JEDNA SAHRANA I JEDAN PRAJD: O BORI ĐORĐEVIĆU I ZNAČENJU PROVINCIJE
Tog dana kada je u Čačku sahranjivan Bora – čovek koji je, buneći se protiv raznih oblika pokornosti sistemu, poručivao da je nada u provinciji – izgledalo je da Beograd tone u samonametnutu nihilističku demenciju, koja vodi konačnom izumiranju Srbije
Bora Đorđević je mnogima iz našeg vremena, u kojem se još živelo pod senilnom brozomorom, bio blizak i prepoznatljiv kao glas nepristajanja. Pevao je (a mi u vojsci): „Kosa gori ispod šlema, valjamo se po prašini, niko od nas pojma nema, da smo davno u mašini.“ Jer u takvom sistemu: „Kako je lepo biti glup.“ I još: „I nas će, ko naše očeve, / zbog viših ciljeva nabiti na kočeve.“ Pa nas je podsećao: „Biće bolje, neko viče, / na papiru mrtvo slovo. / Na Istoku stare priče, / Na Zapadu ništa novo.“Među prvima sa estrade, Bora je krenuo da udara po lažima brozotopije, pa je SUBNOR vrisnuo kad je čuo stihove: „Za ideale ginu budale“. I, naravno, himna pobunjenika, koji su se nadali da Srbija može postati predačka ikona, a ne septička jama kriminala maskiranog u politiku, bila je „Pogledaj dom svoj, anđele“. Devedesetih, kada to nije bilo nimalo lako, Bora se usudio da peva i o „cvetokosoj baba Juli“, i prkosi obnovi titoističke mitologije.
Njegova „Riblja čorba“ je bila paradigma domaćeg roka, koji je nalazio zajednički jezik sa svima koji su smatrali da je moguće biti slobodan, uprkos svemu.
Za vreme rata u bivšoj Jugoslaviji frontmen „Riblje čorbe“ je bio na strani svog naroda. I nije to krio, što su mu mnogi zamerali. Navodno, kakav si roker ako nisi „kosmopolita“?
Borinoj sahrani prisustvovali su mnogi – od legendarnog Čačanina, našeg Džimija Hendriksa – Radomira Mihajlovića Točka do Vojislava Koštunice, s kim je Bora drugovao i delio slične poglede na svoj narod i njegovu sudbinu. Na komemoraciji su govorili poznanici i poštovaoci, kao i Miroslav Ilić, njegov školski drug u Gimnaziji u Čačku. Svako je, iz svog ugla, imao šta da kaže o čoveku koji se trudio da ne pristane na domaće i svetsko ispiranje mozga.
BORA U BANJALUCI Bora je voleo sve Srbe svuda. Moj prijatelj Stojan Banjac iz Banjaluke, koji je, između ostalog, mladost provodio u probijanju Koridora, napisao mi je mejl: „Odrastajući u socijalističkom sistemu zabluda i laži, sistemu idolopoklonstva i nestašica, mladi čovjek poput mene je pronalazio put i utjehu u buntu i protestu, pogrešno zaluđen zapadnim vrijednostima. U to vrijeme se bunt ispoljavao kroz rok muziku, a najbolji, najveći i najvoljeniji bundžija je bio Bora Čorba! On je govorio i pjevao ono i o onome o čemu drugi nisu ni smjeli, a vjerujem ni željeli jer su se utrkivali da se uvuku partiji i imenu i liku kumrovačkog nepomjanika! Sve i jednu Borinu pjesmu sam znao napamet i njegova muzika se neprestano vrtila na gramofonu ili kasetofonu… Često sam sanjao o tome da vidim uživo velikoga Boru, ali u to vrijeme otići negdje na njegov koncert je bila samo misaona imenice. Prvi put sam Boru sreo uživo u podrumu robne kuće ‘Boska’ gdje se nalazila prodavnica ploča i tu sam na tad kupljenoj ploči dobio i njegov svojeručni potpis. Bilo je to sredinom osamdesetih godina. Mojoj sreći nigdje kraja… Takva osjećanja mladalačke ushićenosti se veoma teško mogu opisati. Drugi put Boru srećem, tad i lično upoznajem, u Ofenbahu početkom devedesetih godina, na njegovom gostovanju u nekom klubu. Tada sam sebi obećao da ću kad se vratim kući u Banjaluku, iz Njemačke, ma kad to bilo, otvoriti lokal i dovesti Boru da gostuje! A kod kuće se spremao rat… No desetak godina poslije, dve hiljade i neke ostvarujem svoje davnašnje obećanje, dato samom sebi! Mislim da je to bilo 2003. godine, kad otvaram klub – Folkoteku RAS u zabačenom banjalučkom naselju Vrbanja! Kad sam lijepio plakate po gradu da u Folkoteci RAS tad i tad nastupa Bora Čorba, mnogi prolaznici su mi se direktno nasmijali, nevjerujući da Bora dolazi u Vrbanju! Nekim od njih sam podijelio besplatne ulaznice da razbijem njihovu nevjeru… Bora je naravno stigao i to ne sam. Sa njim je došao i čuveni Džigi Bau!“
Za srpskog rodoljuba Boru, veli Stojan, treba zapaliti voštanicu.
UMESTO PONOSA, BEOGRAD IMA PRAJD Dok su sahranjivali Boru Đorđevića, u Beogradu je, slobodno i bez ograničenja, održan još jedan Prajd. Podržali su ga uglednici NATO zemalja, kvazilevičari u zelenom su istakli njihovu zastavu sa prozora Skuppštine Srbije, bila je i kuma pevačica, bila je i trijumfalna šetnja, došli su i ruski „nestandardni“ emigranti koji su se žalili da su im u Rusiji ukinuta prava na demonstriranje. Ispostavilo se, kao što često biva, da je država Srbija prihvatila rituale „tihe“ NATO okupacije kao svoju meru i proveru.
Svojevremeno je, iako je NATO rat protiv Rusije na Ukrajini već buktao, čelnik zapadnog vojnog pakta Jens Stoltenberg snimio spot u odbranu postmoderne seksualne orijentacije kao bitnu istinu o organizaciji kojoj je na čelu. Rekao je, u skladu sa agendom: „Snaga NATO-a je u našoj raznolikosti – zato je važno da odražavamo i slavimo izuzetnu raznolikost našeg stanovništva.“ I dodao je: „Poštujem svakog člana LGBTQ+ zajednice i ponosan sam što sebe nazivam vašim saveznikom“.
Rat NATO-a protiv Rusije (a Ukrajina je „kolateralna šteta“) povezan je, dakle, ne samo s bitkom za resurse nego i sa činjenicom da je Rusija ustavom zaštitila brak i porodicu, zabranila NATO propagandu džender ideologije i ne dozvoljava da se Bogom blagosloveni poredak muško-ženskih odnosa ukine.
Ruski geopolitičar i mislilac Leonid Savin, u svojoj knjizi „Od šerifa do teroriste – Ogledi o geopolitici SAD“ ističe da je nametanje političkog homoseksualizma kao ideologije NATO država sastavni deo jednog, u suštini vojnog projekta. On kaže da čak i iskreni aktivisti homoseksualnog pokreta, poput Skota Longa, uočavaju licemerje američke politike, koja ne zatvara mučionicu zvanu Gvantanamo, ali se, tobož, bori za prava seksualnih manjina. Savin kaže da Long, razmatrajući izjave drugog aktiviste u ovoj oblasti Vejna Besena, integrisanog u državnu politiku SAD, uočava da Besen nastoji da dokaže kako su samo „varvarske“ zemlje (to jest one koje ne priznaju nad sobom vlast Vašingtona) protiv „gej prava“, a da su, po Besenu, „gejevi“ u svakoj zemlji iznad ostalih sunarodnika, kao prava avangarda onoga što dolazi. Savin dodaje: „Liberal-sodomiti govore da su samo oni sposobni da savladaju krize i probleme savremenosti, prosvećujući celo čovečanstvo u ime visokih ideala i vodeći ga u svetlu budućnost.“
Savin nas upozorava: „Profesor Surovjagin u vezi sa institucionalizacijom homoseksualizma ističe da je ‘kultni homoseksualizam, tj. obredna promena pola, usmeren ka formiranju robotizovane ličnosti sa sklonošću ka apsolutnom potčinjavanju, ličnosti koja je u službi totalitarizma i ekstremizma’.“
Tako se pripremaju skrivene NATO armije u kulturnom ratu, a njihovi kreatori (kreature terminalnog kapitalizma) koriste ih za trijumf nihilizma koji vodi u biološku smrt čovečanstva. Nije slučajno da se Harari, pomodni mislilac transhumanizma, čovek koji smatra da čovečanstvo treba da nestane i prepusti budućnost veštačkoj inteligenciji, odavno „autovao“.
NIJE BIO IZ TE PRIČE Bora Đorđević nije bio iz te priče. Naprotiv. Još kao pomoćnik ministra kulture Dragana Kojadinovića (u doba Vojislava Koštunice ) odbijao je da dodeli novac NVO „prajderaju“, i zbog toga je bio na udaru drugosrbijanskih jurišnika. Sasvim nedavno, kada se pojavio neki spisak „homofoba“, na kome se nije našlo njegovo ime, Bora se javio književniku Milanu Ružiću i bunio se – što i on nije na spisku kad se zna šta misli? I potpisnik ovih redova je, na Kusturičinoj „Iskri“, objavio Borino čuđenje i zahtev da se stavi na „crnu listu“. Bilo mu je neshvatljivo da i on nije tamo, s obzirom na to da je veteran rata u kulturi na strani tradicionalnog shvatanja muško-ženskih odnosa.
Izgledalo je, tog dana: Beograd tone u samonametnutu nihilističku demenciju, koja vodi konačnom izumiranju Srbije, a u Čačku sahranjuju čoveka koji je, buneći se protiv raznih oblika pokornosti sistemu, poručivao da je nada u provinciji.
ZADNJI VOZ ZA ČAČAK Veći deo života Bora Đorđević je proveo u Beogradu („Nazad u veliki, prljavi grad. / Gomila, buka, smog i dim, / često ko štene cvilim za tim. / U duši samo pustoš i jad. / Nazad u veliki, prljavi grad“). Ali je sanjao o bekstvu iz takvog grada, u neku prvobitnost kojoj se možeš prepustiti s poverenjem deteta („Pobeći negde, daleko, što dalje, / gde ne trebaju pilule za spavanje. / Pobeći negde, gde umem da plivam, / dajte mi pojas za spasavanje“).
Izgleda da je u vidu imao Čačak. Iako je put dugačak – ne kilometarski nego egzistencijalno, jer treba pobeći u provinciju iz domaće verzije Megalopolisa – „isplati se kada stigneš / psihički se odmah digneš“. Sa Ovčara i Kablara se čuje „pesma stara“, pesma Prvog i Drugog ustanka, kao i ona iz ratova za oslobođenje 1876–1878: „Kralj Milane, bela lica, kad ćeš doći do Užica?“ (Broza – Bora ga je zvao Al Kapone –u tu lepu, našu pesmu, ubacili su Titovi propagandisti). I zato: „Moram naći put do Čačka, / tu je vrela krv junačka.“ Takođe: „Mada nisam iš’o često, / tamo imam svoje mesto.“
Pre dve godine, iako su ga prijatelji ubeđivali da ne misli na takvu budućnost, Bora Đorđević je odabrao svoje mesto u Čačku. Grobno mesto. I sada tamo počiva.
ŠTA JE, U STVARI, PROVINCIJA? Jedno od lepih otkrivenja bila je činjenica koju mi je svojevremeno saopštio filozof i pesnik Dionisije Dejan Nikolić, dok smo spremali razgovor za „Pečat“. Podsetio me je da reč „provincija“ potiče od latinskog pro vincia, što znači „za pobedu“. Naime, rimska država je ratnim veteranima davala zemlju u najplodnijim krajevima, i oni su ostatak života provodili na zasluženom odmoru, kao domaćini, na svojim njivama i vinogradima, u „vilama rustikama“. Takvih naselja je bilo – arheologija je potvrdila – i u selima oko Čačka, koji je, u doba Rima, bio razvijen gradić, s garnizonom, hramovima, ali i drugim pogodnostima razvijene civilizacije. Zato turisti mogu da razgledaju rimske terme u centru današnjeg Čačka, kao što se, u gradskom muzeju, mogu diviti ostacima hramova iz utvrđenja na planini Jelici nastalog u doba cara Justinijana, i otići u hram koji i dalje poje Bogu, a koji je, šest godina pre Hilanadara, 1192, podigao župan Stracimir, brat Nemanjin. A na Ljubiću spomen Karađorđevom barjaktaru Tanasku Rajiću, koji je, sam braneći topove od Turaka, pao za Srbiju u Drugom ustanku, 1815. Na groblju čačanskom grob vojvode Stepe Stepanovića, koji se, posle silnih vojevanja, obreo kod zeta i ćerke, u gradu na Moravi, gde ga je posećivao i kralj Aleksandar.
Gest Bore Đorđevića (nije hteo u Aleju velikana u Beogradu, gde sada sahranjuju i ove i one) jasan je: opredelio se za zavičaj, smislom osunčan predeo porekla. Tu su mu koreni, tu prijatelji, tu nebo i zemlja koja će, kao svoja, po reči Sime Pandurovića, biti i mrtvima laka.
PRIČA O GIMNAZIJALCU Lokalna legenda kaže: Bora, sin oficira JNA i među đacima omiljene profesorke, morao je da ode iz Gimnazije i Čačka, jer je uleteo u neke nedozvoljenosti, da bi došao da para za instrumente: „Lepo je meni govorio tata: / ‘Mani muzikante, važna je škola, / socijalno, zdravstveno i redovna plata’, / al’ nisam mogao bez rokenrola.“ Otac ga je upisao u strogu Petu beogradsku, da od njega napravi čoveka. I Bora je voleo Petu beogradsku, iz koje je na sahranu, u ime škole, došao njegov prijatelj, profesor, književnik i roker Rastko Jevtović, pevač grupe „Orasi“, koja je otpevala mnoge stihove naših slavnih pesnika, od Nastasijevića do Crnjanskog. Hor Gimnazije u Čačku, koji je, vođen sigurnom rukom profesorke Mire Janevske, već dobio niz priznanja, pevao je, za vreme opela i na samom grobu, „Pogledaj dom svoj, anđele“.
POBEDA KREĆE IZ PROVINCIJE Naša pobeda, ako je zaista želimo, mora početi od provincije, jer je ona, uprkos svemu, sačuvala duh nemirenja sa okupacijom i antivrednostima koje donose NATO transhumanisti, ubice čovečanstva u ime „zlatne milijarde“. Bundžija, koji nije pristajao na mirenje s lažju i koji je znao da njegov narod takođe ne pristaje, Bora Đorđević je legao u moravsku zemlju svestan da će, i posle njega, biti spremnih da iz provincije krenu ka pobedi, i oslobode Crnograd naše sramote, pretvorivši ga u Beograd slobodarstva i zavetništva.
A to, ovde i sada, uopšte nije malo.
Jedinstveni, genijalni i hrabri Srbine, Boro,
“Mi znamo sudbu i sve što nas čeka,
al’ strah nam neće zalediti grudi!
Volovi jaram trpe, a ne ljudi;
Bog je slobodu dao za čovjeka.”