ТРИЈУМФ АНАТЕМИСАНИХ И ДЕБАКЛ ВЛАДАЈУЋЕ КОАЛИЦИЈЕ

Политички преокрет с непредвидљивим последицама – први пут је у историји Савезне Републике Немачке странка означена као екстремно десна, Алтернатива за Немачку, постала најјача политичка снага у једном покрајинском парламенту (у Тирингији), с дупло више освојених гласова (и мандата) него све три странке „семафор коалиције“ које (још) владају земљом

Изборне прогнозе немачких института и агенција за испитивање јавног мњења су, обично, веома прецизне. Биле су и овога пута, готово „у длаку“ тачне, пред изборе у две источнонемачке покрајине, Тирингији и Саксонији. Избора који су, стицајем прилика, наједном постали готово судбински важни за целу земљу. Са снажном међународном резонанцом.
Знало се, дакле, углавном какав ће бити исход ових избора, а ипак је у недељу вече, кад су саопштени први резултати гласања, у две релативно мале покрајине, са укупно (само) пет милиона бирача, настао експлозиван политички потрес који је уздрмао Немачку. И као ехо, изван њених граница, у драматичној форми наметнуо питање: куда заиста иде најмногољуднија земља (83 милиона становника) у срцу Старог континента.
Тога је очигледно био свестан (малерозни) канцелар Олаф Шолц, када је, са „забринутошћу и горчином“, у првом оглашавању, прокоментарисао (иначе очекивани) тријумф Алтернативе за Немачку, тврдећи да та странка наноси штету Немачкој, слаби привреду, дели друштво и „руинира углед земље“.
Први пут се, наиме, у историји Савезне Републике Немачке догодило да странка означавана (и означена) као „екстремно десничарска“ постане у једном покрајинском парламенту (а реч је о Тирингији) најјача политичка снага. И да, притом, освоји дупло више гласова (и посланичких мандата) него све странке „семафор“ коалиције које (још) владају земљом.
Догађај с неизбежним, а непредвидљивим последицама за друштвени и политички живот земље. И разлог за аларм. Један број аналитичара види (већ) овај септембар на истоку (после избора у Тирингији и Сксонији, који су одржани 1. септембра, следе избори у Бранденбургу, 22. септембра) као „сеизмограф“ онога што би могло да уследи септембра 2025, на изборима за Бундестаг. С неизбежном а радикалном променом немачког политичког рељефа. Готово су, наиме, ако се не догоди неко чудо, већ упрограмиране узрочно повезане две ствари. С једне стране, поновни дебакл (трочлане) владајуће коалиције, после овог на покрајинским изборима, и на оним, далеко важнијим, на савезном нивоу, такође септембарским следеће године.
И, с друге стране, такође готово загарантован успех странака с два различита политичка пола – десничарске Алтернативе за Немачку и левичарског Савеза Сара Вагенкнехт – чији незаустављиви успон управо почива на поразу политике канцелара Олафа Шолца кад је реч о проблемима који изазивају највећу забринутост немачких грађана: угрожена унутрашња безбедност, инфлација, мигранти, рат у Украјини и однос званичног Берлина према Русији.

ПРОМЕНЕ НА ПОЛИТИЧКОЈ СЦЕНИ И исход избора у две покрајине већ је назначио радикалне промене на немачкој политичкој сцени. Алтернатива за Немачку је, упркос анатемисању, изопштавању и стављању под контролу тајних служби, постала „доминантна снага на истоку земље“. У Тирингији је освојила 32 одсто гласова, осам одсто више од Хришћанско-демократске уније (ЦДУ), једине од традиционалних странака која се „још држи“. Од ње су алтернативци „за длаку“ изгубили на изборима у Саксонији: ЦДУ 31 одсто гласова, АфД нешто изнад 30 процената.
Ту је, као феномен, најмлађа странка на немачкој политичкој сцени: Савез Сара Вагенкнехт. Основана тек пре неколико месеци, почетком године, под звучним именом доскорашње „иконе“ Левице (напустила је демонстративно ову партију уверена да се уместо суштинским, бави периферним темама), странка је, „с ледине“, готово на препад, умарширала импресивно у оба покрајинска парламента: у Тирингији са (чак) 16 посто освојених гласова, у Саксонији такође с двоцифреним резултатом, 12 процената.
Некад моћна Левица, странка која је неприкосновено доминирала истоком, као реформисана наследница владајућих комуниста у бившој, и угашеној, Немачкој Демократској Републици, све упадљивије, поготову после одласка Саре Вагенкнехт, тоне у безначајност. У Саксонији није успела да прескочи праг од пет одсто, али ће ипак ући у парламент, захваљујући чињеници да је освојила два директна мандата. Немачки бирачи, наиме, имају два гласа: први дају кандидату с именом и презименом, други странци.
У Тирингији је Левица нешто боље прошла (освојила је 12 одсто гласова) захваљујући харизматичном лидеру Боду Рамелову. Првом и једином шефу једне покрајинске владе из њених редова. Политички прагматик стекао је поверење и симпатије грађана. Да се шеф владе бира директно, а не зависно од односа страначких снага у парламенту, Рамелов би то сигурно и даље био: према свим истраживањима јавног мњења, имао је неупоредиву предност у односу на носиоце листа свих осталих странака. Укључујући и (неприкосновену) Алтернативу.

СУМРАК „СЕМАФОРа“ На истоку се минуле недеље догодио сумрак „семафора“, до (готово) гашења. Странка која држи два најважнија политичка положаја у земљи, канцелара и шефа државе, Социјалдемократска партија (СПД) доживела је бламажу: једва се провукла кроз уска парламентарна врата. У Тирингији с понижавајућих шест процената (цензус је, иначе, пет), у Саксонији је прошла за нијансу боље, десет процената освојених гласова.
Друге две странке трочлане владајуће коалиције на савезном нивоу, Зелени и Либерали, доживели су катастрофалан пораз. Либерали нису успели да уопште уђу у ова два парламента (у Тирингији су освојили мизерни један проценат гласова, а у Саксонији ни толико). Зеленима је то (једва) пошло за руком само у Саксонији.
На покрајинским изборима обично превлађују локалне теме. Висока политика препуштена је надметању за Бундестаг. Овога пута било је све друкчије. У изборној арени битке су се биле око питања која су, превасходно, у надлежности савезне владе. Због те чињенице, тријумф Алтернативе за Немачку, и неспоран успех Саре Вагенкнехт, на изборима у Тирингији и Саксонији (а биће тако, очигледно, и у Бранденбургу) изричито се „чита“ и тумачи као пораз политике званичног Берлина.
Две странке посве различитих програмских и идеолошких опредељења, нашле су заједнички језик на темама које су доносиле, и очигледно донеле, највише поена: на оштрој критици владине мигрантске политике и, дубоко су уверени, проблематичној и, по националну безбедност, опасној политици владајуће коалиције, у контексту Украјинског рата, према Русији.
Алтернатива за Немачку је свој политички залет и узлет направила, иначе, управо на мигрантској политици. Тек основана (2013), странка је 2015. године, на крилима непоштедне критике (непромишљене) мигрантске широкогрудости канцеларке Ангеле Меркел (отворила широм немачке капије за милион избеглица, под геслом „ми то можемо“, с којима убрзо није знала шта ће), готово на препад освојила све покрајинске парламенте и силовито умарширала у Бундестаг, као најјача опозициона формација у време „велике коалиције“ конзервативаца и социјалдемократа.
Веровало се доста дуго, у мејнстрим, етаблираним странкама, да ће тај јуриш бити кратког даха, што се раније догађало с протестним покретима који су „играли само једно лето“. Осећајући, очигледно, боље од традиционалних, увелико отуђених странака, како „пулсира“ у друштву, Алтернатива је окупила шаролико друштво незадовољних и гневних: једног броја отворених неонациста, преко исламофоба, антиваксера, до већег броја пребега из других странака, демохришћана, социјалдемократа, до зелених. Већ дубоко укорењена, успевала је, и успела, да опстане (и очигледно ојача) упркос организованим и снажним кампањама, јавном анатемисању и све гласнијим претњама забранама, и постане незаобилазан чинилац на немачкој политичкој сцени.
Чињеница да су све друге парламентарне странке (споразумно) направиле „санитарни (одбрамбени) кордон“ око Алтернативе, враћа се сада, на примеру две источнонемачке покрајине, као политички бумеранг. Изопштавањем ове странке немачка политика се нашла пред (тешко решивом) „квадратуром круга“: веома је компликовано саставити владајућу већину кад су владајуће странке на савезном нивоу у Тирингији и Саксонији доживеле катастрофалан пораз.
Једина од етаблираних странака која је, упркос нешто слабијим резултатима у односу на нека ранија времена, остала и постала стожер могућег окупљања „коалиционара“ изван и мимо (проскрибоване) Алтернативе, ЦДУ сада изнуђено и у невољи шаље сигнале левичарском Савезу Сара Вагенкнехт. Као једино могућем излазу из зачараног круга.

САРИНО УСЛОВЉАВАЊЕ „Црвена Сара“ је још у изборној ноћи наговестила да је спремна да уђе у коалицију са „црнима“, конзервативцима, уз неколико услова. Тражи да се глас те (покрајинске) формације одлучујуће чује на савезном нивоу у питањима до којих је њој и њеном савезу посебно стало: да влада, поред осталог, престане са слањем оружја Украјини и одустане од намере да дозволи распоређивање америчких ракета средњег домета (које би, иначе, циљале на Русију) на немачком тлу.
За њене потенцијалне коалиционе конзервативце, тренутно у опозицији, али с великим (реалним) амбицијама да се у септембру следеће године (опет) домогну канцеларског трона, тешко прихватљив услов: лидер ЦДУ Фридрих Мерц се сагласио с канцеларовом (проблематичном) одлуком о фамозним америчким ракетама.
Осокољен релативно добрим резултатима на изборима у Тирингији и Бранденбургу, упркос великим предизборним стрепњама, Мерц би могао, не чекајући изборе у Бранденбургу крајем месеца, да огласи своју претензију на канцеларски трон. И да тако предухитри опасног ривала, лидера сестринске Хришћанско-социјалне уније (ЦСУ) из Баварске Маркуса Зедера. Чини се, бар у овом тренутку, да је лидеру конзервативаца најважнији политички положај у земљи надохват руке. Уздрмани Олаф Шолц му у томе не представља озбиљну препреку. И пре тога најнепопуларнији канцелар, после дебакла на покрајинским изборима у Тирингији и Саксонији, нема, по свему судећи, више неупитну подршку ни у врху сопствене странке.
Шолцу, уз то, прети превремено гашење „семафора“: јачају захтеви да странка Слободних демократа, либерали, после понижавајућег изборног пораза, баце копље у трње и напусте владајућу коалицију. Упркос чињеници да би превремени избори, који би неминовно уследили, што је неуобичајено кад је реч о Немачкој, били, како ствари тренутно стоје, губитнички. И у часу њихове велике драме, можда равни политичком самоубиству…