СТАТИСТИКА НЕ МАРИ ЗА ПОЈЕДИНЦА

Потребан је заокрет у социјалној политици, јер Србија издваја чак 1% бруто домаћег производа мање за социјална давања у односу на земље Централне и Источне Европе. У трговини и производњи хране подстаћи конкуренцију која ће довести до трајнијег пада маржи, смањења трошкова производње и веће продуктивности, а то ће утицати и на снижавање цена хране, трошкова живота и инфлације

Влада Булатовић Виб је својевремено имао афоризам који гласи: „Колико ме забрине поскупљење толико ме засмеје објашњење.“ Стога ћемо почети објашњењима, јер је важно да што шири круг читалаца разуме ову проблематику.
Инфлација у Србији износила је 2023. чак 16%, да би средином јула 2024. године пала на ниво од 4,3% међугодишње (у односу на јули 2023). У поређењу са земљама Европске уније, то је знатно виша стопа, јер је ЕУ имала инфлацију од 5,4% у 2023. и очекује се инфлација од 2,3% у 2024. години. Да ли је инфлација потцењена, како се тачно мери, може ли се уопште тачно измерити и зашто је наш реални субјективни осећај такав да мислимо како је стварна инфлација знатно виша? Покушаћемо да на врло ограниченом простору што једноставније одговоримо на ова питања.
Инфлација мери раст општег нивоа цена и као таква представља просечну величину. Инфлацију код нас званично мери Републички завод за статистику који је од 2009. године изражава преко индекса потрошачких цена (који се претварају у стопе раста) и усклађује методологију са хармонизованим индексом потрошачких цена ЕУ ради међународне упоредивости. Индекс се израчунава за фиксну корпу роба и услуга која садржи више од 600 производа и услуга груписаних у 12 група, а коју домаћинства користе у својој личној потрошњи. Напомињемо да је у питању просечно домаћинство, а цене се снимају на више стотина продајних места. Свака од група производа има свој удео у укупној потрошњи домаћинства и на основу тога се израчунава пондер који одређује утицај раста цена сваке групе производа и услуга у укупном индексу цена. Примера ради, храна у Србији учествује са 34% у укупној потрошњи и то је чак 12% више него удео исте врсте производа у потрошњи просечног домаћинства ЕУ. 
Да би се обезбедила репрезентативност обрачуна, крајем текуће године за наредну годину ревидира се листа производа који улазе у потрошачку корпу, места на којима се снимају цене, као и пондери сваке групе производа који се мењају у складу са структуром, укусима и преференцијама потрошача. Они се коригују на основу података о финансијској монетарној потрошњи домаћинстава. 
Немамо други начин да утврдимо колики је просечни раст општег нивоа цена, људски ум до сада није открио бољи начин. Остаје, међутим, питање, какав је наш субјективни осећај раста цена и зашто нам искуство говори да је стварни раст цена знатно виши. Отуда је можда настало и неколико ироничних афоризама на тему поузданости статистичких података. Поменути Виб је говорио: „Статистика наша дика, што пожелиш то наслика“, а знатно циничнији је био Марк Твен коме се наводно приписује изрека: „Постоје лажи, постоје проклете лажи и постоји статистика.“ 

ОПШТИ НИВО И ПОЈЕДИНЦИ Пре свега, инфлација мери раст општег нивоа цена, а не појединачних цена; узима у обзир репрезентативне производе и услуге, а не појединачне; одређује пондере на основу истраживања о структури потрошње и навикама у потрошњи и изражава потрошњу просечног домаћинства. Појединци, када формирају свој осећај о инфлацији, узимају у обзир своју појединачну потрошњу и потрошњу свог конкретног домаћинства која се може знатно разликовати од просека. Такође, домаћинства с нижим примањима имају већи удео хране и енергената у структури потрошње, а управо су ти производи и услуге највише поскупели у претходном периоду, па њих раст цена више и погађа. Појединци врло често пореде раст цена са својом куповном моћи, а она не зависи само од цена већ и од нивоа примања, структуре и навика у потрошњи. Познато је и да се далеко чешће региструју повећања цена од снижења (мада су снижења свакако знатно ређа), као што већина потрошача не зна колико су одређени производи коштали пре годину дана или пре два или више поскупљења. Стога можемо закључити да не знамо колика је стварна инфлација, а бољег показатеља од постојећег немамо. Тај показатељ инфлације на међугодишњем и месечном нивоу служи затим и као дефлатор у националним рачунима за индексирање плата, пензија, социјалних давања и уговорних клаузула. 
Сада долазимо до следећег проблема – зашто је инфлација у Србији двоструко виша него у ЕУ, упркос чињеници да је констатација Владе и НБС о увезеној инфлацији тачна? Увезена инфлација значи да су одлучујући утицај на раст цена имали глобални фактори раста цена енергената и хране, претежно услед рата у Украјини и „зелене транзиције“. Да ли су и зашто цене хране у Србији тако високе, а видимо да имају највећи пондер и одлучујући утицај на структуру потрошње домаћинстава у Србији. Располажемо једним истраживањем из 2017. године (Бркић, Игњатијевић) које је поредило раст цена групе прехрамбених производа у Србији са ценама у земљама Вишеградске четворке (Пољска, Мађарска, Словачка, Чешка); то су земље Централне и Источне Европе са којима се Србија често пореди. Уједно, то су и земље у којима постоје релативно развијена пољопривреда и прехрамбени сектор. Истраживање је показало да у апсолутном нивоу цена и нисмо при врху најскупљих производа, али смо најскупљи у производњи хлеба, млека, јаја, уља, меса, шећера, кромпира, кафе и чоколаде када се у обзир узму релативне цене, односно, куповна моћ, количина производа које можемо да купимо с обзиром на величину плата у Србији и код Вишеградске четворке. Сумњамо да се ситуација у том погледу битније променила после 6-7 година, тачније 2024. године. 

ТРГОВЦИ И ДОБАВЉАЧИ Дакле, имамо више цене; а шта је стварни узрок виших цена? Да бисмо одговорили на ово питање, морамо опет да призовемо у помоћ мало економских објашњења. Ради се о тржишним структурама – стањима која говоре о броју учесника на тржишту, њиховој економској снази, утицају на цене и препрекама за слободну и фер тржишну утакмицу. Наиме, ради се о две групе тржишних учесника и два типа тржишних стања: трговци и главни добављачи, који онда могу да изграде олигопсонске и олигополске тржишне односе. Знамо да су ове речи мало рогобатне, али значе да на страни трговаца-купаца постоји неколико крупних играча (олигопсон) и на страни произвођача постоји неколико крупних играча (олигопол). Ако ове тржишне структуре постоје, оне могу да праве неформалне картелске споразуме о ценама и маржама које су онда више него у условима потпуне конкуренције и доводе до смањења благостања потрошача, јер они сада купују мање количине производа по вишим ценама. Разуме се, картелско понашање је најчешће неформално, прикривено и врло га је тешко доказати у пракси, а тим питањем се код нас бави Комисија за заштиту конкуренције. 
Ипак, ево неколико индиректних аргумената у прилог тези да у Србији постоје олигопсонско-олигополске структуре које могу утицати да цене хране буду знатно изнад објективно тржишних. Према подацима Комисије за заштиту конкуренције, десет највећих трговинских ланаца у Србији (лидери су „Делезе“ и „Меркатор“) учествовали су са 65% у продајним површинама и са 54% у укупном приходу, што указује на висок ниво концентрације. Ситуација је још очигледнија ако се узму у обзир показатељи по регионима. Тако у Београду (где је и највећа потрошња), 10 највећих учествује са 87% у површинама и са 83% у укупном приходу, а у Јужној и Источној Србији (где је удео малих трговинских радњи већи), удео у укупном приходу је 49%. Напомињемо да је истраживање вршено пре доласка „Лидла“ у Србију, чије се тржишно учешће процењивало на 5-7% и само је повећало концентрацију у трговини у корист пет највећих трговинских ланаца. По европским мерилима, ако је удео концентрације већи од 25%, ради се већ о високој концентрацији, док у САД тај удео се сматра великим тек после 50% учешћа. Свакако, по оба критеријума Србија је кандидат за олигополе и олигопсоне. У студији нема неких других показатеља концентрације као што је Хиршов индекс, коефицијент мобилности тражње, али да сада не оптерећујемо читаоца са превише техничких детаља.

ПОГУБНЕ МАРЖЕ Гувернер НБС Јоргованка Табаковић позвала се на истраживање које је вршила сама Народна банка, по коме је пет највећих трговинских ланаца у Србији повећало марже за 36% током 2022. године, а слични аргументи нагнали су црногорску владу да ограничи марже за одређене врсте производа. Такође, очевидно је да већи трговински ланци имају и више марже од мањих трговинских фирми. 
Каква је ситуација на страни главних произвођача – добављача трговинских ланаца који их снабдевају главним производима. Чини се да је ту олигополско понашање још израженије. У анкетама које је вршила Комисија за заштиту конкуренције (референтна година 2016. мада се ситуација није битније променила ни сада), од 30% до 45% трговаца истиче да је њихова преговарачка позиција у погледу цена релативно слаба у односу са главним добављачима, а тај проценат значајно расте код малих трговачких радњи. Имамо у виду да су анкете могле и да потцене стварну преговарачку моћ крупних добављача. Занимљиво истраживање урадио је Републички завод за статистику током 2023. и ту је показано да знатно већи утицај на раст цена пољопривредних производа и хране имају произвођачи него трговци. Наиме, стопа бруто маржи у трговини је просечно 14,9% у поређењу са 54% код произвођача хране, што је скоро четири пута више. Исто тако, просечна профитна стопа у трговини је 3,6%, а у производњи хране 8,6% (два и по пута виша). Свакако, слика би била мало другачија ако би се поредили само највећи трговци, али би и тада сигурно била на штету трговаца. Постоје високи трошкови производње примарних пољопривредних производа, а високе марже имају сви они код којих постоје високи индиректни трошкови које покривају из маржи (плате, транспорт, реклама итд). Кључни добављачи имају јаку преговарачку позицију, али и високе трошкове, ниску ефикасност и конкурентност, мале инвестиције и подинвестираност и недовољну искоришћеност капацитета (слаба економија уштеде на обиму производње). Примера ради, велику преговарачку моћ имају произвођачи дувана, а малу произвођачи хлеба, малина, млека, јер их је много у односу на трговце и оне који врше откуп.
Владине мере свакако могу бити корисне, јер свако појефтињење производа може повећати куповну моћ и егзистенцијалну позицију сиромашних домаћинстава са нижим примањима. Ипак, мере су ограниченог домета по опсегу и ограниченог – краткорочног временског трајања. 
На дуги рок боље резултате трајног карактера дале би две групе мера: 1) мере социјалне политике и 2) мере за повећање конкурентности у производњи хране и трговини. О мерама социјалне политике могао би се написати посебан дугачки текст. Укратко, потребан је заокрет у социјалној политици, јер је и Фискални савет констатовао да Србија издваја чак 1% бруто домаћег производа мање за социјална давања у односу на земље Централне и Источне Европе. Неопходно проширење обухвата социјалне заштите, подизање износа социјалне помоћи за поједине програме, евентуално увођење општег дечјег додатка, побољшање положаја најсиромашнијих појединаца и најугроженијих домаћинстава, повећање удела социјалних расхода у БДП.
Када је реч о другој групи мера, у питању је процес који би започео одмах, али би неке ефекте могао да пружи тек за период од 5 до 10 година. Потребан је читав низ подстицајних мера у пољопривреди који ће повећати инвестиције, смањити трошкове, повећати број произвођача и конкурентност, повећати степен искоришћености капацитета, подстаћи извоз (што отвара и питање девизног курса). У трговини је неопходно повећати број трговаца, повећати конкуренцију и подстаћи је, помоћи малим трговцима, смањити постепено моћ великих трговинских ланаца. Већа конкурентност у трговини и производњи хране довешће до трајнијег пада маржи, смањења трошкова производње и веће продуктивности, а то ће последично утицати и на снижавање цена хране, трошкова живота и инфлације, па самим тим повећати и животни стандард и социјални положај најугроженијег становништва, али и свих грађана Србије.