РЕЧ КАО СЛОБОДА

Чињеница јесте да се књижевни живот свео на књижевно преживљавање. Сведоци смо времена у којем за писце има све мање простора, тачније, сведени су на маргину. Ново време препознаје само одабране који све могу, којима је све дозвољено, који одлучују о животу и смрти

Први стих уводне песме у првој мојој књизи Трчи народ, Беседа о песми која обећава, гласи: нимало ангажовану песму не треба писати. Од тада је прошло више од четири деценије, да бих и данас истрајавао на таквом ставу непрекидно запитан над вечитим људским дилемама, обузет како суровим егзистенцијалним питањима, тако и оним суштинским, сталним трагањем за вечно ишчекујућим тренутком самоспознаје.
У оваквим, у свему више него оскудним временима, немогуће је не бити забринут, замишљен над собом и над светом, над судбином сопственог народа, стално се преиспитујући, трудећи се да тако сложена питања буду тек постављена и проблематизована, макар не били пронађени и понуђени прихватљиви одговори. Наравно, све то у сталном преплету реалности и фикције, еквилибрирајући на оној танкој жици додира стварног и могућег, филозофске мисли и уметничког израза. А тамо, где је свака истинска вредност доведена у питање, депласирана и изложена порузи, писање је, очито, посебно рискантна работа. Али, песници не би били оно што јесу када се не би упуштали у нове изазове, када не би покушавали немогуће. Не може се тако тек спутати неутољива жеђ ни трагалачки дух, ускратити свеколика радост сазнавања, чаролија отварања нових простора, мада је, у сваком трену, присутна свест о томе да је поезија од користи свима, осим самоме песнику. Права реч, истинита, честита и тачна, колико год тешка била и не пријала свачијем уху, недвосмислено је исцеујућа. Изговорена или написана било у ком времену, било под каквим околностима, таква реч нема цену.
За мене би се могло рећи да сам лењ човек. Тешко пишем. Оловку узимам тек када сам сатеран до зида, када више немам куд. Писање је за мене једина могућност самоодбране. И одбране.
Уосталом, дужност је песника да укаже на све аномалије друштва и система, времена у којем ствара, догађаја чији је сведок. Одувек сам сматрао да није довољно бавити се испразном реториком, херметичким марифетлуцима, естетским компоновањем речи, стварањем дела која се задржавају на тој, једној јединој равни. Таква врста херметичке испразности не може да издржи пробу времена, преживи на дуже стазе. Са колико год вештине та дела буду написана, то никада неће бити довољно да би се задовољила сва комплексност које уметничко дело подразумева и задаци које оно пред собом и потенцијалним конзументом поставља. Предуслов за све је лична слобода и спремност на истрајну и непоколебљиву одбрану ставова у борби за истинске вредности, за правду и истину без обзира на жртву, на цену коју такав ангажман подразумева. За све то неопходна је потреба и одлучност да се сопствени мисаони потенцијал и стваралачки нерв искрено, без икакве претходне рачунице употреби!
Чињеница јесте да се књижевни живот свео на књижевно преживљавање. Сведоци смо времена у којем за писце има све мање простора, тачније, сведени су на маргину. Ново време препознаје само одабране који све могу, којима је све дозвољено, који одлучују о животу и смрти. Савремени свет којим владају мултинационалне компаније преко својих политичких кловнова очито да препознаје само материјалне вредности. Простор за оне много битније, духовне, толико је сужен да су оне сведене на инцидент.
Кога данас ишта осим сопственог јада или сопствене амбиције занима? Отуда и бојазан да ће, не догоди ли се чудо, поезија постојати само у памћењу малобројних занесењака, на прашњавим полицама заборављених библиотека. Непостојање истинске културне политике довело је до кризе како у издавачкој сфери, тако и до замирања књижевних листова и часописа, а оно мало што се још увек одупире потрошачкој немани није довољно да би се остварио прави увид у савремени књижевни тренутак. Трагични су то и ненадокнадиви губици у националној култури уопште.
Препуштање књижевне сцене законима тржишта довело је до тога да готово и нема издавача у Србији који би објавио песничку књигу. Један од последњих Мохиканаца међу издавачима је, нема сумње, Народна библиотека „Стефан Првовенчани“ са Повељом, својим светиоником књижевне мисли, књижевне естетике и поетике. Повеља је, несумњиво, осма круна на грбу наше поетске престонице, краљевског града Краљева. Тако, упркос свему, поезија, краљица књижевног мајсторства, опстаје.
На крају, не могу да не приметим да је, подразумевајући чланове жирија, библиотека Стефан Првовенчани са својим часописом и издаваштвом, главни „кривац“ што сам данас, на овај благи дан овде, у Жичи, одавно пресељеној у метафору, први пут ван родног Преображења. Захваљујем свима који су препознали вредност онога чиме сам се бавио пола века и допринели радости која ми је приређена на овом светом месту, придруживши моје име репрезентативном низу досадашњих добитника угледне Жичке хрисовуље. Даће Бог да Жичка хрисовуља остане имуна на девалвирајуће бољке бројних књижевних награда, светлећи на врху српске песничке пирамиде.

Реч добитника награде Жичка хрисовуља, изговорена на свечаности уручења у Жичи, на Преображење, лета Господњег 2024