ОДЛАЗАК БУНТОВНИКА

ЈЕДНА САХРАНА И ЈЕДАН ПРАЈД: О БОРИ ЂОРЂЕВИЋУ И ЗНАЧЕЊУ ПРОВИНЦИЈЕ

Тог дана када је у Чачку сахрањиван Бора – човек који је, бунећи се против разних облика покорности систему, поручивао да је нада у провинцији – изгледало је да Београд тоне у самонаметнуту нихилистичку деменцију, која води коначном изумирању Србије

Бора Ђорђевић је многима из нашег времена, у којем се још живело под сенилном брозомором, био близак и препознатљив као глас непристајања. Певао је (а ми у војсци): „Коса гори испод шлема, ваљамо се по прашини, нико од нас појма нема, да смо давно у машини.“ Јер у таквом систему: „Како је лепо бити глуп.“ И још: „И нас ће, ко наше очеве, / због виших циљева набити на кочеве.“ Па нас је подсећао: „Биће боље, неко виче, / на папиру мртво слово. / На Истоку старе приче, / На Западу ништа ново.“
Међу првима са естраде, Бора је кренуо да удара по лажима брозотопије, па је СУБНОР вриснуо кад је чуо стихове: „За идеале гину будале“. И, наравно, химна побуњеника, који су се надали да Србија може постати предачка икона, а не септичка јама криминала маскираног у политику, била је „Погледај дом свој, анђеле“. Деведесетих, када то није било нимало лако, Бора се усудио да пева и о „цветокосој баба Јули“, и пркоси обнови титоистичке митологије.
Његова „Рибља чорба“ је била парадигма домаћег рока, који је налазио заједнички језик са свима који су сматрали да је могуће бити слободан, упркос свему.
За време рата у бившој Југославији фронтмен „Рибље чорбе“ је био на страни свог народа. И није то крио, што су му многи замерали. Наводно, какав си рокер ако ниси „космополита“?
Бориној сахрани присуствовали су многи – од легендарног Чачанина, нашег Џимија Хендрикса – Радомира Михајловића Точка до Војислава Коштунице, с ким је Бора друговао и делио сличне погледе на свој народ и његову судбину. На комеморацији су говорили познаници и поштоваоци, као и Мирослав Илић, његов школски друг у Гимназији у Чачку. Свако је, из свог угла, имао шта да каже о човеку који се трудио да не пристане на домаће и светско испирање мозга.

БОРА У БАЊАЛУЦИ Бора је волео све Србе свуда. Мој пријатељ Стојан Бањац из Бањалуке, који је, између осталог, младост проводио у пробијању Коридора, написао ми је мејл: „Одрастајући у социјалистичком систему заблуда и лажи, систему идолопоклонства и несташица, млади човјек попут мене је проналазио пут и утјеху у бунту и протесту, погрешно залуђен западним вриједностима. У то вријеме се бунт испољавао кроз рок музику, а најбољи, највећи и највољенији бунџија је био Бора Чорба! Он је говорио и пјевао оно и о ономе о чему други нису ни смјели, а вјерујем ни жељели јер су се утркивали да се увуку партији и имену и лику кумровачког непомјаника! Све и једну Борину пјесму сам знао напамет и његова музика се непрестано вртила на грамофону или касетофону… Често сам сањао о томе да видим уживо великога Бору, али у то вријеме отићи негдје на његов концерт је била само мисаона именице. Први пут сам Бору срео уживо у подруму робне куће ‘Боска’ гдје се налазила продавница плоча и ту сам на тад купљеној плочи добио и његов својеручни потпис. Било је то средином осамдесетих година. Мојој срећи нигдје краја… Таква осјећања младалачке усхићености се веома тешко могу описати. Други пут Бору срећем, тад и лично упознајем, у Офенбаху почетком деведесетих година, на његовом гостовању у неком клубу. Тада сам себи обећао да ћу кад се вратим кући у Бањалуку, из Њемачке, ма кад то било, отворити локал и довести Бору да гостује! А код куће се спремао рат… Но десетак година послије, две хиљаде и неке остварујем своје давнашње обећање, дато самом себи! Мислим да је то било 2003. године, кад отварам клуб – Фолкотеку РАС у забаченом бањалучком насељу Врбања! Кад сам лијепио плакате по граду да у Фолкотеци РАС тад и тад наступа Бора Чорба, многи пролазници су ми се директно насмијали, невјерујући да Бора долази у Врбању! Неким од њих сам подијелио бесплатне улазнице да разбијем њихову невјеру… Бора је наравно стигао и то не сам. Са њим је дошао и чувени Џиги Бау!“
За српског родољуба Бору, вели Стојан, треба запалити воштаницу.

УМЕСТО ПОНОСА, БЕОГРАД ИМА ПРАЈД Док су сахрањивали Бору Ђорђевића, у Београду је, слободно и без ограничења, одржан још један Прајд. Подржали су га угледници НАТО земаља, квазилевичари у зеленом су истакли њихову заставу са прозора Скуппштине Србије, била је и кума певачица, била је и тријумфална шетња, дошли су и руски „нестандардни“ емигранти који су се жалили да су им у Русији укинута права на демонстрирање. Испоставило се, као што често бива, да је држава Србија прихватила ритуале „тихе“ НАТО окупације као своју меру и проверу.
Својевремено је, иако је НАТО рат против Русије на Украјини већ буктао, челник западног војног пакта Јенс Столтенберг снимио спот у одбрану постмодерне сексуалне оријентације као битну истину о организацији којој је на челу. Рекао је, у складу са агендом: „Снага НАТО-а је у нашој разноликости – зато је важно да одражавамо и славимо изузетну разноликост нашег становништва.“ И додао је: „Поштујем сваког члана LGBTQ+ заједнице и поносан сам што себе називам вашим савезником“.
Рат НАТО-а против Русије (а Украјина је „колатерална штета“) повезан је, дакле, не само с битком за ресурсе него и са чињеницом да је Русија уставом заштитила брак и породицу, забранила НАТО пропаганду џендер идеологије и не дозвољава да се Богом благословени поредак мушко-женских односа укине. 
Руски геополитичар и мислилац Леонид Савин, у својој књизи „Од шерифа до терористе – Огледи о геополитици САД“ истиче да је наметање политичког хомосексуализма као идеологије НАТО држава саставни део једног, у суштини војног пројекта. Он каже да чак и искрени активисти хомосексуалног покрета, попут Скота Лонга, уочавају лицемерје америчке политике, која не затвара мучионицу звану Гвантанамо, али се, тобож, бори за права сексуалних мањина. Савин каже да Лонг, разматрајући изјаве другог активисте у овој области Вејна Бесена, интегрисаног у државну политику САД, уочава да Бесен настоји да докаже како су само „варварске“ земље (то јест оне које не признају над собом власт Вашингтона) против „геј права“, а да су, по Бесену, „гејеви“ у свакој земљи изнад осталих сународника, као права авангарда онога што долази. Савин додаје: „Либерал-содомити говоре да су само они способни да савладају кризе и проблеме савремености, просвећујући цело човечанство у име високих идеала и водећи га у светлу будућност.“
Савин нас упозорава: „Професор Суровјагин у вези са институционализацијом хомосексуализма истиче да је ‘култни хомосексуализам, тј. обредна промена пола, усмерен ка формирању роботизоване личности са склоношћу ка апсолутном потчињавању, личности која је у служби тоталитаризма и екстремизма’.“
Тако се припремају скривене НАТО армије у културном рату, а њихови креатори (креатуре терминалног капитализма) користе их за тријумф нихилизма који води у биолошку смрт човечанства. Није случајно да се Харари, помодни мислилац трансхуманизма, човек који сматра да човечанство треба да нестане и препусти будућност вештачкој интелигенцији, одавно „аутовао“.

НИЈЕ БИО ИЗ ТЕ ПРИЧЕ Бора Ђорђевић није био из те приче. Напротив. Још као помоћник министра културе Драгана Којадиновића (у доба Војислава Коштунице ) одбијао је да додели новац НВО „прајдерају“, и због тога је био на удару другосрбијанских јуришника. Сасвим недавно, када се појавио неки списак „хомофоба“, на коме се није нашло његово име, Бора се јавио књижевнику Милану Ружићу и бунио се – што и он није на списку кад се зна шта мисли? И потписник ових редова је, на Кустуричиној „Искри“, објавио Борино чуђење и захтев да се стави на „црну листу“. Било му је несхватљиво да и он није тамо, с обзиром на то да је ветеран рата у култури на страни традиционалног схватања мушко-женских односа.
Изгледало је, тог дана: Београд тоне у самонаметнуту нихилистичку деменцију, која води коначном изумирању Србије, а у Чачку сахрањују човека који је, бунећи се против разних облика покорности систему, поручивао да је нада у провинцији.

ЗАДЊИ ВОЗ ЗА ЧАЧАК Већи део живота Бора Ђорђевић је провео у Београду („Назад у велики, прљави град. / Гомила, бука, смог и дим, / често ко штене цвилим за тим. / У души само пустош и јад. / Назад у велики, прљави град“). Али је сањао о бекству из таквог града, у неку првобитност којој се можеш препустити с поверењем детета („Побећи негде, далеко, што даље, / где не требају пилуле за спавање. / Побећи негде, где умем да пливам, / дајте ми појас за спасавање“).
Изгледа да је у виду имао Чачак. Иако је пут дугачак – не километарски него егзистенцијално, јер треба побећи у провинцију из домаће верзије Мегалополиса – „исплати се када стигнеш / психички се одмах дигнеш“. Са Овчара и Каблара се чује „песма стара“, песма Првог и Другог устанка, као и она из ратова за ослобођење 1876–1878: „Краљ Милане, бела лица, кад ћеш доћи до Ужица?“ (Броза – Бора га је звао Ал Капоне –у ту лепу, нашу песму, убацили су Титови пропагандисти). И зато: „Морам наћи пут до Чачка, / ту је врела крв јуначка.“ Такође: „Мада нисам иш’о често, / тамо имам своје место.“
Пре две године, иако су га пријатељи убеђивали да не мисли на такву будућност, Бора Ђорђевић је одабрао своје место у Чачку. Гробно место. И сада тамо почива.

ШТА ЈЕ, У СТВАРИ, ПРОВИНЦИЈА? Једно од лепих откривења била је чињеница коју ми је својевремено саопштио филозоф и песник Дионисије Дејан Николић, док смо спремали разговор за „Печат“. Подсетио ме је да реч „провинција“ потиче од латинског pro vincia, што значи „за победу“. Наиме, римска држава је ратним ветеранима давала земљу у најплоднијим крајевима, и они су остатак живота проводили на заслуженом одмору, као домаћини, на својим њивама и виноградима, у „вилама рустикама“. Таквих насеља је било – археологија је потврдила – и у селима око Чачка, који је, у доба Рима, био развијен градић, с гарнизоном, храмовима, али и другим погодностима развијене цивилизације. Зато туристи могу да разгледају римске терме у центру данашњег Чачка, као што се, у градском музеју, могу дивити остацима храмова из утврђења на планини Јелици насталог у доба цара Јустинијана, и отићи у храм који и даље поје Богу, а који је, шест година пре Хиланадара, 1192, подигао жупан Страцимир, брат Немањин. А на Љубићу спомен Карађорђевом барјактару Танаску Рајићу, који је, сам бранећи топове од Турака, пао за Србију у Другом устанку, 1815. На гробљу чачанском гроб војводе Степе Степановића, који се, после силних војевања, обрео код зета и ћерке, у граду на Морави, где га је посећивао и краљ Александар.
Гест Боре Ђорђевића (није хтео у Алеју великана у Београду, где сада сахрањују и ове и оне) јасан је: определио се за завичај, смислом осунчан предео порекла. Ту су му корени, ту пријатељи, ту небо и земља која ће, као своја, по речи Симе Пандуровића, бити и мртвима лака.

ПРИЧА О ГИМНАЗИЈАЛЦУ Локална легенда каже: Бора, син официра ЈНА и међу ђацима омиљене професорке, морао је да оде из Гимназије и Чачка, јер је улетео у неке недозвољености, да би дошао да пара за инструменте: „Лепо је мени говорио тата: / ‘Мани музиканте, важна је школа, / социјално, здравствено и редовна плата’, / ал’ нисам могао без рокенрола.“ Отац га је уписао у строгу Пету београдску, да од њега направи човека. И Бора је волео Пету београдску, из које је на сахрану, у име школе, дошао његов пријатељ, професор, књижевник и рокер Растко Јевтовић, певач групе „Ораси“, која је отпевала многе стихове наших славних песника, од Настасијевића до Црњанског. Хор Гимназије у Чачку, који је, вођен сигурном руком професорке Мире Јаневске, већ добио низ признања, певао је, за време опела и на самом гробу, „Погледај дом свој, анђеле“.

ПОБЕДА КРЕЋЕ ИЗ ПРОВИНЦИЈЕ Наша победа, ако је заиста желимо, мора почети од провинције, јер је она, упркос свему, сачувала дух немирења са окупацијом и антивредностима које доносе НАТО трансхуманисти, убице човечанства у име „златне милијарде“. Бунџија, који није пристајао на мирење с лажју и који је знао да његов народ такође не пристаје, Бора Ђорђевић је легао у моравску земљу свестан да ће, и после њега, бити спремних да из провинције крену ка победи, и ослободе Црноград наше срамоте, претворивши га у Београд слободарства и заветништва.
А то, овде и сада, уопште није мало.