Ако Зеленски испуни Путинове услове, тада више неће бити потребан ни он, ни његови западни „пријатељи“ – мир ће бити постигнут у интересу грађана Русије и Украјине, а не Запада
Још 77 тенкова старије генерације „леопард 1А5“ Немачка планира да преда Украјини, заједно с Данском и Холандијом, и 12 „панцерхаубица 2000“. Канада намерава да појача „украјинске пријатеље“ великом количином мотора за авионске ракете, као и са 1.300 бојевих глава за њих. Председник САД Џозеф Бајден тражи од Конгреса да се убрзају процедуре за испоруке оружја Кијеву вредне око шест милијарди долара, не би ли се подржала украјинска одбрана суочена с тешким нападима и озбиљним продорима руске армије. Како пише америчка агенција „Асошијетед прес“, неколико предстојећих месеци могу да буду најтежи за Украјину, између осталог и због кашњења обећане Бајденове помоћи.„Пред Украјином су два проблема: борба против Русије и промена политичког расположења у САД“, наводи америчка агенција. Указују да због предстојећих избора у Америци није јасно колико још дуго може да се продужи финансијска подршка САД Украјини. Председнички кандидат Доналд Трамп најављивао је да би у случају победе могао да обустави „бесконачне исплате“ кијевском режиму. Како је навела шефица одбора Врховне раде за финансије Роксолана Пидласа, Украјина ове године троши доста буџетских средстава намењених исплатама за војнике како би превазишла проблеме са кашњењем новчаних донација из иностранства.
И ДОК СЕ КИЈЕВСКА ЕЛИТА ЗАБАВЉА… Све ово указује да постоје озбиљни проблеми у функционисању кијевске војне машинерије. И да ствар по Владимира Зеленског и другове буде још гора, ови проблеми нису само финансијске и материјалне природе, већ на све стране шкрипи и када је реч о попуњавању људством. Након што је, по савету „западних пријатеља“, Кијев прешао на концепт „тоталне мобилизације“, све је мање оних који су спремни да буду жртве украјинског НАТО милитаризма, односно да задуже униформу, пушку – и карту у једном смеру за Донбас. Осећај неспремности да послуже Зеленском и Бајдену као топовско месо још се више појачао током лета, када су украјински телеграм канали били преплављени снимцима са ексклузивних европских дестинација, где кијевска елита и њихова деца троше милионе евра на забаву, опуштање и журке у луксузним вилама. Већином су то млади момци и девојке, деца украјинских олигарха, у идеалном узрасту за одлазак на фронт. И све то док су губици кијевских снага можда и највећи за све време трајања руске Специјалне војне операције.
Да би покушао да макар одгоди потпуни крах, Зеленском је очајнички био потребан некакав успех – било шта да „западним саветницима“ представи као вредно даљег улагања у украјинску трагедију милијарди узетих од пореских обвезника НАТО држава. Тако се дошло до „бриљантне идеје“ да се путем копнене офанзиве нападне руска Курска област – као доказ активности и способности Оружаних снага Украјине, али и наводног залога за имагинарну „размену територија“ у неким будућим преговорима. Као да у Кијеву и Брислеу нису јасно разумели руског лидера Владимира Путина који је повукао црвене линије за било какав споразум о прекиду ватре: украјинске снаге морају да напусте територију четири нове републике прикључене у уставни поредак Руске Федерације, уз потпуну демилитаризацију и конкретне гаранције неуласка Украјине у НАТО. Како до сада ниједан од ових услова није ни у најмањој мери испуњен, нити је кијевски режим показао трунку воље да се покрене у том правцу, јасно је да од прекида сукоба путем преговора нема ништа.
Напротив, све може да буде само још горе. Тако је шеф украјинске војне обавештајне службе Кирил Буданов припретио Русији новим дроновима домета 1.800 километара. Из његове службе поручују да ће се „преговори водити под нашим условима“! А Зеленски, у изјави западним медијима, изражава „жаљење“ што му савезници не дају оружје којим може да погоди Кремљ. И никад га, нико, није запитао – а шта би било када би неко у Крамљу одлучио да ракетира хиперсоничним пројектилима његову резиденцију? И да то чине сваки дан и ноћ, да га сабију у мишју рупу из које не би смео ни да извири. Никада пушчани метак није опаљен ни по канцеларији председника Украјине, нити по било којој важној установи у престоници. А могао би центар Кијева да буде сравњен, или бар жестоко порушен, по методу НАТО агресора у Београду 1999. године.
Напад украјинских снага на руску Курску област нема велики војностратегијски значај, пре свега због недовољне снаге нападача и ефикасног руског одговора, али је постигнут циљ да се улије мало оптимизма – не свом народу, јер је то немогуће, већ западним спонзорима. То се показало на прошлонедељном сусрету „савезника“ у Рамштајну, где су се немачки канцелар Олаф Шолц и његове НАТО колеге ипак обавезале да понешто испоруче Кијеву, макар то били и стари тенкови који немају будућност у Бундесверу. И из овога се види да помоћ Кијеву пресушује, јер нових, најсавременијих примерака наоружања нема на списку за испоруке. По свему судећи, вишкова савременог наоружања у западним складиштима и нема. За разлику од Русије, која непрестано повећава темпо производње и не показује знаке замора у том процесу.
ШОЛЦ – „ЛОЈАЛАН САВЕЗНИК“ ВАШИНГТОНА Чињеница да је Шолц одлучио да појача темпо испорука наоружања сведочи о томе да он баш и не мари превише за своју политичку каријеру – важније му је да се покаже као „лојалан савезник“ у очима Вашингтона. Али много важније је то што он показује крајње игнорантски однос према сопственим грађанима. Јер како другачије протумачити два узастопна, катастрофална изборна резултата – у јуну на гласању за ЕП, и недавно у две источнонемачке провинције – где су бирачи поручили да не подржавају политику „бесконачних исплата“, како се изразио Трамп. Шолц као да се придржава максиме своје шефице дипломатије Аналене Бербок, која је поводом украјинске политике Берлина рекла да је мишљење грађана уопште не интересује.
Можда Шолца и Бербокову то не занима, али Немци су веома заинтересовани за очување привреде и животног стандарда, што је у директној вези са ценом енергената, које су узлетеле у небо након што је Берлин једнострано раскинуо односе с Москвом – дубоко „забринут“ због агресије и кршења међународног права. Боље је било да су „зелени“ и „црвени“, који су и тада били на власти у Немачкој, бригу због агресије и кршења међународног права исказали 1999, када су бесомучно убијали наше људе. Да су безакоње и злочине тада спречили, и у својим редовима, можда би и Донбас данас био миран. Тада су обема рукама подржавали агресију, а данас су им пуна уста бриге за Украјину. То није пут који води до мира, али ни до срца немачких бирача, дубоко несрећних због рецесије и губитка радних места. Када се томе дода и непопуларна мигрантска политика владе у Берлину, онда је јасно да је Бербокова била искрена.
МИР У УКРАЈИНИ У ОВОМ ТРЕНУТКУ ЈОШ ДАЛЕКО Лицемерно је када Зеленски каже да на следећем „самиту мира“ – које је он до сада организовао без присуства руске стране – обавезно треба да учествује и Москва! Како истиче, „без руске стране је дипломатски веома сложено окончати овај рат“! Постоје најмање два проблема у овој изјави. Најпре, Зеленски још од маја није за Русију легитимни председник Украјине, јер му је истекао мандат. Исто тако ни његова влада, из истог разлога. Мало је вероватно да би Русија променила свој став и пристала да с њим води разговоре, осим о капитулацији, и уколико би Зеленски добио посебно овлашћење Врховне раде за то. Друго, када каже да је „сложено“ окончати рат без Русије, то је крајње непримерен дипломатски речник који неће допринети зближавању позиција. Много пре ће бити могуће окончати рат без Зеленског и Кијева него без Путина и Москве, али Путин никад не користи тако непримерене паралеле.
Поготово је иритантно када Зеленски „позива Русију“ на свој самит мира, као да се цео свет врти око њега. И још нагласи да он Русе не би ни звао да му то нису „саветовали“ западни партнери. Све то указује да је мир у Украјини у овом тренутку још далеко, упркос мишљењу руског сенатора Григорија Карасина да „Специјална војна операција може бити окончана ове јесени“. Али, како каже, „то је могуће ако буду испуњени сви услови о којима је говорио Владимир Путин“. То је апсолутно тачно, али ако Зеленски испуни све Путинове услове, тада више неће бити потребни ни он, ни његов самит мира. Као ни сви његови западни „пријатељи“. Мир ће бити постигнут у интересу грађана Русије и Украјине, а не Запада.