Светом владају новац и тренд „отимај док још има“ (2.део)

ИЗ ПЕЧАТОВЕ АРХИВЕ: ОДГОВОРИМА НА ПИТАЊА

ОБЈАВЉЕНО  30. 4. 2011

ИНТЕРВЈУ ЉУБА ПОПОВИЋ

Мој црни квадрат се полако празни. Он је изронио из моје подсвести још у она београдска времена, узаврео од мрачних објеката и сподоба свих врста, авети, вампира, вештица… Читав један уклети свет који се претакао на моја платна, који ме је у неки кошмарним ноћима чак и лично походио, али ми временом све мање ремети живот, ваљда зато што сам схватио да сам му ја творац и да смо се некако ипак споразумели. Уз помоћ сликарског умећа ја сам тај тамни вилајет изнео на светлост дана и овековечио га на платнима. Сад смо и ја и он пред судом историје

Емил Сиоран је мислио да је будућност европске културе у неистрошеним балканским народима, а  сам је био најбољи доказ те идеје. Наши политичари уопште нису свесни да Србија поседује шампионе у свету уметности много веће од оних у спорту. Неки наши уметници непогрешиво су препознати и цењени у свету, а овде су аутсајдери. Најбољи српски сликари су годинама одбијани у водећим београдским галеријама. Зашто се ми стидимо најбољег што поседујемо?
Ја бих из нашег разговора искључио политичаре, у актуелним околностима све говори у прилог тези да су то два засебна света међу којима је комуникација немогућа јер напросто функционишу на различитим таласним дужинама. Категорија просвећеног политичара, која би могла да послужи као спојница, одавно већ више не постоји. Од ових садашњих, показало се, не може се очекивати ни да раде оно што би по дефиницији требало да раде, а камоли да се баве питањима везаним за уметност.

Етјен Шатон, велики пријатељ српских сликара више није жив, а Музеј фантастике у замку Гријер у којем сте и ви излагали тавори. Музеј сличне концепције у Северној Америци није заживео, као ни Музеј Медиале у Београду у склопу Музеја историје Југославије. Модерна галерија „Ваљево“ коју сте ви основали и ненаметљиво је водите из позадине прославила је двадесет пет  година постојања. Она је сада најважнија институција те врсте у свету, специјализована за магични реализам, ониричку, метафизичку и постнадреалну фигурацију. Успели сте да повећате обим и побољшате квалитет иначе добрих каталога, а вашу прошлогодишњу изложбу цртежа пратила је  монографија. Планирате да покренете и едицију теоријских издања наших најбољих познавалаца те уметности. Да ли ће Галерија почети да публикује монографије, да ли сте одустали од Музеја Медиале у Ваљеву и какви су планови за даљи рад ове успешне институције која делује без било какве помоћи Министарства културе Републике Србије?
Модерна галерија „Ваљево“, иако се често наводи као пример успешне организације и деловања, ипак је део једног општег друштвено-економског контекста и као таква сусреће се и са извесним бројем проблема типичним за нашу средину. Као и у сваком српском провинцијском граду, у Ваљеву владају културна тама и чамотиња. У њој неколицина ентузијаста с напором одржава искру просвећености, успева да њоме повремено потпали радозналост једног дела грађанства, а онда опет све замре и утопи се у мукотрпну свакодневицу. Као и свуда у Србији, тешко је остварити нешто солидно и трајно.
Управо због тога никад нисмо тражили финансијску помоћ од Министарства културе. Због те опште климе равнодушности, па онда и суревњивости и ситних подметања одустали смо и од сваког покушаја да за колективне изложбе добијемо слике од Музеја савремене уметности. Све то је јако деликатно и срозава ниво разговора, али они једноставно бојкотују ваљевску галерију. Пример: чак ни за онако значајну и на највишем нивоу припремљену изложбу, каква је била „Симболизам на тлу Србије“, нису хтели да позајме слику Милене Павловић Барили. А за изложбу „Портрет“ нисмо могли да добијемо „Теуту“ Оље Ивањицки.
Што се издавачке делатности галерије тиче, њоме већ сад, на самом њеном почетку, можемо да се поносимо. У сарадњи са штампаријом Воје Јовановића („Агенција Ваљевац“) одштампане су монографије млађих српских сликара Дуњића, Туцовића и Доловачког, које по квалитету репродукција представљају нешто најбоље што је на том плану досад код нас урађено. Иста екипа обавила је посао и око моје монографије, у копродукцији са француском издавачком кућом „Cercle d’art“.
Музеј необичног, фантастичног сликарства и даље је на мртвој тачки. Такав један подухват, у таквој средини, тражи превише енергије – коју ја једноставно више немам. Борба са ветрењачама једноставно није за моје године.

Како објашњавате чињеницу да вама, као и Даду Ђурићу, упркос томе што сте светски познати и што сте академик, у Београду никада није била приређена одговарајућа ретроспектива или већа изложба коју би свака нормална држава одавно приредила уметнику вашег значаја?
Досад сам имао једну једину ретроспективну изложбу у Србији. Одржана је 2003. године, али не у Београду него у Суботици и то на иницијативу архитекте и бизнисмена Золтана Виде, који је хтео да свом граду поклони нешто лепо и велико. Золтан Вида је, за потребе изложбе, комплетно рестаурисао једну велелепну зграду из 19. века, платио осигурање за скоро сто слика и ангажовао историчара уметности Мому Павловића да буде комесар изложбе и да направи каталог достојан тог имена. Та изложба је доживела велики успех. На то ме данас подсећају многобројни исечци чланака из штампе, видео и фото документација, а пре свега каталог изложбе са изванредним текстом Миленка Радовића.
Што се Академије тиче, већ ми постаје мучно да то објашњавам. Као прво, ја нисам члан Академије наука, већ њен дописни члан. То вероватно нема никакве везе са организовањем изложби, али боље је да се разјасни.
Први покушај излагања мојих слика у простору Академије пропао је јер су била тешка времена, Југославија под ембаргом и све што уз то иде. Други покушај је такође пропао, тачније, изложба је отказана изненада и по кратком поступку, у моменту кад сам мислио да су припреме већ биле приведене крају. И дан-данас чекам да ми се у вези с тим непријатним догађајем пошаље званично објашњење.
Сад је у току тзв. трећа срећа, која ће се, по свој прилици, завршити као и претходне две. И овај пут сам добио лепо срочено писмо, које је потписао нови председник стручног савета галерије, академик Ђорђе Злоковић. Предлаже ми се изложба за 2012. годину и успут помињу финансијске тешкоће у вези са њеним организовањем (осигурање, каталог, позивнице и остали трошкови). И шта сада? Да ли треба ја да то све преузмем на себе? Да се годину дана одрекнем сликања и да се упустим у посао који нити сам икад радио, нити знам да радим? Да ли Академија мисли да сликари треба да финансирају културу Србије? Волео бих да ми неко одговори на сва та питања. Али како ствари стоје, а и из мог досадашњег искуства са културним и осталим српским институцијама, од тог посла неће бити ништа.
Недавно је у интервјуу за НИН Раша Тодосијевић, концептуални уметник, наш садашњи представник на Венецијанском бијеналу, изјавио: „Данас ми се чини да је Медиала била само један мали зачин на ту велику националистичку тему. То је била пука провинцијална наива. Недаровити људи који баратају великим речима.“  Обезвређује се целокупно, не само српско фигурално сликарство, ниподаштавање постаје преовлађујуће мишљење и како ће проћи други уметници кад су овако квалификовани водећи. Уједно је то и доказ срозавања НИН-а у којем је Медиала деценијама била достојно праћена. Тодосијевић, прави наивни уметник, поноси се својим наводним образовањем, критикује и ваше професоре, а да уопште нема појма да сте ви, Дадо Ђурић, Владимир Величковић и Урош Тошковић у Паризу били у друштву неких од највећих умова 20. века. Познавали сте или се дружили са Салвадором Далијем, Паблом Пикасом, Жан-Полом Сартром, Еженом Јонеском, Анријем Мишоом, Андреом Пјером Мандијаргом, Гиставом Ренеом Хокеом, Јургисом Балтрушаитисом, Етиамблом, Сараном Александријаном и Ренеом де Солијеом. Тодосијевић вероватно за пола њих није ни чуо, као што није свестан да  ти генији прошлог века не би ни ципеле брисали са његовим радовима. Слично Тодосијевићу мисли и Радомир Дамњановић Дамјан и многи други.  Одакле толика мржња и елементарна културна неписменост у доба интернета наших интелектуалца, уметника и људи из културе?

Драги мој Дејане, вама је тај Раша постао лајтмотив и ноћна мора. Зашто тај нуспроизвод актуелне друштвене и културне кризе не препустите сензационалистичкој штампи, кад сте већ доказали да сте достојни озбиљнијих тема? Ето, сад сте и мене увукли у нешто што не би требало да ме се тиче. Тог човека или уметника – ако хоћете, не познајем, осим са страница једног броја НИН-а који ми је случајно дошао у руке. Упало ми је у очи да је тај нови, боље речено новокомпоновани НИН, дотичном Раши посветио шест страница. Више него што је икад иједан наш часопис посветио неком уметнику. Колико би онда простора требало да да Паји Јовановићу? Или Леонарду? Али све то можда има и неку логику. Какав уметник такав и НИН. Сведочанство о општем посрнућу и на плану уметности и на плану штампе. Од момента кад је НИН (баш као и „Блиц“) постао државно гласило, од момента кад држава званично пружа подршку једном ситном вазалу белосветских тренд-мејкера, нема ништа чудно у томе што је Раша у НИН-у, а НИН све даље од онога што је некад био. Тај мој утисак био је употпуњен кад сам уз несувисле изјаве уметника видео и репродукције његових „цртежа и слика“. Остала ми је ипак енигма како уз те наивне и невеште покушаје ликовног изражавања може да стоји назив академског сликара.
У оквиру вашег  питања поменули сте дружења нас париских сликара са неким великим именима француске културне сцене. Ту морам да унесем неке исправке, бар што се мене лично тиче. О мени су писали Рене де Солије, Патрик Валдберг, Ален Боске, Андре-Пјер де Мандијарг, Гистав Рене Хоке, Балтрушаитис, Саран Александриан, Ан Тронш, Жан-Луј Ферије, Жан-Кларанс Ламбер и још неки други, да не набрајам. Напоменуо бих само да је њихово писање пре свега било мотивисано интересовањем за моје сликарство, а не хонораром који им је понудио издавач. Тиме се објашњава што сам са многима од њих годинама остао у присним пријатељским односима. У атељеу су ми били Јонеско, Елија Казан, Борман, Жак Лакан… а имао сам прилику и да се упознам и разговарам са Салвадором Далијем и Галом, захваљујући ондашњем амбасадору Југославије у Паризу, непревазиђеном Ивану Вејводи. Познавао сам се и дружио са многим мање или више познатим сликарима моје генерације, али не и са Пикасом, нити са Мишоом. Сартра такође никад нисам срео – ако су те ствари уопште важне.
Ваше слике су представљене у неким од најважнијих светских издања о еротици. Ви посећујете и сајмове еротике, сакупљате документацију о тој теми и може се рећи да је Ерос као наличје Танатоса ваша опсесија. Да ли је реч о нечему вишем и другачијем од фасцинираности женском лепотом? Ваше разумевање Софије, вечног женског принципа који оличава мистицизам, зачараност, виталност и мудрост, сасвим је другачије од холивудског стереотипа, диктата модне и козметичке индустрије. Западно друштво жену претвара у набилдовану силиконску Барбику, агресивну и неуротичну креатуру терора лепоте  и младости или како је приметио Ханс Георг Гадамер, последњи велики немачки филозоф, за разлику од свих старих цивилизација и друштава, у садашњем је први пут срамотно бити стар. Добар сте познавалац историје филма и стрипа, али другачије схватате женственост и еротизам и једини се у Медиали бавите том великом темом европске уметности. Миро Главуртић је тврдио да су хумор и еротика прогнани из Медиале као недостојни.
У време моје изложбе у замку Гријер, у Швајцарској, председник општине ми је учтиво, али и са дозом нелагодности, ставио примедбу на присуство голих жена на мојим сликама. Ја сам га на то само упитао кад је последњи пут био у Лувру. Лувр је пун голих жена, као и целокупна историја уметности, па не видим разлог да се ја лишавам те вечите и неисцрпне теме.
Женско тело, реално или имагинарно, способно је да у сликару створи тензију, ону вибрацију неопходну да се поступак стављања боје на платно претвори у један духовни чин. Осим тога, на чисто ликовном плану, женска пут представља невероватан регистар суптилних тонова, сенки и прелаза. Насликати женско тело тако да се испод површине осећа мистична тајна живота или тајна привлачности, ако хоћете, изазов је за сваког сликара.
Моја лична митологија женског тела формирала се најпре кроз читање неких романа и стрипова, кроз гледање холивудских филмова, да би се кроз прве студије актова у Шуматовачкој, а потом и на Академији, уобличила у ту иконографију која у великој мери карактерише моје сликарство. Женско тело на мојим сликама је, дакле, резултат једног дугог процеса сазревања и нема никакве везе са иконографијом овог модерног доба која га је претворила у пластичну лутку за презентирање гардеробе, у најобичнији предмет широке потрошње који се може моделирати у складу са захтевима и потребама маркетинга.
То што кажете да је Миро Главуртић искључио еротику из Медиале мораћу мало да коригујем. Подсетићу вас да је Оља Ивањицки насликала Теуту, која уз сву суптилност и мистериозност ипак одише еротиком. А и сам Миро Главуртић није баш бежао од еротских тема. О томе сведочи портрет Ингрид Лотаријус који се могао видети на изложби портрета у Модерној галерији „Ваљево“.
Да ли сам пропустио нешто да вас питам, а радо бисте рекли за читаоце „Печата“?
Могао бих за крај да кажем неколико речи о томе на чему тренутно радим, пошто ми се чини да је ова етапа рада једна од значајнијих у мом целокупном стваралаштву. Већ више од годину дана окосница мог живота је једна слика великог формата, 2,6 x 4 метра, којој сам дао наслов „Има ли живота после смрти?“. Слика је доста одмакла, многима чак изгледа довршена, али из таме мог подземља непрестано извиру нови ликови и сподобе који изискују непрестане промене, тако да још увек не знам да ли сам се приближио крају.
У почетку сам мислио да ће та слика бити нека врста мог тестамента, али сад више нисам сигуран. Нигде се не журим и повремено се подсетим Шејкиних речи да је сликање облик молитве. Радим кад имам довољно енергије и светлости у атељеу, пуштам да ме слика води и пристајем на трансформације које ми намеће. Прво се звала „Долазак Антихриста“, онда ми се мало помало наметнула тема „Апокалипсе“, сад је почела да се усложњава и расцветава и, као што сам поменуо, нове форме резултирале су и новим садржајем. Увек је тако. У једном тренутку слика увек надјача сликара и, ако је мудар, он ће се њеним законима и повиновати.
Место боравка те велике слике било је одређено од самог почетка њеног настанка: у једном нормандијском градићу, на поседу једног значајног колекционара. То ме доста умирује, то што знам да се неће повлачити од колекције до колекције и, ко зна, завршити у неком депоу. Биће смештена тако да ће људи моћи да долазе и да је виде, заједно са још тридесетак слика већег формата, из свих периода мог стваралаштва.
Мој црни квадрат се полако празни. Он је изронио из моје подсвести још у она београдска времена, узаврео од мрачних објеката и сподоба свих врста, авети, вампира, вештица… Читав један уклети свет који се претакао на моја платна, који ме је у неки кошмарним ноћима чак и лично походио, али ми временом све мање ремети живот, ваљда зато што сам схватио да сам му ја творац и да смо се некако ипак споразумели. Уз помоћ сликарског умећа ја сам тај тамни вилајет изнео на светлост дана и овековечио га на платнима. Сад смо и ја и он пред судом историје. Будућим генерацијама оставио сам довољно материјала да сазнају нешто и о мени и о мистеријама које се крију у сваком од нас. Ја сам, захваљујући дару или проклетству које ми је судбина доделила, невидљиво учинио видљивим и тиме је моја мисија на овом свету завршена.

У Паризу, априла 2011