РЕЧИ НЕДЕЉЕ

Реч која је најчешће јавно понављана током минуле седмице била је, знате наравно – „рафали“. У јавну свест она је утиснута пре с негативним него неутралним значењем. И равнодушна грађанска већина сконтала је наиме да је ово тема око које не може бити стварне еуфорије, упркос чињеници да „рафали“ (за чију куповину је Србија управо потписала уговор: 12 авиона за 2,7 милијарди евра) јесу врхунски авиони, тачније у средини списка од десет најбољих борбених летилица у свету. Сви разлози за већинско нерасположење и разумну уздржаност биће у наредним месецима детаљније разматрани, али вредна помена већ сада је економска анализа овог подухвата, као и учтиво-хладни коментар којим су из Кремља пропратили српско ново наоружавање, док су, као узгредну напомену, тамошње „РИА новости“ навеле да је Србија раније била највећи увозник руског оружја и војне технике у Европи.
„Повећање јавног дуга Србије за 2,7 милијарди евра због куповине борбених авиона ’рафал’ од Француске неће ризично повећати јавни дуг у овом тренутку. Међутим, бојазан је да ће се то враћати из нових задужења јер та, као ни сличне инвестиције за Експо, неће креирати будуће приходе за отплату“, коментарише економиста Горан Радосављевић за Бету. Проблем је дакле „за шта се Србија задужује и у шта та средства инвестира“. Док се наглашава да је уговор о „рафалима“ „показатељ промена и европског духа Србије“ (Емануел Макрон), у фантастичне, непроверене јер – непроверљиве верзије „истине“ око овог задуживања убраја се једна с популарних интернет-дискусија: „Србија ће, према тајном договору с европским заштитницима Украјине, овој земљи дати ’мигове ’, па ће тако преполовити износ милијарди које мора да исплати за ’рафал’!“
„Одлука Београда да купи француске војне авионе је избор наших српских пријатеља. Природно је да се свака земља руководи економским и другим мотивима при доношењу оваквих одлука“, изјавио је портпарол Кремља Дмитриј Песков. Речено разумевање за „друге мотиве“, поред економских, слути да ће неки будући разговор међу пријатељима бити садржајан и занимљив.
Када помињемо речи недеље, у незаобилазне које смо слушали и читали убрајају се и „Куртијево иживљавање“. Као и претходна реч везана за Француску „коју волимо колико и она воли нас“ (мера љубави транспарентна), ове речи привидно су затамниле и склониле реч која се не да стварно потиснути: литијум! У наредним недељама, сва је прилика, у јавну свест – на велика врата – вратиће се овај појам као један од централних садржаја друштвене и медијске комуникације у Србији.
„Куртијево иживљавање“ пак није подразумевало препричавање извођачке представе поремећеног појединца већ је више сведочило о колективном програмском деловању, практичним радњама истеривања српске државе с једног њеног дела. Према драматичном медијском сведочењу, алгоритам албанског иживљавања (или наслађивања!) одвијао се овим редом: „Тзв. косовска полиција упала је у петак у зграде Привремених органа Владе Србије у Лепосавићу, Косовској Митровици, Звечану и Зубином Потоку, као и у болнички круг КБЦ Косовска Митровица.“
А дан касније било је овако: „На објектима институција Републике Србије у Косовској Митровици, које су привремене приштинске институције насилно затвориле у петак, данас су постављени тројезични натписи на којима су истакнута тзв. косовска обележја. На објекту у ком су се налазили ПИО фонд и Косовско-митровачки округ залепљене су папирне табле на којима пише: Министарство унутрашњих послова, Министарство администрације локалне самоуправе и Министарство рада и трансфера…. Специјалци упадају, Еулекс посматра…“
Да ли је то српска држава „шапатом пала“? Да ли је стицајем околности везаних за једну државничку посету убрзана операција коначног прогона Србије с Косова и Метохије? Наводно је, према упућеном саговорнику једних београдских дневних новина, на састанку Вучић–Макрон, српски председник рекао француском „да Београд неће подизати тензије на Косову“.
Па је тако, наводе ове новине, „Макрон из Србије отишао око 16 часова, а готово у исто време припадници специјалне јединице косовске полиције упали су у зграде четири српске општине на северу КиМ. Како је јавио ’Косово онлајн’, полиција наоружана дугим цевима упала је нешто после 17 часова у зграде Привременог органа општине у Косовској Митровици и Лепосавићу.“ Стварно, тензије „нису подизане“!
Да се не сме подгревати илузија да је реч о нечем другом до о свесном насиљу над Србијом („Србија се ликвидира свим средствима“, каже београдски филозоф чије јутјуб разговоре прате хиљаде пратилаца у Србији и дијаспори), потврђује, дан после ових збивања на северу Косова, Чарлс Купчан, бивши директор за европске послове у Савету за националну безбедност САД. Премда уверен да су „најновији потези приштинских власти у општинама на северу опасни за Косово“, Капчан без устезања признаје: „Важно је да грађани Косова узму у обзир чињеницу да Косово данас, без напора САД, НАТО-а и америчких европских партнера, вероватно не би било независно.“
Коме међу нама то још сада није јасно? Да ли само „дебело поремећенима или дебело плаћенима“ (В. Коларић)?
Најзад, рецимо да наше привидно неспојиве „речи недеље“, осим што су узајамно чврсто сплетене као важни делови у мозаику актуелних догађања, јесу повезане и унутрашњом политичком вољом која их имплементира у живот српске држава и друштва. Али – пресудно и најважније, ове речи – појмови – теме јесу повезани и ултимативно наметнути снажном политичком и идеолошком вољом, потом и демонском опсесијом, и мрачном програмском матрицом оног дела света који зовемо Колективни запад.
Купићете „рафале“, копаћете литијум, признаћете на својој територији другу државу, иселићете се са својих вековних боравишта, нећете правити проблеме, поштоваћете нас, јавно ћете признавати нашу надмоћ…
О овом делу света организоване, удружене и терористички методама наметнуте моћи из чијег програмског језгра долазе сва упутства за профил овог малог српског судбинског речника, проговорио је, отрежњујуће и непријатно, министар спољних послова Мађарске Петер Сијарто: „Либерални мејнстрим тежи апсолутно диктаторској хегемонији и покушава да сва другачија размишљања уклони из политичке и друштвене сфере.“
Сијарто је посебно поменуо „прелазак са политичког и економског притиска на физичко уништавање“ политичара (покушаје да се убију словачки премијер Роберт Фицо и бивши председник САД Доналд Трамп). „Физичко уништавање и убиство постали су, нажалост, део алата који се користе против оних који не желе да се приклоне либералном мејнстриму.“
У „алате“ за обликовање света по својој мери, либерални мејнстрим дакако убраја и уништавање народа и држава. Подсетник о практичној методологији оних који теже апсолутној диктаторској хегемонији, требало би да не занемаре најутицајнији овдашњи актери и виновници српског политичког мејнстрима, тачније удеса чији се савремени појавни облици (овде поменути као „речи недеље“) с добрим разлозима називају – историјском драмом и несрећом.