МЕРА КОСОВА

СУПРОТСТАВЉАЊЕ КУРТИЈЕВОМ ТЕРОРУ

Шта је потребно да српске власти ураде у вези с Косовом и Метохијом и да ли је то (за) сада могуће?

Терор који приштинске власти спроводе над Србима на Косову и Метохији одавно је достигао ниво који се не може толерисати, а стално подизање лествице га чини све неподношљивијим. Не само за његове директне жртве, храбре Србе који су остали да живе на својој дедовини, него и за нас остале који за неправду и муку чујемо само преко средстава информисања. Не може се остати индиферентан ни када чујете кроз какве невоље пролазе Палестинци на Западној обали. Не говорим сада о рату у Појасу Газе за који се још и може рећи да је изазван деловањем Хамаса и који је то што јесте – ужасан рат, него о тихом и прикривеном стварању услова неподношљивих за живот како би се становништво погрешне националности отерало са својих вековних огњишта и било замењено оним „исправним“ досељеницима. Не може се, дакле, бити равнодушан према муци ни човека с којим нас ништа не повезује, а камоли према страдању својих браће и сестара.
Терор који косовски Албанци с мањим паузама спроводе над својим српским комшијама већ макар два века је константа. Варира интензитет и у последњих нешто више од двадесет година може се говорити о константној, постепеној ескалацији. Попут оне приче с кувањем жаба, само што овде жаба неће и не може бити скувана. Може се десити у најгорем случају да Срби буду потпуно протерани с простора над којим сада власт имају Албанци (мада ова „тиха олуја“ није ништа боља од оне из 1995), али ни тада жаба неће бити скувана, него ће се једног дана вратити на своје. Исто тако, тренутна температура у том лонцу није достигла свој максимум. Треба да нам буде јасно да може (и да ће вероватно бити) горе. Али је достигла ниво на којем је власт у Србији морала да реагује и да нешто предузме у оквирима који су доста уски и с маневарским простором који је скроз сужен. Од таблица, личних карата, укидања динара, хапшења и пребијања, до затварања пошта и упада у последње преостале српске институције (остали су још здравство и школство у које „успешном стратегу“ Аљбину Куртију упад препоручује саветник Међународне кризне групе Марк Прелец, а што „Куртијев Србин“ Ненад Рашић већ најављује), живот Србима на Косову се константно загорчава. Ово су само паушално набројани Куртијеви потези за, опет како то Прелец описује, али и како то, очигледно, види Колективни запад, „спровођење државног суверенитета ’Косова’ где год то може“.

ПРОГЛАШЕЊЕ УЗУРПАЦИЈЕ Због свега овога, очекивало се пред најављено обраћање председника Србије Александра Вучића нацији да ће (коначно) прогласити окупацију овог дела српске територије. То се, међутим, није десило. Због чега је прича о томе пуштена у етар, остаје неодговорено питање. Можда је у питању само још један пробни балон што у оваквим пословима уопште није неуобичајена ствар, а можда је прича и комплекснија. У сваком случају, идеја о проглашењу окупације је била толико високо пласирана, да се њоме током обраћања нацији позабавио и сам Вучић који је сматрао за потребно да народу објасни због чега се држава (за сада) не одлучује на овакав корак. Вучић је рекао да држава ову меру не намерава да предузме, јер би тиме албанске оружане групе на КиМ, без обзира на њихов статус, добиле статус легалне оружане силе. „Наши правни експерти су били против проглашења окупације Косова и Метохије. Не смемо да им дамо статус легалне оружане силе. Нећемо да им дамо било какав правни легалитет и легитимитет јер га немају“, рекао је Вучић. Он је додао да је врло битно да не дође до легализације и легитимизације албанских оружаних формација. „Окупација је могућа само у међународним оружаним сукобима. То би значило да ми признајемо територију КиМ као територију друге државе. Због тога не прилазимо мерама проглашења окупације“, додао је Вучић.
Према међународном праву, постоје две врсте окупације – ратна и мирнодопска. Мирна или мирнодопска окупација могућа је само ако је окупацију извршила држава, а не приватно лице, да спорна територија претходно није припадала ниједној држави, да држава физички контролише окупирану територију путем органа своје власти и да у том погледу преузме међународну одговорност, као и да држава окупатор обавести о томе остале чланице међународне заједнице. За разлику од мирнодопске, ратна или војна окупација подразумева да се територија сматра окупираном ако се налази под влашћу непријатељске армије. То наравно повлачи последицу по деловање војске државе чија територија је окупирана. Дакле, у овом случају Србија би се нашла пред избором да за окупаторе прогласи државе које имају своје снаге у оквиру Кфора (што и није далеко од истине), али ту су присутни и војници неких од нама пријатељских држава попут Мађарске, или Грчке, или да окупаторима прогласи оне којима се труди да оспори сваки међународно-правни легитимитет и који су, заправо узурпатори и које треба посматрати као оружану банду.
Стога би исправније било на Косову и Метохији прогласити узурпацију, али такав појам не постоји у међународном праву, што питање КиМ чини преседаном на још један начин. Уместо тога, Србија се одлучила на доношење Одлуке о нелегалности свих органа и институција образованих на Косову и Метохији након нелегално једнострано проглашене независности, и непостојању свих њихових аката који су донети или ће тек бити донети што Скупштина Србије треба да усвоји у року од 45 дана (тачка 5 у оквиру предложених мера). Ово, за разлику од „косовске независности“, има преседан – Вучић је подсетио да је „сличан поступак предузет по завршетку Другог светског рата, када je законом проглашена неважност правних прописа донетих пре 6. априла 1941. године и за време непријатељске окупације“. Овде постоји извесна двосмисленост, јер иако се не проглашава окупација, доноси се мера која је у складу с поступањем у односу на окупацију. На овај начин оружане формације не постају легитимна оружана сила, него остају оно што и јесу – терористи. С том разликом што је свето правило да се с терористима не преговара у нашем случају прекршено, али таква су времена. За сада.

ТАЧКА ПО ТАЧКА Поред ове, пете и наоко најважније тачке, држава је одлучила и да (под један) захтева повратак на status quo ante, што би се, да Запад из позадине не подржава Куртијеве акције, подразумевало само по себи и било елементарна тачка за наставак било каквог дијалога с Приштином. Ради се о расписивању локалних избора на КиМ уз учешће ОЕБС-а и контролу ЕУ, примени члана 9 првог Бриселског споразума кроз колективни повратак Срба у Регионални директорат КП Север, повратак српских судија и тужилаца на правосудне функције, повлачење специјалних снага тзв. косовске полиције из нелегално саграђених база и контролних пунктова на северу КиМ, као и њихово повлачење из свих институција које су од 1999. до нелегалног затварања пружале виталне јавне и административне услуге грађанима. Захтева се и хитно, неодложно и коначно формирање Заједнице српских општина, као и неодложна примена гаранција САД и ЕУ од децембра 2022. и моментално ослобађање свих политичких затвореника који су ухапшени од тзв. косовске полиције због свог демократског, грађанског или политичког активизма – а посебно оних који су ухапшени због учешћа на мирним протестима/барикадама, и, на крају, неодложно омогућавање несметаног платног промета и поштанских услуга. Ово су све ствари које у „нормалном свету“ не би требало ни да се захтевају, а чињеница да то мора посебно да се тражи указује и да то вероватно неће ни бити испуњено. У случају да буде, био би то јасан сигнал да је Запад заиста одустао од подршке оваквом Куртијевом режиму.
За разлику од ове тачке, друга зависи искључиво од нас, односно наше државе. Ради се о проглашавању Косова и Метохије за подручје посебне социјалне заштите, што, такође, Скупштина Србије треба да потврди у року од 45 дана. Иако би сваком Србину који и даље живи на Косову и Метохији требало доделити орден, ова мера подразумева конкретнију помоћ, пре свега материјалну и финансијску. Трећа мера, названа „Отпорност српских институција на Косову и Метохији“ обезбедиће да српске институциіе и привремени органи на КиМ не буду укинути нити затворени, чиме ће, како је Вучић рекао, бити спречено да Курти оствари свој главни политички циљ – да исели и у потпуности елиминише институције Србије и Србе на КиМ. Ове две мере за циљ имају ублажавање штете настале акцијама Куртијевог режима и да се ефекти његовог терора над српским становништвом колико-толико ублаже.
Занимљив је четврти најављени потез – „Успостављање посебног Тужилаштва“ које ће имати задатак да кривично гони све који на Косову и Метохији прогањају Србе. Коначно смо дочекали да се „реципроцитет“ који је Аљбин Курти од свог првог доласка на власт истицао као свој приоритет у односу на Београд, иако ту никаквог реципроцитета не може бити (макар би тако било у „нормалном свету“), приштинским екстремистима олупа о главу. То ће створити ситуацију у којој за своју слободу неће више страховати само Срби који се враћају на своју дедовину или који се боре за своја права, него и косовски Албанци који их тероришу. Не само да прелазак преко Мердара више неће бити тако безазлен него ни путовања преко других држава. Сетите се да на проблеме због српских потерница својевремено нису били имуни ни Хашим Тачи или Рамуш Харадинај.
На крају остаје питање колико ће све ове мере имати ефекта. Готово је извесно да неће у потпуности косовске Србе ослободити страдања од Куртијевог режима. Можда ће га учинити мало подношљивијим и материјално, и морално. Али то је оно што је (за) сада могуће у суженим оквирима у којима можемо да се крећемо. А политика је, како то рече Бизмарк, уметност могућег. У овом случају неопходна за куповину времена док се не створе услови за вођење нормалног дијалога с властима у Приштини или за вођење политике другим средствима, како је то рекао Фон Клаузевиц. (За) сада још није време.