације?
Какве би последице наступиле по Народно позориште, уколико би Опера била измештена на другу локацију? |