СВЕТИОНИК – На сва звона

У колективном уму мојих саговорника калкулисало се у јуну цифром од милијарду. У септембру је та цифра нарасла на три милијарде нечега што пук који на мору једе мортаделу а на континенту паризер не може да разумије. Но да је 10 милијарди било чега, евра или долара, вриједи, јер наша земља нема цијену

Крајем августа двојица 14-годишњих Београђана рекла су ми сјетно како се, ах, „враћају кући, јер је лету крај“. У Херцег Новом провели су и ове године дуже од мјесец, што их чини миљеницима сезонских богова. А да љету није крај знају Приморци који љубе златни септембар јер је вријеме пословично лијепо, морска вода је топла и чистија од јулске и августовске, нема више абнормалних гужви, клијентела је платежнија и, рекао бих, интелектуалнија.
Током љета дакле разговарао сам и наставио то да чиним у некој врсти неформалног интервјуа с преко хиљаду странаца и домаћих, при чему под домаћима подразумијевам и људе из Србије и Републике Српске.
Доминантне теме с домаћим на обалу сишавшим свијетом тицале су се рударења. Стекао сам утисак да Срби из Републике Српске немају осјећај да им је нож под грлом, дочим је 100% људи из Србије с којима сам разговарао – истина не по методологији Нове српске политичке мисли и Ђорђа Вукадиновића – рекло да се спрема смрт Србије, да је данас горе него 1914. и 1941. и 1999, те да је Оскар из алузије велеиздајник каквог мајка рађала није.
Причао сам у бутиги са српским народом и о Косову, јер је било Косоваца, причао са Србима из Црне Горе, на тему уједињења, рата у Украјини, о геноциду у Гази, рата на Блиском истоку, америчким изборима, Ирану, Африци, свакако Кини, по многима онако како се на почетку Андрићевог романа „Травничка хроника“ у кафани „Лутвина кахва“ причало о конзулским временима која слиједе, тј. о ономе на што не можемо да утичемо, осим на рударење, кад се моји саговорници врате с љетовања.
Зли би језици рекли како се уз обалу на којој пирка маестрал, уз винце и плодове мора, или уз пивце и ћевапе, лакше промишља о великим темама, док наши вриједни премијери и предсједници доносе важне одлуке и усред љета, будући да од посла издавања дозвола разним корпорација не могу да подигну листом уцијењене главе.
Било је међу мојим саговорницима људи који су на 200 метара од мора по пристојној цијени проналазили себи и породици смјештај, кад и оних који су власници вила на пјени од мора. Сви су сагласни, што може бити најмањи заједнички именитељ, да од рударења супстанце с катаклизмичким начином обраде нема ништа, а ако пак до тога дође, доћи ће до устанка с двама могућим исходима.
Или ће власт која контролише медије главног тока кад и лажне лидере опозиције умртвити устаничко тијело на начин да и нови, с потенцијом да буду фатални по власт, протести пропадну, или ће пак да, ах, опет пасти српска крв.
Уколико уз прећутну подршку црквеног врха народна Србија допусти да постане рударска колонија како су се офирали да је јавно виде њемачки медији, с нама је готово, и то знају сви.
По мотивима који су и врапцима доступни, да се еколошки доказаној злочиначкој компанији допусти као лисици да уђе у кокошарник, да јој се пред изборе као забрани, а онда јој из петних жила исти ти који су пер ла финта ставили тачку на пројекат Рио Тинто – претворе у најјаче лобисте.
Уколико дође до крви, јер је ово прилика свих прилика да повратимо, за почетак, привид суверености, неко мора да се стави на чело општенародног цунамија. То сигурно неће бити неко из народа, јер ће га, чак и ако га уздигну друштвене мреже, режим скратити за главу. Мел Гибсон алијас Вилијам Волас из филма „Храбро срце“ да ли је могућ у вријеме дигитализације? Пошто је нови Карађорђе могућ само у теорији, то ће рећи да би се на крви устаника попео неки нови Оскар, који би, баш као и црногорски Мурта, направио тактичку паузу, након смјене Курте, да би корпорацијама ипак, нешто касније, завршио посао у све вјекове вјекова.
Бићу у Београду у вријеме када буде догоријевало до ноката. Нисам револуцији склон, дипломирао сам као демонстрант 5. октобра 2000, нисам вјерујући у демократију, али многи моји љетњи саговорници јесу и даље. Ови богатији с разлогом, желе да Бог настави да их гледа, да им дјеца љетују на мору до конца, а ови сиромашнији зато што су пословично наивни, па вјерују да политички глумци, Оскари разни, не могу баш све што кажу – да лажу.
Наш народ је добар, иако га раде, механизмима утврђеним вјековима уназад, људи са Колективног запада. Наш наивни народ вјерује да власт не би лагала свој пук, то раде туђе владе, као што и власт која почне да лаже своје, није више народна.
Многе државе више не постоје. Остали су рецидиви у виду грбова и застава, докумената на којима пише Србија, пише Црна Гора, али држава нема, само колонијалних управа омеђених међународно признатим границама које постоје за људе унутар тих торова, не и за корпорацијски капитал. Издани смо. У власништву смо корпорација. Пети октобар издао је Србију. Двадесет први мај издао је Црну Гору.
Уколико Србија као море преплави улице Београда да потопи Рио Тинто и велеиздајнике који се дословно понашају као да мрзе Србију до стрва, власт може да капитулира, и да парама Срба исплати – правно гледано легалну одштету – рударској мегакомпанији. Вучић је у једној емисији питао новинарку хоћете ли ви да исплатите одштету Рио Тинту? Да је Вучић имао новинара с великим М преко пута, овај би му рекао, не, председниче, ви ћете.
У колективном уму мојих саговорника калкулисало се у јуну цифром од милијарду. У септембру је та цифра нарасла на три милијарде нечега што пук који на мору једе мортаделу а на континенту паризер не може да разумије. Но да је 10 милијарди било чега, евра или долара, вриједи, јер наша земља нема цијену.
Власт у Србији не може назад. Претходни је слугањски протоколи обавезују. Народ не може назад, јер га властито тле, историја и традиција, духовност и култура, ваздух и вода, не само детерминишу, него и хране.
Постоји и најцрњи сценарио, на који је боље да не мислимо. Да патријарх Порфирије, као Бог из Бећковићеве поеме, настави да само ћути и гледа.
А могао би, нада се народ у Србији, Црној Гори, Републици Српској, и којекуде, да каже: Ударимо на сва звона!
Па што нам свима који памтимо 1914, 1941, 1999, Бог да.

Програмски формат Светионика јесте да бљеска с управо бококоторске нулте надморске. С једине географије на свијету на којој наш народ и даље живи уз море.