Неизвесна судбина важне европске тековине

Изнуђен потез у страху од (незаустављивог) победничког похода десничарске Алтернативе за Немачку: страхује се да би одлука званичног Берлина о увођењу граничних контрола на свим немачким границама, ради обуздавања мигрантског таласа, могла дефинитивно да угрози Шенген

Грешке у политици се скупо плаћају и тешко исправљају. С том чињеницом суочава се, на драстичан и драматичан начин, Немачка. Земљу ових дана потресају, на политички експлозиван начин, последице једне од највећих грешака Ангеле Меркел и њене (пре)дуге владавине. Реч је о исхитреној канцеларкиној одлуци из 2015. године да широм отвори немачке капије пред више од милион избеглица. И да се, била је очигледно у то уверена, тим (хуманим) гестом препоручи историји.
После серије злочина које су починили неки од тих дошљака, од којих је онај у Солингену најновији и најтрагичнији, Немачка проживљава трауматичне дане. Један млади сиријски азилант, фанатични (и очигледно притајени) припадник фамозне Исламске државе, направио је, „у име Алаха“, крвави пир: током градске светковине, с ножем у руци, улетео је у масу и убио три човека, а тешко ранио више особа. Нација се нашла у шоку, а власт у Берлину под невиђеним притиском. Најтиражнији немачки дневник, булеварски „Билд“, сваког дана, у заглављу листа, истура питање: шта је политика учинила (и чини) за нашу безбедност. А најчешће поруке које грађани, уз цвеће и свеће, остављају на месту крвавог пира упућене канцелару гласе: колико још нас треба да буде побијено да бисте нешто предузели.
Све се то, иначе, збило непосредно пред изборе у две источнонемачке покрајине, Тирингији и Саксонији. На тим изборима владајућа „семафор“ коалиција доживела је понижавајући дебакл (о чему је „Печат“ писао) а анатемисана (десничарска) Алтернатива за Немачку историјски, тријумфалан успех. Томе је, добрим делом, не једино и превасходно, и у једном и у другом случају, допринела промашена мигрантска политика која сеже из раније споменуте 2015. године.

ФАТАЛНА ОДЛУКА Ангела Меркел је ту, испоставиће се, фаталну одлуку образлагала, еуфорично и самоуверено, геслом: ми то можемо. Схватила је убрзо разарајући потенцијал проблематичне одлуке. Било је касно. Њена двострука грешка. Испоставило се да је то био превелики „залогај“ и за тако моћну и богату земљу. И шок за политички неприпремљену домаћу јавност. Суочила се, затим, с изостанком солидарности европских суседа, с којим је, иначе рачунала на поделу „терета“. Остала је запамћена јетка порука тадашњег чешког председника Милоша Земана Меркеловој: „Госпођо канцеларко, ви сте их позвали у кућу, не шаљите их сада нама…“ Од хаотичне ситуације највише је профитирала у то време најмлађа странка на немачкој политичкој сцени (основана 2013) Алтернатива за Немачку. На оштрој критици мигрантске политике Ангеле Меркел кренуо је њен незаустављиви успон и узлет. До неспорног тријумфа у Тирингији и Саксонији.
И сама Меркелова је, на измаку дуге владавине, покушала да радикално коригује сопствену мигрантску политику, без много успеха. Једном широм отворена врата није више било могуће залупити: Немачка је постала највећи и најснажнији мигрантски мамац и циљ. За то је, поред тамошњег благостања које „мами“ (највише дошљака стиже из економских разлога), добрим делом „крив“ и немачки устав (Основни закон) који обавезује, посебно и наглашено, власти ове земље, из историјских разлога, нацистичких прогона и погрома, да пруже заштиту и право на азил свим људима који се, из разних разлога, у сопственој земљи суочавају с политичком тортуром и злостављањем.
Далеко више невоља Немцима причињавају, међутим, организоване криминалне мреже, преко којих у земљу сваке године стиже огроман број такозваних нелегалних миграната: вешти у (високо) профитабилном послу ове мафијшке дружине успевају да заобиђу европске (даблинске) процедуре о обавезној регистрацији избеглица на спољним границама Европске уније. Кад већ стигну у Немачку, рачунају да ће ту и остати. Процес њиховог протеривања, суочен с многим смицалицама, па и бирократским перипетијама у самој земљи, бива отежан и, најчешће, неуспешан.
Кад је реч о бирократским перипетијама, које Немци сопственим прописима себи намећу, ради илустрације, споменемо овај податак: ако службеници надлежни за депортацију не затекну мигранта у његовој соби, а обично то чине у касне ноћне сате, ради изненађења, нису досад имали право да га траже у суседним собама избегличког прихватилишта. Кад у том узалудном трагању прођу одређени рокови, мигрант више не страхује од протеривања. По прописима, наједном постаје легалан, са свим правима на финансијску накнаду и бесплатно становање. Не зна се прецизно колико је таквих случајева међу 300.000 избеглица које су прошле године нашле уточиште у Немачкој. Мање од финансијског, иако се и он све чешће спомиње, ово постаје запаљив политички проблем с којим власт не зна шта ће. Све мере које је до сада донела владајућа „семафор“ коалиција, а све новије су бивале оштрије од оних претходних, нису имале очекивани ефекат. А мигрантска политика постаје, како су показали споменути избори у две источнонемачке покрајини 1. септембра, главна изборна тема.

КСЕНОФОБИЈА И ИСЛАМОФОБИЈА После злочина које су починили фанатизовани исламски мигранти, јачају ксенофобија и исламофобија. Међу грађанима, суоченим са страхом за сопствену сигурност и унутрашњу безбедност своје земље, кључају незадовољство и гнев. Све је снажније уверење да власт није у стању да изађе на крај с овим проблемом и учини оно што је, по уставу, дужна: да обезбеди и гарантује неупитну безбедност у држави.
Најјача опозициона странка, Хришћанско-демократска унија (ЦДУ), која је на изборима у Тирингији и Саксонији прошла прилично добро (у Тирингији осетно иза Алтернативе, у Саксонији за длаку испред ње) и с мање „огреботина“, види у немоћи „семафора“ своју шансу.
Лидер странке Фридрих Мерц, који себе већ види као будућег канцелара, после септембарских избора 2025. године, притиска, готово уцењивачки, малерозног Олафа Шолца. Канцелара чије су политичке акције ионако у све драматичнијем и драстичнијем паду. Понудио је канцелару, истерујући га на политичку ветрометину, да ортачки реше мигрантски проблем, кад већ он то сам, са својом трочланом владајућом коалицијом, не може. Понижавајућа ситуација за канцелара. И велико искушење попут оног из скаске о тамном вилајету: ако прихвати, показаће слабост, ако не прихвати, могао би се кајати. Ствари би могле да крену још горим путем и с тежим последицама.
Дијалог је, ипак, прихваћен. Преговарачки тимови требало је да учине своје. А онда су, у недељу (15. септембар) стигле медијске вести да је иницијатива доживела крах. С међусобним, уобичајено, оптужбама: за опозиционе демохришћане оно што је нудила власт, с идејом о протеривању миграната којима није признато право на азил, „у великом стилу“ (Шолцово обећање), а за власт је оно што опозиција тражи (забрана уласка избеглицама у Немачку који немају визу) превише, неспојиво са европским прописима и немачким уставом.
И једни и други, власт и најјача опозициона странка ЦДУ, повлаче изнуђене, грозничаве и радикалније потезе, како би се, ако је то уопште могуће, умирила узнемирена јавност. И превасходно зауставио незаустављиви победнички поход Алтернативе за Немачку. Канцелар Шолц је то, без очекиваног успеха, покушао у пет до дванаест непосредно пред изборе у Тирингији и Саксонији: демонстративно и присилно је авионом отпремио у Авганистан 28 азиланата. Закаснела демонстрација одлучности није имала ефекта: трочлана, владајућа „семафор“ коалиција доживела је, рекосмо, дебакл, а проскрибована Алтернатива историјски успех.
Опет грозничаво, пред изборе у још једној источнонемачкој покрајини, Бранденбургу (географски окружује Берлин, престоницу са статусом, такође, покрајине) 22. септембра, у страху да би и ту могло да се понови оно што се догодило у Тирингији, Шолцова влада је повукла још радикалнији потез, с потенцијално (и претећим) далекосежнијим и тежим последицама: увела је од 16. септембра строгу контролу на свим немачким границама.
Иако су то претходно учиниле још неке чланице Европске уније, овај потез Берлина имао је оштрију међународну резонанцу: тим потезом се озбиљно угрожава, и можда дугорочно торпедује, важна европска, шенгенска тековина, велики „европски простор без пасоша“, тријумфално прокламован 1985. године.
Џералд Кнуас, председавајући иницијативи за европску стабилност, констатовао је (на платформи Икс) да овакве унутрашње граничне контроле значе крај Шенгена. Пољски премијер, и велики пријатељ Немачке, назвао је одлуку Берлина „неприхватљивом“, тражећи „хитне консултације“. Кристофер Вратил, с Универзитета у Бечу, био је оштар и недвосмислен: оптужио је званични Берлин да влада „као да је АфД већ на власти“. И констатовао: жеља да се Шенген уништи једним потезом је потпуно неразумна. Један од ретких европских лидера који је поздравио одлуку Немачке је мађарски премијер. Виктор Орбан је оценио да се Немачка „коначно пробудила“. Тероризам, криминал, социјални и финансијски терет миграната, све то почиње да буди Немце.
Овакви поступци појединих земаља су европским прописима изнимно, на одређени рок, допуштени: у случајевима ванредних ситуација и епидемија. Немачка министарка унутрашњих послова је овај потез оценила као покушај да се смањи навала миграната, као „заштиту од акутних опасности које представља исламски тероризам и тешки криминал“. По „Гардијану“, званичници и дипломате у Бриселу изражавају незадовољство потезима Берлина, оцењујући их „провидним“ и за „домаћу политичку употребу“. То, међутим, не значи да ће Европска комисија, надлежна да каже последњу реч, реаговати оштро и критички према Берлину: на њеном челу се (опет) нашла и налази Немица Урсула фон дер Лајен…