СРБИЈА У ЗАПАДНОЈ ПАУКОВОЈ МРЕЖИ

Потписивањем низа споразума с главним земљама Запада, Србија наизглед покушава да их одобровољи, иако ће оштри критичари рећи да тако „капитулира“ и приклања им се, док од лидера тих држава стижу поруке да се њихова политика према Србији о питању КиМ не мења

У свакој области живота карактеристичне су одређене супротности на основу којих се оне могу разликовати једне од других. На подручју моралног крајња разликујемо добро и зло; у естетском лепо и ружно; у економском корисно и штетно… Тако Карл Шмит, немачки правник, филозоф, политички теоретичар и социолог (један од највећих теоретичара права и политиколога у међуратном периоду и најпознатији у улози правника у Вајмарској републици за време Трећег рајха), упрошћено речено, сматра да се срж политике огледа кроз разликовање на пријатеље и непријатеље. Шмит чак каже да политичко није оснаживање правне државе већ моћи владара да доноси одлуке, али првенствено одлуку о томе ко је пријатељ, а ко није.
Могу ли се у тим релацијама (данас се Шмитова дела другачије читају а многи питају није ли био у праву) сагледати и три изузетно важна догађаја за Србију, боље рећи три потписана споразума у само два месеца, када је у тако кратком периоду наша земља преусмерила своје спољнополитичке векторе према Западу, које неки доживљавају као „коперникански“ обрт у српској политици, док ће циничнији рећи да нису изненађени, већ да се само јасно показало да је „цар го“.
Ненадано и хитро, у стилу „блицкрига“, у Београду се 19. јула обрео немачки канцелар Олаф Шолц, с комесаром ЕУ Марошем Шефчовичем и свитом политичара и привредника, када је у Палати Србија потписан Меморандум о разумевању између ЕУ и Србије о стратешком партнерству о одрживим сировинама а немачки медији који су извештавали о Шолцовом путовању у Београд писали да је немачкој привреди важно оно што ће Шолц донети кући: уговор о испоруци литијума, најважније сировине за посрнулу аутомобилску индустрију. И то у јеку кампање у Србији против рударења ове и драгоцене и опасне сировине.
Можда то и не би било велико изненађење да му није претходило најновије захлађење односа Берлина и Београда због резолуције УН о Сребреници коју је у великој мери иницирала управо Немачка, а која је Вучићу послужила за бројне нападе на Берлин који су ишли толико далеко да се говорило о „парадоксу“ да Немачка, „након Првог и Другог светског рата“, говори о геноциду, као и низа негативних и острашћених напада немачких политичара из „семафор коалиције“. Још с пролећа ове године, нешто после децембарских избора, званичници широм ЕУ износили су сасвим другачије прогнозе о европском путу Србије. У тим оценама, али и прекорима, посебно се истицала Немачка, чији званичници су недвосмислено истицали да Србија мора да спроведе немачко-француски план, да од уласка у ЕУ нема ништа док не призна самопроглашену државу Косово (зар није Шолц то отворено рекао и приликом претходне посете Београду)… Литијум вероватно неће бити још један услов јер се у Београду договарало и колико процената (око 15 одсто) ове руде треба да буде директно испоручено Немачкој.

ВИСОКИ ГОСТИ Само нешто више од месец дана после Шолца, Београд је посетио и француски председник Емануел Макрон, такође уз потписивање низа међудржавних споразума, са нагласком на онај о сарадњи у развоју цивилног нуклеарног програма за градњу атомских централа, да би нешто касније управо француској електропривреди (Електрисите де Франс), односно групи понуђача коју чини ЕДФ из Париза, заједно са „Егис индустрис“ из Монтреала, био додељен уговор за израду студије о примени нуклеарне енергије у Србији. И, наравно, незаобилазни а у јавности прилично омражен а тиче се експлоатације, како у Европи воле да кажу, „критичних и стратешких минералних сировина“, у које спада и фамозни литијум.
Посебна пажња је дата куповини фамозних „рафала“, о којој се већ неко време причало и хвалило, али у јавности коментарисало као „привлачење“ Макрона на српску страну. У стручним круговима већ је наглашено да то и није тако добар избор и да се ради о веома скупом аранжману (за цену једне ескадриле од 12 француских авиона могле су се купити две ескадриле руских Су-35) и авионима са НАТО стандардом што изискује компликован и комплексан прелазак с досадашњег руског, на нови НАТО систем ваздухопловства, од инфраструктуре до обуке пилота и техничара, с великом упитношћу њихове реалне ратне употребе.
Ни Макрон није пропустио да се осврне на наш европски пут и нагласи да ће Србија само у ЕУ очувати своју независност и суверенитет, све истичући да ће спровести онај француско-немачки план који озваничава да је део територије Србије, Косово и Метохија, независна држава. Тешко је поверовати у Макронову добронамерност када је, поред наведеног, још увек у свежем сећању понижење нашег председника на стогодишњицу победе у Првом светском рату, када се у директном ТВ преносу могла видети његова скрајнутост у позадину званица испод Тријумфалне капије, док је осведочени терориста Хашим Тачи, коме се данас суди за ратне злочине, био у првом реду, тик уз француског председника.
Као круна свега, уследио је и трећи догађај у виду Споразума о стратешкој сарадњи у области енергетике између Србије и САД. Иако садржај овог документа још није познат, а на коме се, како је речено, „радило више година“, званичници обе стране тврде да представља важан корак ка још ближој сарадњи двеју влада, али и приватних сектора двеју држава. Реч је о документу који су министар спољних послова Србије Марко Ђурић и подсекретар САД за економски раст, енергетику и животну средину Хозе Фернандез потписали 18. септембра у Вашингтону, а за који је Ђурић рекао да ће олакшати зелену транзицију у Србији, омогућити бољи приступ чистој енергији, и који је у складу са европским аспирацијама наше земље.
Србија и САД до сада нису потписале ниједан споразум о стратешкој сарадњи, нити имају споразум о стратешком партнерству. Између осталих, Србија такве споразуме има с Русијом и Кином – с којом је отишла и корак даље и потписала споразум о свеобухватном стратешком партнерству.
Споразум са Америком би требало да буде нови корак ка нечему што Вашингтон одавно потенцира и подстиче – диверзификацији у снабдевању Србије енергентима, а тиме, дугорочно, и смањењу зависности од руског гаса. Да ли је у питању тајност због начина како је ту диверзификацију обавила Европа, плаћајући многоструко већу цену овог енергента у односу на цену по којој га је куповала од Русије.

ПАЈАТ И ДИВЕРЗИФИКАЦИЈА Случај је хтео да цео аранжман преко Гласа Америке ипак појасни амерички помоћник државног секретара за енергетику Џефри Пајат, познат по својој улози у Кијеву у време Мајдана, заједно са ондашњом заменицом америчког државног секретара Викторијом Нуланд која се, иначе, сматра креатором државног удара у Украјини.
„Мислим да је најважнија ствар која се десила у погледу жеље председника (Александра) Вучића да диверзификује снабдевање енергентима оно о чему сам говорио – инвестиција Србије као купца у пројекту за течни природни гас у Александрополису (Србија је резервисала 300 милиона кубика гаса, прим. нов.), најава да америчка гасна компанија учествује са 25 одсто као партнер у том пројекту, и спремност америчких гасних извозника да играју још важнију улогу у јачању енергетске диверсификације широм Европе“, рекао је Пајат, додајући да САД подржавају диверзификацију и да је она „кључ безбедности“. Какве и чије безбедности, није појасно.
„Чуо сам од америчких саговорника да ће Србија смањити своју зависност када је реч о увозу енергената и отворити нове могућности у снабдевању“, навео је Ђурић, уз нагласак споразума на енергетску безбедност, диверзификацију, али и транзицију ка зеленој енергији. При томе, ниједног момента не помињући Русију иако је познато да Србија и даље скоро потпуно зависи од руског гаса, који добија по повлашћеној цени (између 300 и 420 долара за хиљаду кубних метара).
Само нешто раније председник Русије Владимир Путин је, током недавног сусрета са потпредседником српске владе Александром Вулином (који је иначе под америчким санкцијама по оптужбама за организовани криминал и корупцију), предложио да ускоро почну разговори о новом трогодишњем уговору за испоруку руског гаса. Да ли је руски председник нешто више знао о предстојећем вашингтонском споразуму, тек је том приликом, многи тумаче као тест, упутио директан позив Вучићу на састанак БРИКС-а у октобру у Казању, на шта је наш председник нејасно и неодређено одговорио.
„Створен је утисак да је могуће нешто што је немогуће. Јер, још 2012. је, што се стручне јавности тиче, стављено ад акта питање о америчком гасу, када је одлучено да било који течни гас мора да кошта 2,4 пута скупље од гаса из цевовода, па био он руски или норвешки. Таква прича није реална“, рекао је стручњак за енергетику Милош Здравковић за РТ Балкан, коментаришући Пајатов став о српском учешћу у пројекту у Александрополису.
Када је Америка у питању, увек треба имати на уму чувени цитат Хенрија Кисинџера: „Бити непријатељ Америке може да буде опасно, али бити јој пријатељ је фатално.“ Није ли управо, после потписивања споразума о стратешкој сарадњи у области енергетике између Србије и САД а у поводу скупа „Дани Америке“, амерички амбасадор у Београду Кристофер Хил у Скупштини Србије рекао да Срби разумеју да иако је било дана када је Србија стајала сама у прошлости, она више није сама, има много пријатеља и жели да верује да су САД међу њима, додавши да мисли да Србија нема већег пријатеља од Националне гарде Охаја. Не треба бити много бистар па закључити на коју „воденицу“ Хил наводи „воду“.
Овај „Холбрук у рукавицама“, са значајном улогом у преговорима у Рамбујеу и припреми НАТО агресије и бомбардовања СРЈ, чија права природа, и поред самоконтроле, уме ненадано да искочи, као приликом његове недипломатске изјаве да међу онима који се на улицама боре против литијума има много оних који подржавају Русију, али да „нема сумње“ да Србија иде ка Западу, сада је све своје хвале упутио Марку Ђурићу, због његових заслуга за подизање односа двеју земаља на највиши пријатељски ниво. Ђурић је био толико добар амбасадор да је његов амерички колега у Београду рекао да „српски народ Ђурићу дугује захвалност“.

РАЗВЕЈАНЕ НАДЕ Томас Кантримен, пензионисани амерички дипломата, оцењује за Глас Америке да је америчко-српски стратешки споразум значајан, али се његов значај већ сада преувеличава. „Ово није савез, није трајно економско партнерство. То је технички споразум на основу ког ће Сједињене Државе и Србија сарађивати у вези са одређеним енергетским питањима“, каже некадашњи помоћник америчког државног секретара задужен за Европу, уз закључак да споразум не треба тумачити као бланко америчку подршку властима у Србији, већ као практичну потребу две државе да више и ближе економски сарађују.
Ваљда да се не би занели у очекивањима, што се да видети и у изјави председника Вучића у Њујорку, неколико дана после потписивања споразума а уочи дводневног Самита о будућности, у оквиру 79. седнице Генералне скупштине УН, када је објашњавао зашто Запад крши и како тумачи Резолуцију 1244. „Они нама увек кажу да се променила ситуација, а ја их питам када се то променило, када је укинута резолуција. Дакле они отворено кажу да их је баш брига за међународни поредак и право, и поручују нам да ко је јачи, тај и тлачи. Не брините, Американци, Енглези и Турци им школују људе, имају добре и обучене кадрове. Није то нешто што може да угрози Војску Србије, али да може да угрози опстанак Срба на КиМ, ту нема никакве сумње“, нагласио је Вучић.
Ту се већ можемо вратити Шмиту и његовој оштрој критици политичке злоупотребе појмова „универзализам“, „хуманост“, „човечанство“. Универзализам и хуманизам у политичкој сфери, за Шмита, представљају идеолошки инструмент империјалне, пре свега економске експанзије, а термини попут „пацифизма“ служе само да обману. У том лицемерном контексту рат је проглашен за неприхватљиво зло. С друге стране, санкције, интервенције и казнене експедиције, насилне пацификације и слична брутална политичка и војна средства постају сасвим прихватљива – све у име хуманости.
Сулудо је веровати, каже Шмит, да безазлени и немоћни народи, будући да никога не угрожавају, могу имати само пријатеље, или да ће непријатељ бити дирнут њиховом слабошћу и неспособношћу да се бране. У сфери сурове реалполитике, народи који верују у такве бајке осуђени су на нестајање.